Др Бранимир Куљанин: У ПОТРАЗИ ЗА ИДЕНТИТЕТОМ

Разговарала МИЛАНА БАБИЋ

Иза идеолошких и других сукоба требало би видети цивилизациони, који Запад води против нас већ вековима. Простор Балкана није проста географска одредница, већ, и данас, жива идеја која са обновом Русије добија нову животну снагу – каже наш саговорник, члан удружења „Руско-српски мост“, и  један од заслужних што ће водећи руски, бјелоруски и украјински политиколози, историчари  и филозофи учествовати на предстојећем симпозијуму у РС, чија је тема Евроазијски савез 

У времену згажене правде, пољуљаног система вриједности и замјене теза тешко је наћи прави пут, како појединцу, тако и народу. Наше вријеме чедо је рационализације и технологизације 19. вијека. Глобализам – то је херкуловски двиг хуманизма доведен до сатанских висина. Модеран човек не вјерује у Богочовјека већ у човјека и ту је његова трагедија“, каже велики теолог 20. вијека отац Георгије Флоровски.
„Класична модерна је веровала у могућност преображаја стварности сагласно идеалу и зато је одбацила Царство небеско. Постмодерна је израз умора и очајања посттрадиционалног друштва, људска охолост, уверење прометејског човека фаустовске културе да може сам да построји свет и номиналистички индивидуализам су и довели Запад у данашње стање у којем се доносе противприродни закони“, каже проф. др Бранимир Куљанин, доктор филозофских наука, професор Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци, један од ријетких познавалаца савремене руске филозофске и политичке мисли. Професор Куљанин, као члан удружења „Руско-српски мост“, заслужан је што ће интелектуална елита Републике Српске и Србије имати част да, већ трећи пут у посљедње двије године, угости и размијени мишљење са водећим руским, бјелоруским и украјинским политиколозима, историчарима и филозофима. Тема предстојећег симпозијума, који би требало да се одржи крајем маја у околини Бијељине је Евроазијски савез.

Један сте од ријетких познавалаца дјела једног од најзначајнијих савремених руских теоретичара друштва, политике и историје Александра Панарина – који је разлог што је теоретичар овог ранга мало познат у Републици Српској и Србији?
Тешко да бих ту оцену могао прихватити. Неке од Панаринових књига још нисам ни прочитао, из једноставног разлога што ни у Москви нисам успeо да их набавим, мада сам се доста трудио Панарин је био проницљиви аналитичар, критичар онога што је произашло у време „перестројке“ и слома Совјетског Савеза. И данас се у Русији на власти налази доста маца које знају чије су масло појеле и није им по вољи да се његове књиге објављују. У књижарама их нема, јер се одмах распродају.
Панарин је код Срба скоро потпуно непознат зато што смо неразумно немарни према савременој руској култури. Са ниподаштавањем се односимо према њој. На руску философију и друштвену теорију наставници на нашим универзитетима у средњим школама, а и истраживачи у институтима, гледају с висине. Руска култура нам је недоступна, јер Срби данас не знају руски језик. Престижно је знати енглески, француски, немачки, али не и руски. Причају да је својевремено професор Вељко Кораћ питао студенткињу које стране језике зна. Одговорила је руски. „Ја вас питам који страни језик знате“, узвратио је Кораћ. Ако је енглески lingua franca, језик наше културе је руски. Ако се према том језику понашамо немарно то значи да се и према властитој цивилизацији односимо на један чудан и недопустив начин. Наша данашња одстрањеност од руске културе ипак је несхватљива. У суштини она говори о нашем несналажењу, о нашој изгубљености у данашњем свету. Док се западни идеолози масовно преводе, и према њима се обликује не само јавно мњење већ и стручна и научна свест, а сви они су нам мање-више познати, један мислилац као што је био Панарин, хуманиста и родољуб, остаје потпуно ван поља њеног интересовања.

Шта бисте издвојили од ставова Панарина, а што би српска интелектуална елита требало неизоставно да искористи?
Панарина, пре свега, одликује дубоки руски патриотизам прожет хришћанским и просветитељским хуманизмом. Он је једну од својих последњих, могло би се рећи заветну књигу, „Православна цивилизација у глобалном свету“, посветио истраживању природе наше цивилизације, тражењу путева за обнову њеног достојног места и улоге у савременом свету и историји.
Главни налаз до којег је дошао је да се истинско друштво и култура заснивају на даровању, на страсној преданости ставаралаштву. Савремена трговачка цивилизација и потрошачко друштво живе у заблуди да се друштвени односи могу засновати на размени, која никада и не може бити еквивалентна. Ми смо увек дужници својих предака. Да ли смо способни за даровање? – то је данашње главно питање.
Постмодернистичка де(кон)струкција разједа и друштво и личност, чини их неспособним за живот, што је претња и самом опстанку човека на Земљи. Чудовишни злочини и унутар самих породица, опште морално пропадање и небрига о васпитању младих поколења намећу ова питања. Панаринове поруке имају универзални значај, у духу православног хришћанина, и следбеника највиших тековина модерне и просветитељства, он је мислио о добру целог света. Његове анализе модерне и постмодерне имају изузетну вредност.
Срби од Панарина требало би да уче како се воли своја земља. Србија је многе братски дочекала и хлебом отхранила, а они је данас срамоте по свету. Панарин је осећао било своје велике земље, писао је више из срца, мада је био уман човек. Одликовало га је оно што нама недостаје: свест да припадамо једној великој цивилизацији која би требало да обнови свој светско-историјски значај. Дубоко је истражио природу америчког и западног друштва, политику Запада према осталом свету, а посебно према нашој цивилизацији. Одбрану од наметљиве западне трговачке цивилизације, која је са постмодерном крајем шездесетих година прошлог века ушла у раздобље свог пропадања, он види у стварању нове парадигме развоја у којој ће историјску иницијативу преузети велике евроазијске културе, пре свих православна и индијска, блиске по идеалу светости.

Читајући Панарина јасно се оцртава и мисао да је потребно да се окренемо себи, да створимо моћан савез братских народа у којем ћемо бити своји са својима. Коме би то требало да се клања и приклања племенито племе Константиново?
У Русији друштвена раслојеност има изузетно велике размере. У Украјини се туку у Скупштини док народ изумире. Румунија и Бугарска су непромишљено и брзоплето ушле у Европску унију. У Грузији је на делу режим пиночеовског типа, који је створио Запад. Молдавија је најсиромашнија земља у Европи. Грцима су Турци отели скоро пола Кипра. Срби су протерани са великих простора на којима су живели вековима. Београдска телевизија, Јавни сервис европске Србије, објављује да ћемо са добијањем датума за почетак преговора о приступању Европској унији, који је назначен на Видовдан(!), моћи да се задужујемо јефтиније, по нижим каматним стопама. Имају ли ти људи икакво осећање стида?! Очигледно, свима нама заједно предстоји да се извучемо из јаме у којој се налазимо.

У посљедње вријеме се у медијима, на подручју Републике Српске и Србије, устаљује синтагма „Западни Балкан“ – колико је опасно аутоматско, несвјесно, преузимање тог и сличних колонијалистичких термина?
Није оно баш ни несвесно! Ради пета колона, продане душе раде свој посао. Термин „Западни Балкан“ је измишљотина европских чиновника. Циљ Запада је да затре и словенско име на Балкану, да избрише свако сећање на Југославију, која је била једна племенита замисао, али је, ето, већ два пута срушена. У најновијим „демократским“ променама нестале су три словенске државе, а од њих су створене 23, и та подела још није завршена. Варшавски савез није био ништа друго него словенски савез, иза идеолошких и других сукоба требало би видети цивилизациони, који Запад води против нас већ вековима.
Требало би се сетити да је Хитлер планирао да немачку границу постави на Волги и Источној Двини. Данашњи Запад је преузео нацистичку геополитику и према Русији, и према Србима. Југославија је током деведесетих расечена (она се није распала, као што говоре – распадне се трули пањ, а крв тече из живог тела) углавном по линијама поделе коју су извршили фашисти у Другом светском рату. Самопроглашену независност Косова, отетог у НАТО агресији на Србију 1999, Запад је признао, мада је на почетку кризе и сукоба 1991. речено да су границе република бивше Југославије ненарушиве. То се односило на све друге, али не и на Србију, која је и била творац Југославије, како прве, тако и друге.

Данашња криза показује да ни издалека није тако како су победници у Хладном рату говорили и обећавали. Какву је заиста улогу одиграла либерална демократија у новом, постблоковском свету?
Либерална демократија се протеклих година показала као губитнички избор. Либералне реформе су довеле до слома социјалне државе, деиндустријализације и општег пропадања. Неолибералистички индивидуализам и формална буржоаска, на коју је сведена грађанска демократија, путем политичких технологија разарају вољу народа као историјског субјекта засновану на културној, духовној традицији, у којој су садржане све његове највише вредности и норме.
Прагматична воља већине, створена политичким технологијама манипулације свешћу грађана, даје првенство тренутном интересу над истином и правдом. Либерална теорија појединца као рационалног егоисте, у постмодерни неурастеника који хоће све и одмах, и то без рада и труда, подудара се са тежњом западне метрополе савременог постблоковског света да на рушевинама националних држава построји глобално, „отворено друштво“ – нови колонијални, расистички светски поредак.

Идеја или, прецизније, идеје које нуди Евроазијски савез су, ипак, непознате просјечно образованом грађанину у Републици Српској и Србији – можете ли те идеје изложити?
Не ради се о просечно образованом, већ о просечно обавештеном грађанину. Врло се труде да те вести не допру до њега. Како би иначе могли тврдити да нема алтернативе! И, истовремено, буче о сваком кораку који направе празнооки емисари Запада, као да је сам Свевишњи сишао с неба. Савремени свет се налази на размеђи векова и историјских доба. Једно је западна модерна, која свој полумиленијски живот завршава у већ презрелој постмодерни, а други ново – источно раздобље светске историје, које ће обележити нове друштвене и духовне вредности утемељене у традицији првенствено великих источних култура. Међутим, многи нас уверавају да је избор већ извршен, да пут уласка у ЕУ и НАТО нема алтернативу, како то кажу наши душебрижници. Да ли је баш тако?
По свој прилици није – све велико што смо постигли и што јесмо дугујемо, углавном, духу грчке антике и православног хришћанства, поимању света чији су данас највиши израз философија космизма и вредности хришћанског и просветитељског хуманизма. Управо ове највише тековине културе и цивилизације нападнуте су од западних претендената на господство над данашњим светом, који су наумили да сву власт и богатства приграбе у своје руке и построје „нови светски поредак“ у којем су за многе народе, међу њима и Русе и друге православне Словене, предвидели гето у каквом се већ налазе Срби на КиМ под будном паском „међународних“ снага. Са обновом моћи и угледа Русије, главног ослонца и заштитника наше цивилизације отвара се могућност самосталног избора пута развоја на њеним исконским вредностима. То кретање је већ започето потписивањем Декларације о стварању Евроазијског савеза ЕАС, 18. новембра 2011, на основу савеза Русије, Бјелорусије и Казахстана, док су кандидати за чланство Киргизија и Таџикистан. У основи Савеза је и низ гранских интеграционих структура Савеза независних држава СНГ. То су Организација договора о колективној безбедности ОДКБ, савез за безбедност основан 15. маја 1992, чије су сада чланице шест држава – пет наведених и Арменија, Царински савез основан у децембру 2010. и Јединствени економски простор ЈЕП Русије, Бјелорусије и Казахстана, који постоји од почетка прошле, 2012. године.

Говорите и о „саборној демократији“ као могућем друштвеном моделу, можете ли рећи о чему се ради?
Савремена светска криза, коју називају економско-финансијском, има много дубље корене. Постмодерни плурализам, релативизам и нихилизам су снажно уздрмали универзалистичке вредности хуманизма. Криза либералне демократије и склоност ка социјалној демократији у земљама такозване транзиције, у оквирима постојећег капиталистичког поретка, показују да савремени свет нема одговоре на већ презреле глобалне проблеме. Криза протестантске слободе, либералне демократије, која се завршава у самовољи и насиљу, упућује нас на тражење и остварења другог облика устројства политичког живота друштва. Сва духовна, друштвена и политичка традиција наше цивилизације основана је на саборном духу истине и живота у истини. „Саборност је душа православља“, писао је Сергеј Булгаков. Она нас упућује на одређење демократије у сусрету мудрости и воље Божје и слободе човека, не заборављајући при том темељну идеју савремене историје о суверенитету народа. Николај Фјодоров је писао да би друштво и државу требало постројити према лику Тројединог Бога, по формули јединства у слободи где нема места поробљавању личности ни разарању друштва, крајностима колективизма и индивидуализма. Да уважавамо своју традицију онако како то она завређује било би мање болних потреса од оних које су нам приредили западњаци, и леви и десни.
Нови либерали су одвојили слободу од једнакости и братства, и ту лежи главни проблем не само савремене друштвене теорије, већ и саме стварности и друштвених пракси. У политичкој философији је аксиом да су слобода и једнакост супротности, љути противници. Фукујама каже да сваки долар узет предузетнику и дат незапосленом ограничава његову слободу. Помирење супротности могуће је само у већ давно заборављеној трећој лозинки Француске револуције: братство је мисао водиља, а не охола слобода и завидљива једнакост. И десне и леве политичке идеологије су крајности, које заборављају Христову реч да су сви људи браћа.
Контрамодерну прати конструкција „виртуелног света“ са технологијама које преображавају наш доживљај света, а не саму стварност. Данашња контрамодерна је савез твораца симулакра и маса, које теже ослобођењу нагона. Порнографска еротика и садизам савремене „индустрије знака“ теже да пробуде и задовоље забрањене нагоне, које су потиснули морал и култура. Сосировска замена означеног знаком, произвољна конструкција виртуелног света је замена за рај на земљи, који је хтела да построји модерна. Све савремене либералне установе подстичу изопаченост, болест и гуше морал и културу.
Демократија се, између осталог, практикује и као терор већине. У време уништавања Југославије избегнут је референдум, али је проведен у републикама да би се надгласали Срби који су у њима претворени у обесправљене мањине.
Зашто саборна демократија? Зато што она не тежи победи, поготово не терору – био он терор већине или мањине остварен политичким технологијама манипулације. Од разлике требало би тежити јединству кроз сагласност, стварати политичку културу дијалога. Људи и народи се морају учити да живе заједно без присиле и међусобно уважавају. У саборном духу наше цивилизације Достојевски је видео „једини… продор на историјску ширину“. На основи духовног уједињења требало би да поникне друштвено и политичко јединство света. „Држава је духовно царство, она почива на уверењу својих грађана“, писао је Хегел. Данашњи босански патриоти опсесивно понављају да је Босна и Херцеговина међународно призната држава управо зато што знају да нема унутрашње признање, да је за своју не прихвата већина њених грађана.

Читајући дјела Александра Панарина, Дугина, Фјодорова, Хоружија и других савремених руских антрополога, политиколога и филозофа стиче се утисак да они, за разлику од Срба, увијек одређени проблем стављају у свеопшти контекст, историјски и друштвени; зашто је такав поглед веома риједак код Срба?
Особеност руске културе је двострука. Прво, она више од других пракси тежи прожимању једним јединственим средишњим смислом. Друго, то подвођење тражи више напора због веће удаљености материнске, прерано нестале византијске цивилизације. На обликовање руског карактера дубоко је утицала и бескрајна равница, простор у којем нестају границе неба и земље. Руску историју покрећу два сукоба. Сукоб правоверне аскетике и живота, и сукоб светског и месног. Формациона теорија историје се заснива на идеји да постоји универзални модел друштвено-економских формација кроз које човечанство пролази током свог развоја, док цивилизациона теорија у историји види међусобно различите, несводиве на један модел цивилизације. Тако православни свет одликује особена веза цивилизационог и формационог начела. Победа Русије над татарско-монголском номадском империјом била је светско-историјска, формациона. Она је пашњаке степских номада ратника претворила у поља мирних ратара. То је била победа производног над начелом прерасподеле, пљачке.
Русија у својој историји никада није била једнонационална, ни једнокултурна држава. Већ више од три века, још од Никонових и Петрових реформи у другој половини 17. века уводи западне идеје у своје друштво. Чак и у Московском царству, од краја 15. до 17. века, руска идентичност је била конфесионално-цивилизациона, она је православно-хришћанска, није била етничка. Дух Московске Русије прожима православни идеал светог царства, жртвеног служења. Драма руске идентичности је у томе што је од свог почетка вредносна, духовна. Идеал Свете Русије одређен у 15. веку, у време када се она ослобађала татарско-монголског ропства и била неми сведок пада Византије, дефинише руску као идеократску идентичност. Тиме је она од Византије преузела Христов завет саборног спасења свих људи и народа света.
Панарин у кризи савременог света открива узрок који своје корене има у темељима западне модерне и просветитељства, и излаз из ње тражи и налази у другој, суштински различитој култури и цивилизацији православног хришћанства. Насупрот Западу, хришћански Исток је био мудрији у преузимању античког наслеђа. Светли космизам је метафизика на којој се може и требало би градити нови свет да би савремено човечанство изашло из апокалиптичног стања које га води у пропаст.
Наша српска невоља је у томе што ми не знамо на којој смо страни. Као што птица не лети једним крилом, тако и Европа нема само једну страну. И она има своје десно и лево крило. Ми не знамо на којој смо страни, помешали смо леву и десну: ваљда волимо да се гледамо у огледалу, па одатле настаје збрка. У питању је нека оптичка варка.
Достојевски је разликовао две Србије: једну православну, народну која воли Русију и другу, грађанску, европску, која с подозрењем гледа на њу. Насиље и користољубље воде европску политику, зато је брину праведност и све већа снага Русије. Исток ће сачувати Европу и свет од победе цивилизације на чијој застави пише „Après nous le déluge!“ (После нас потоп), уверен је Достојевски.

Панарин као основу америчке идеологије види расизам, како се он све испољава?
Према Панарину, данашњи западни расизам је настао као амалгам две идеје: јудаистичке идеје изабраног народа и протестантске идеје изабраних појединаца, што је у свом резултату дало идеологију изабране мањине. То је мањина која је прилагођена светском тржишту, на којем се богатство стиче свим средствима, укључујући и најомраженије криминалне праксе – финансијске спекулације, наркобизнис који данас обрће стотине милијарди долара и сличне.
Милорад Екмечић скреће пажњу и на трећи утицајан чинилац америчке политике – то је католичка идеологија, у чијој основи је идеја моралне и материјалне владавине светом, како је то својевремено говорио Достојевски.
Као и идеологија пораженог комунизма, либералистичка идеологија Запада се показала неспремна за властито преиспитивање. Све невоље је настојао да припише источњачком традиционализму. Није их видео у западној модерни. Сву кривицу и тешкоће су настојали да пребаце на Исток. Тако је створена нова доктрина „глобалног света“. Са њом је извршен прелаз са критичког на апологетски глобализам „новог светског поретка“. Ова конструкција „глобалног света“ је асиметрична: извори техничке и потрошачке цивилизације Запада се шире на цели свет. У том циљу се заговара концепција „отвореног друштва“ и „отвореног тржишта“. Њом се поништава суверенитет националних држава. С друге стране, богате земље Севера се, у циљу своје заштите од сиромашног Југа, затварају у заштићен економски, правно-политички и социјални простор. У исто то време, тежње Русије да обнови везе са суседима означавају као руски империјализам.
Држава стара тек нешто више од два века, која је отворено објавила програм стварања светске, планетарне империје и већ дуго истрајава на његовом остваривању, оспорава једној много старијој и значајнијој култури и цивилизацији право на слободу и самосталан живот.

Откуда потиче таква самоувереност, да ли је њен извор уверење у надмоћност културе или ослонац на у историји још невиђену војну и другу моћ, која служи као основа за ширење страха и анахроно ауторитарно понашање?
Запад тежи да монополизује ток и правац глобализације, која је неминовна. Зато он не мари за откриће савремене науке о разноликости и мноштвености путева друштвеног развоја. Шта је заправо „отворено друштво“, које он заговара и настоји да успостави свим средствима? Оно је отворени социјал-дарвинизам. Представљају га као откриће савремености. Насупрот тој лажи, сав развој света је водио у правцу заштите и помоћи слабима, потпуно супротном оном који намећу. Ово поистовећивање силе са правдом је пут у ново варварство.

Питање нашег времена је како обновити првенство културе и морала над социјал-дарвинистичком стихијом. Шта на том задатку може да уради руска и византијско-словенска православна цивилизација?
После слома либералне идеологије, Западу су остали само принуда и насиље као начин односа са неповлашћеном већином света. Хедонистички потрошач као човек који претендује на светско господство је неспреман на војничко жртвовање, и зато ће у будућим ратовима све чешће користити технику, која не разликује војску и мирне грађане.
Могући одговори су унутрашње преображење западног човека кроз нову светску револуцију свести или војни сукоб са овим колонијализмом и расизмом. Сам Запад, зависно од тога прети ли му опасност, бира човечан или зверињи лик. Нарав победника у Хладном рату се неће променити без изградње уверљиве војне противтеже. Сви освајачи у досадашњој историји од Џингис Кана до Хитлера су успели створити противнички, победнички војни савез. И Америка је створила Шангајску организацију за сарадњу ШОС, групу БРИКС и друге. Питање је у томе да ли ће ову нову силу пратити нови светоназор, који предвиђа место за све на Земљи, без освајачких ратова и поробљавања. Предстоји преобразовање формационе перспективе, стварање нове парадигме развоја у чијем ће стварању неупоредиво већу улогу имати Исток и Југ. Кина брзо развија своју материјалну моћ, али је у обнови своје цивилизационе традиције знатно већу улогу дала конфучијанском рационализму него просветљеном даосиском мистицизму. У Индији је у току обнова традиције у циљу цивилизационог одговора. У изградњи нове парадигме развоја она има велике могућности за стварање нове свести у постзападном свету. Индија и православни свет су блиски по идеалу светости и зато би требало тежити зближавању ове две културе, које су и стубови одбране континента од насртљивог западног света.

Ускоро би требало да се одржи симпозијум на тему Евроазијског савеза, Ви сте један од организатора – ко ће све доћи и шта очекујете од симпозијума?
Питања избора нашег пута у будућност, наметнута драматичним догађајима у посљедњих двадесетак година, подстакла су нас да организујемо научни скуп на ову тему на који смо позвали друштвене и политичке теоретичаре. Циљ нам је да што свестраније и потпуније осветлимо ову проблематику.
Скуп о Евроазијском савезу ће се одржати 24. и 25. маја, на дане словенских просветитеља, Светих Кирила и Методија у етно-селу Станишић код Бијељине.

С обзиром на све ово што се дешава са Косовом и Метохијом – вјерујете ли у побједу „савјести над силом”?
О Косову и Метохији је оно што би требало рећи рекао Његова светост патријарх Иринеј. Косово се не може и не сме предати! Оно мора бити враћено у састав Републике Србије.
У политици требало би разликовати политичку стратегију и политичку тактику. Она је дефинисана као вештина могућег, у датим условима и околностима. Ми Срби своју политичку стратегију, нажалост, немамо. У том случају се свака тактика може представљати као мудра, могу се наводити многи разлози.
Човека, па и народ одликује распетост између интереса и вредности, распеће је вечно знамење људског постојања у свету. Идеали истине и правде су највише добро за које је наш народ у својој историји поднео исувише велике жртве. Хоће да нас претворе у малограђане који мисле само о данашњем дану. А нама је потребна оцена историјског времена у којем се налазимо. Не можемо се одрећи својих обавеза, требало би понети бреме које нам је запало. Србима никада није било лако – ми смо најистуренији, најзападнији део једне цивилизације коју покушавају на све начине да униште. Али, није ни другима. Потребно нам је јединство. Не можемо радити сами.
Тим више се не може препустити шаци политичара да одлучују о судбини народа и државе. Српска интелигенција има велику одговорност да расветљава догађаје, не може стајати по страни кад се решавају судбинска питања.
Своје природно место у свету освештано заједничком историјом, вером и културом, српски народ требало би да тражи и ствара у заједници са Русијом и њеним пријатељима и савезницима. Стварање Евроазијског савеза је добар начин да се та насушна потреба и оствари. После драме Трећег светског, Хладног рата, у којем је нестао Совјетски Савез, свет се данас налази у необјављеном, Четвртом светском рату, који тренутно бесни на тлу Сирије, и прети да прерасте у отворени, непосредни сукоб великих сила.
Погазили би и издали завет предака, који су уз велике жртве и страдања заједнички извојевали блиставе победе, и обесмислили све што јесмо ако би се упрегли у кола која се спремају да прегазе Русију и униште читаву нашу културу и цивилизацију.
Русија нам је Богом дана, она је наша – родна, а род се не бира; с родом се и живи и мре.