Долази време рафиниране тираније

ДР РАДОВАН КАРАЏИЋ: КАЗИВАЊА ИЗ ХАШКЕ ТАМНИЦЕ

Разговарала Љиљана  Булатовић Медић Фотографије Властимир Нешић Шоне

У последње време често парафразирам Његошеву примисао:  „Ћуд лисичја не треба курјаку“, па сам се питао шта ми то Владика поручује. Ваљда, да се не лукавим тамо где би требало рикнути и заурлати

Овај интервју направљен је ексклузивно за часопис „РОДНАЈА ЛАДОГА“ из Петрограда; По одобрењу часописа и аутора, преузимамо интервју

Да бих Савезу писаца Русије, уредништву часописа „РОДНАЈА ЛАДОГА“ и бројним другим руским књижевним часописима, издавачким кућама, књижевницима и руском народу уопште, показала захвалност за доследност у поштовању дела др Радована Караџића и да бисмо наставили пут повезивања православних стваралачких душа, почетком јануара 2011. године припремила сам и по правилима Хашког трибунала проследила следећа питања високопоштованом господину др Радовану Караџићу.
Из разних техничких, односно технолошких разлога одговоре смо добили тек недавно. Међутим, садржај овог разговора је трајне вредности и зато га објављујемо, најпре на сајту петроградског часописа „РОДНАЈА ЛАДОГА“ на руском језику.
За реализацију овог подухвата захваљујем сарадницима др Радована Караџића, али заиста сасвим посебно господину Питеру Робинсону, правном саветнику у тиму одбране .
Наравно, изузетно ми је задовољство што сам и са одговарајућим службама Хашког трибунала постигла висок степен разумевања и сарадње (напомена аутора Љ.Б.М.)

Поштовани господине Караџићу, сматрам Вас, међу свим српским песницима 21. века, најдоследнијим борцем за људска права православног српског народа, изложеног у историји до сада непознатим искушењима и страдањима. Како Ваша душа („шћућурена“) налази ослонца и снаге на путевима опирања неправди и где су Вам најјача упоришта толикој истрајности?

Хвала за незаслужену част, али верујем да постоји цела плејада писаца највиших квалитета, посебно код Срба, који су служили као узор слободарства. Одупирали су се свакој тиранији без обзира на цену. Може се помислити како нису постигли много, осим што су се жртвовали, али ја мислим да су постигли много, јер су на начин преношења штафете преносили слободарски дух на генерације. И ако нам данас нешто недостаје, и вероватно ће још више недостајати у блиској будућности, то су узори – од родитеља, преко учитеља, до предводника у народним пословима.
Е, кад говоримо о тиранији, верујем да је моја генерација била повлашћена, јер је тиранија нашег времена била поштено сирова и отворена. Долази време рафиниране тираније (политичке коректности), коју ће прочитати и супротставити јој се само изузетни духови. Већ данас, на српском случају, можете у свету на прсте обе руке набројати велике духове који су схватили шта је то почело нападом на Србе. Да не помињем Русе, Грке и друге блиске народе, који то читају својим најдубљим бићем, на Западу су то само независни духови, попут покојног Пинтера, затим Чомског, Димитрија Т. Аналиса, Ива Батаја, Петера Хандкеа, и неких проминентних чланова Академије наука Француске, и других, да не набрајам и не огрешим се о некога. Ни Америка није без изузетних људи, којима је све јасно.
Кад је у питању ослонац и снага, верујем да се то решава онога часа кад се човек определи за истину и правду у складу са налозима срца, то јест Бога. То је извор и ушће свих ослонаца, и ту се не може прерачунати, јер се срце не бави калкулацијама.

У Вашој државничкој улози у време рата и данас на оптуженичкој клупи, у којим околностима Вам Ваша стваралачка (песничка) обдареност помаже и има ли ситуација када Вам смета?
Човека чини јединство његовог бића, како наслеђа, тако и стеченог искуства, милијарди утисака које у свом онтолошком бивствовању, више несвесно, него свесно, таложи и похрањује у себи. Да ли је неки од дарова које сам, као и сваки човек, добио, доприносио мом раду, то не знам. Знам да је способност за љубав према многим племенитим стварима, делом стечена и читањем великих дела, међу којима највише руских, сигурно утицала да доносим што више добрих и избегнем лоша решења. Кад је дар у питању, верујем да свако на овај свет долази са даром од Бога, за нешто чиме се, можда, никад неће бавити. То сматрам највећим траћењем људских ресурса – избор погрешног поља рада, за које није било дара. А ту је увек издано срце, из разлога конформизма најчешће.

Има ли у Вашим згуснутим обавезама времена за стих?
Нажалост, немам времена ни за читање, а камоли за писање. Тако неколико изванредних књига мојих пријатеља (Ного, Тохољ, Ђого и други) чека да их дочитам, јер сам само вирнуо у њих у великој журби. Волим да читам савременике, пријатеље посебно. Током хајдучије (скривања по планинама) написао сам комедију „Ситовација“ (народско за „ситуација“, али има и друга значења: сит – овација, сит – ова – ЦИА) и роман „Чудесна хроника ноћи“.

 

Како се распоређују Ваше способности и таленти у Вашим припремама за наступе у Хашком трибуналу? Нарочито нас интересује какву улогу има ваше стручно знање и пракса из неуропсихијатрије и Ваше методе лечења у алтернативној медицини.
Не верујем да се неко од стручних искустава директно одражава на саме припреме за одбрану, мада је човеково искуство јединствено и делује као једно. Верујем да су моје перманентне едукације из психотерапије допринеле да имам доста радне енергије, те да боље разумем другога. То ми је такође помагало у дугим и исцрпљујућим преговорима, које је српска страна водила под невиђеним притисцима.

Сећамо се, а остало је то и записано у књигама, које је објавио Одбор за истину о Радовану Караџићу, да сте се од самог почетка рата у Босни и Херцеговини искрено залагали за мир. Мислите ли данас да сте били наивни у процени да је било могуће да рата не буде и, ако јесте, зашто?
Од почетка сам се надао да рата неће бити, и зато се нисам ни кандидовао на изборима 1990. године. И уверен сам да би рат био избегнут да није било интереса за рат оних изван БиХ. Наиме, Срби су прихватили оба аутентична муслиманска предлога: Изетбеговићев, да се Босна издели између три националне заједнице, и Зулфикарпашић-Филиповићев, да се обустави регионализација, а Босна остане у Југославији као јединствена, унитарна република, чланица Федерације. Стране силе, а најмање две од њих, извршиле су притисак на Изетбеговића да не прихвата мирна решења, већ да иде у рат, јер „БиХ је његова“, рекли су му. Марта 1992. године, сви смо славили спасавање БиХ, зато што је дан раније био прихваћен Лисабонски споразум амбасадора Кутиљера из Португалије. Тај споразум је у највећој мери сличан Дејтонском, до којег смо дошли после три и по године рата, скоро сто хиљада мртвих, разарања градова, и што је најгоре, разарања односа међу нама, нарочито између муслимана и друге две хришћанске заједнице. А што се наивности тиче, она је, у српском језику чак и лексички, рођена сестра невиности. Но, и кад пропадну сви изгледи за мир, и даље би требало бити за мир, јер тако постајемо „синови нашег оца небеског“ како каже Христос.

Када је пре Дејтона био најближи тренутак за излазак из ратних опасности?
Осим Лисабонског споразума и Кутиљеровог плана, најближи миру смо били у време Овен-Столтенберговог плана у јесен 1993. године. Тим планом би било решено и хрватско питање у БиХ, које је, као нерешено, и данас извор велике нестабилности у Федерацији БиХ, па тако и у БиХ и региону.

Јесте ли икада помишљали да ће Вас Ваши саговорници, највиши светски моћници и државници из времена рата оптужити за злочине, које сада набраја Хашки трибунал? Са ким бисте од њих данас поразговарали о тим данима, са данашњим искуством?
Нисам сигуран да су ме оптужили највећи државници. Током преговора имали смо заиста угледне преговараче, моралне и брижне, који су разумевали све три стране, па чак и били свесни греха Запада у овом рату. Но, имали смо и сасвим неодговорних амбициозних, умишљених чиновника, који су својим шефовима хтели да „испоруче“ и више него што је тражено, и тиме су одлагали крај рата. Сетимо се, покојни амбасадор Холбрук се похвалио да је са мном постигао и више него што предвиђа Дејтонски споразум – да напустим и функцију у СДС-у, иако та функција није јавна, и нисам био обавезан Дејтоном. Неки од тих амбициозних су се чак надали и „Нобеловој награди за мир“, па можете замислити колико су љути на мене могли бити што је нису добили.
Али, на овом месту је ред да кажем да се није радило ни о нама, Србима, ни о мени посебно, ни о правди. Ово није изолован догађај, већ наставак претходних ратова, сада у форми ревизије исхода, те предигра следећих ратова. У својим писмима пријатељима ја сам још у јануару 2000. године (књига „Ноћна пошта“, ИГАМ) изнео своје слутње да је западни финансијски систем пред сломом, и да ратови служе за одлагање тога слома. Да није било 11. септембра 2001, тај слом би се десио у првим годинама 21. века. Одлаган је ратовима у Афганистану и Ираку, и био би одложен и даље, да је Иран слабији. Али, то је пут у пропаст, јер не види се крај, нити има краја жртвама за одржавање једног дотрајалог модела света. Господари тога света би променили све друго, само не себе и тај модел. Иако им пред очима израстају друге велике економске силе, Кина, Јапан, Индија, Бразил, они су још увек загледани у Русију као у неку опасност, просто опчињени њоме и њеном митском снагом, иако Русија нити има традицију освајања на Западу, нити се граби са другим империјалним силама за светске ресурсе негде друго, нити више има идеологију за извоз. Шта је у питању? Па, руски домаћи ресурси. На почетку наше кризе осетио сам да је у питању окруживање Србије, са циљем да јој се издиктирају решења. Осим на Дрини, Србија и јесте окружена, и јесу јој издиктирана решења. Исте такве намере се снују и према Русији, са надом да неће морати да ратују против ње, већ да је окруже толико да јој могу издиктирати решења. Али, то не бива. Хрватски песник романтизма Мажуранић написао је стих: „Бој се оног, ко је свик`о/ Без голема мријет јада“. А и Руси су, као и Срби, свикли да гину за такву тричаву и демодирану ствар, као што је Слобода.
Срби су изгубили два светска рата онога трена кад су им англоамерички савезници, заслепљени стереотипима о руској опасности, окренули леђа и Немачкој препустили преуређење Европе. Тиме су Србе, увек амбивалентне између Истока и Запада, дефинитвно усмерили ка Истоку, тј. ка Русији, која и сама сада постаје Запад. Тако су, напуштајући Србе и окрећући се против њих, наши англоамерички савезници и сами изгубили Други светски рат. Нико неће моћи да се супротстави немачком мирнодопском освајању Европе, а своју највећу грешку, напуштање споразума Рибентроп-Молотов, они више никад неће поновити. Ситуација се развија у правцу чврстог животног повезивања „понемчене“ Европе и Русије. А то је онда сасвим другачија Европа, па и свет, у којем англосаксонски фактор губи Европу од онога тренутка кад се окренуо против Срба. Због свог положаја и непокорности, Србија је често индикатор успона и пропасти империја.
Дакле, суђења лидерима непокорних народа су била нужна, да би се оправдали сопствени греси у потпаљивању локалних сукоба, и као преседан – бомбардовање малих земаља без разлога и повода, те егземпларно прогањање лидера тих земаља. Зато нисам сигуран да ту игру воде највиши државници које сам сретао. Али, верујем да је воде највиши моћници, да су они анонимни и пре су пословни људи, него државници, краткорочни профитни интереси, пре него дугорочна империјална стратегија. Неке империје су осуђене на кратко трајање.

Ко Вам је био најнепријатнији саговорник, а са ким сте, иако на супротним странама, најлакше налазили заједничке излазе из проблема?
Од противника преговарача најгори су били лашци. Правим разлику између „лажова“ и „лашца“, али није прилика да то објашњавам. Дакле, лашци, људи без моралног језгра, са којима никакав договор не важи до сутрадан, били су најгори. Од домаћих преговарача имао сам добро разумевање са хрватским вођама, јер смо били у сличној ситуацији и разумевали смо се добро. То звучи као апсурд, зато што смо муслимане сматрали Србима, који се повремено ставе на страну Хрвата против Срба, што је још више потпиривало сукоб између Срба муслиманске и Срба православне вере. Никад ми неће бити јасно зашто муслимани нису кренули за Зулфикарпашићем. Или Абдићем. Данас би били срећни народ, нека Југославија би опстала, а рата не би било.
Са жаљењем морам да кажем да немачки преговарачи нису никад показали намеру да разумеју све три стране, и као да су заклети да буду против Срба. То је велика штета, јер између менталитета Срба и Немаца има много сличности, као и дуга историја плодне привредне и културне сарадње, између осталог и нашега Вука Караџића. Ако Хрватима можемо на нечему завидети, то су Немци као савезници у сваком времену и свакој прилици. Најлакше је било преговарати са посредницима који нису били из НАТО земаља, већ из Азије или Африке. Са свим Јапанцима које сам сусретао имам најлепше искуство, не зато што би они били про-српски, већ што су улагали напор да разумеју све стране. Нордијски представници су такође једно пријатно искуство.

Како Ваше људско биће подноси тамновање? Како заспивате и шта Вас буди? Шта и ко Вам највише недостаје, и чега сте се ослободили у тој тамници?
Тамновање подносим сасвим добро, можда зато што радим и по 15 сати. Уосталом, ово ми није прво тамновање, имао сам ту „част“ да опробам босански притвор од 11 месеци, „ни за шта“, иако „ни за шта“ код нас притвор траје само шест месеци. Преда мном је неколико стотина хиљада докумената и преко три милиона страница, које би требало разумети и сврстати према темама и сведоцима. Иако имам енормну помоћ најближих сарадника, који су познати јавности, те посебно најистакнутијих правних ауторитета из Србије (К. Чавошки, С. Аврамов), публициста и истраживача (М. Иванишевић, А. Марковић и други), те из многих других земаља, ипак све то мора да прође и кроз моје руке, јер ја познајем фактичку страну случаја боље од иког.

Сањате ли? Има ли мајке Јованке у сновима? Како Вам се „Петњица“ јавља, како „Гаврило Принцип“, „Сарајево“, „Калемегдан“, „Молитва за сироче“… Бивате ли „На врху Дурмитора“? Опомињете ли и себе својим насловом „Немој да поверујеш да је поноћ црна“? И – „Је ли ти познат случај трава?“ Има ли „траве“ у шевенингенском дворишту? Храбри ли Вас „Памтивек“?
Са спавањем, као и са здрављем, немам никаквих проблема, а успављујем се и будим са молитвом. И волео бих кад би се цео народ успављивао једноставном молитвом: „Господе, помилуј.“ Понављана довољно дуго, она уз пост чини најлепша чуда. И иначе, откад сам, пре неколико деценија, усвојио обичај да кад не знам како да поступим, упитам у себи: „Господе, шта би Ти сад урадио?“ решења се сама указују. Шта би Господ урадио у овој ситуацији, осим што би се борио за истину, молио се и постио.
У тамници сам се ослободио дневних планова за преживљавање, не морам да као др Д. Д. Давид зарађујем, овде су становање и део хране плаћени. Остало помажу породица и пријатељи. Све остало што је људско, не престаје у затвору, већ напротив, потенцира се. Пре свега, жудња за породицом. Потом, за пријатељима. Имам среће и са једним, и са другим. Породица је бројна и привржена, и лако ју је волети, а и пријатељи, посебно они дуготрајни, које волим већ педесет година. Ипак, највише ми недостају унуци. Волео бих да учествујем у њиховом одрастању, да их кварим и размазим. Али бар је моја Љиљана са њима.
Са сновима имам ретку срећу: све су то конзистентне и пријатне приче. Верујем да су пуне значења, али немам времена да се њима бавим. Најчешће сањам најмилије, породицу, потом и пријатеље, међу којима и оне који су код Господа. То је доказ да сан није тако прост, како смо мислили, и да у тим просторима постоје сви који су постојали. Наравно, потребе за добром музиком и књижевношћу избијају снажно и свакодневно, али не смем да се препустим. Да би се писало, мора да се дангуби довољно дуго, да се сви не-литерарни језички кодови избришу из ума, и уступе место не-појмовном мишљењу, мишљењу у сликама и прасликама, безмало примарном мисаоном процесу. А што се тиче мојих стихова, понекад ми падају на памет, али ређе него стихови мојих пријатеља или недостижних узора, као што је Његош. У последње време често парафразирам његову примисао: „Ћуд лисичја не треба курјаку“, па сам се питао шта ми то Владика поручује. Ваљда, да се не лукавим тамо где би требало рикнути и заурлати.

Допиру ли до Вас гестови и таласи отворене подршке руских песника и интелектуалаца, који годинама трају и слободно се увећавају? Савез писаца Русије предњачи у томе. Многи руски сајтови помно прате догађаје око Вас и додају истините записе и сведочанства. Такође и многа удружења грађана у Русији негују словенско братство, а међу узорима се налазите и Ви. Не примећујем слично у српским државама на Балкану – како то коментаришете?
Разумем што се руска држава не меша мало више у ствари овога процеса, иако се њиме значајно одсликава и удео Савета безбедности у свему. Прагматизам би чак налагао да све ово што се као неправда чини Србима иде у корист руске државе, јер Србе даље и дубље везује за Русију. Не кажем да тако мисле и државни стратези, али бих разумео и ако мисле – државни интерес, „raison d’etat“ је разлог изнад других разлога. Плашим се да се у име Уједињених нација дешавају ствари на које оне неће бити поносне. Али, видећемо шта ће о томе изаћи на видело у Генералној скупштини.
Али, дубоко је дирљива огромна подршка руских писаца, научника, интелектуалаца, филмских стваралаца и обичног народа, за нашу ствар и за мене лично. Руски писци, од којих сам многе срео, у Москви или код нас у РС, имају двоструки мотив за наклоност према мени – литерарни, као и слободарски и свесловенски. Али, академик Шафарович, који нас је, иако у позним годинама, са супругом посетио и подарио нам речи подршке, није то урадио као писац, већ као научник, Рус и велики светски човек. Помињући академика Шафаровича, помињем и Академију, и све друге, који су саосећали са нама и гласно нас подржавали. Осећам подршку појединачних писаца и Савеза писаца Русије, као и многих удружења која ме подржавају. Што се тиче односа на Балкану, прави људи су у контакту са мном, и зачудили бисте се кад бисте знали који и колико њих, и из којих све земаља. Да не помињем своје вишедеценијске пријатеље, јер се то подразумева, из Русије, Украјине, Словеније, Пољске, Шпаније, Португалије, Грчке, Бугарске, Сједињених Држава, Скандинавских земаља, и одавде из Холандије, добијам мноштво писама подршке од људи који су схватили о чему се ради. То веома годи и храбри, и даје наду да свет неће пропасти док год, као у Содоми, има праведних и поштених. А за одсуство подршке у српским владама на Балкану имам неко разумевање, знајући под коликим су притиском. Само, да не пропусте да примете да тога притиска више нема, а верујем да га са одласком неких администрација, које су ратовале против нас, заиста има мање.

Како Вас храбре и помаже Вам круг Ваших сарадника, давно и врло селективно одабраних, да савладате, нама се чини, несавладиве препреке на путу до ослобађања од најстрашнијих могућих оптужби у Хашком трибуналу?
Имам велику срећу са тимом Одбране. Њихов број је морао бити ограничен правилником, па су многи од њих остали уз Одбрану на „pro bono“ бази, тј. раде без икакве надокнаде. А и они који имају надокнаду, раде далеко више, изнад те надокнаде. Имам сјајног правног саветника из САД-а, г. Робинсона, који познаје англосаксонско право, важеће овде. У претпретресном периоду помагали су ми угледни правници са неколико континената, са којих сада долазе млади стажисти, и раде по неколико месеци. И то су деца, која буде наду у спас света. Моја искуства са њима одударају од свих наших заблуда о омладини у тим земљама. Они делују невино, радно, опредељено за истину и правду, и верујем да ће им то трајати. А моји остали саветници и сарадници чине чуда, у кратком времену налазе бројне документе и опслужују електронски систем. До сада су успели у проналажењу сведока, са којима разговарају сјајни истражитељи на Балкану. Ово је мегапроцес, са стране Тужилаштва, па ће бити „мега“ и са стране Одбране. Да се укаже целовита истина о нашем рату.

Када се вратите у слободу, чиме ћете се бавити?
На слободи ћу се бавити неким од мојих омиљених „П“ активности. Раније сам имао четири „П“: Породица, Пријатељи, Психијатрија и Поезија. Ту се закачило, не мојом вољом, и пето „П“, Политика. Верујем да ће ми три најважнија „П“ остати и даље, Породица, Пријатељи и Поезија, било у стиху или у прози. Али, верујем да ћу хтети да надокнадим време са унуцима, јер сам тог времена највише пропустио.

Ваш, Р. Караџић

 

7 коментара

  1. Властимир Шоне

    Хвала “екипи” за лепе фотографије председника Караџића. Част ми је да се моје фотографије објављују у оваком часопису. Увек на услузи, милости просим. Властимир Шоне

  2. Davno,kao mladicu,otac mi rece-ako citas Politiku (dnevni list) od korice do korice cetiri godine,to je kao da si jedan fakulttet zavrsiio.To sam ja bas zapamtio…

    Bas danas,pogledam naslovne tekstove Politike,i novinar Bosko Jaksic ,objavi tekst “Neugodan jaran”…
    Taj “jaran” je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.

    Jaksic je u poduzem tekstu,izvrsio medijsku pripremu,za svakojaki napad na Dodika,kao metu,koju je Amerika jasno definisala.
    Slobodno linc i odstrel Dodika ,moze da pocne.Na zalost.

    Taj Jaksic,Beogradjanin…pokazao je sve ono sto ce mediji pojacati u mesecima pred nama.Izvredjao je Dodika na najvulgarniji nacin,Srbe na severu Kosova nazvao ekstremnim,branio LDP,Dodika izjednacio sa Silajdzicem,Izetbegovica ucinio evropljaninom…

    Eto,dragi nas predsednice Karadzicu,gde mi zivimo…u kojoj zemlji zivimo,i sa kakvom sudbinom zivimo.Da smo doziveli da beogradska Politika,samo Dodika naziva nacionalistom a sve ostale u Bosni, demokratama…posle svega sta se desilo.

    To je sudbina svakog predsednika Republike Srpske,ko god da je,osim ako ne kleci pred svojim unistiteljima.
    Samo klececi Srbi,su dobrodosli u evropsku porodicu.
    Izdrzite i pobedite!!!

  3. Radovane izdrzi i sto prije da nam dodjes…..

  4. Овако духовно јаком човеку ниједна неправда не може ништа! Онај ко је помирен са животом онаквим какав јесте унапред је надвисио многе тешкоће!

    Подршка Радовану

  5. “Inteligencija,nezavisnost i nesebična djelatnost-nekada toliko cjenjene,uskoro će postati rdjave stvari,koje treba uništiti”-govorio je Oldos Haksli.
    Svijet,pod gotovo stogodišnjom,lažnom, američkom demokratijom,vjekovnom britanskom podlošću i veličanjem njihovih ridjih faca i “sumornih kiša i magle” te njemačkom opsjednutošću stavljanja na pijedestol germanske rase kao jedne i jedinstvene,Hakslijeva predvidjanja je preveo u surovu stvarnost
    i de fakto i de jure.Da li američkim prljavim i krvavim dolarima,zabrinjavajuće niskim koeficijentom inteligencije u britanskom genu,ili gvozdenom(tenkovskom)voljom i disciplinom “nanovorajhovski)raspoloženih Hitlerovih slijedbenika ili njih svih zajedno,ali činjenica je da je Svijet danas veće robovlasničko društvo od istoriskog perioda koji je tako obilježen.
    Nažalost,Srbija,odnosno srpski narod od Prvod Svjetskog rata su žrtveni jarci,a od devedesetih godina prošlog vijeka pokusni kunići,pa miševi i napokon crvi koe treba neumorno i svim sredstvima gaziti,kako bi se i plemenima u Africi i amazonskim poludivljacima pokazalo da su bič i batina lijek za nezavisnost i nacionalnu svijest.
    Ovakvo ,zapadno ludilo i šepurenje jednog krokodila u velikoj bari,predvidjeli su mnogi.Danilevski,Berdjajev,Čomski…
    Kod nas Srba,zadnji i intelektom,dalekovidošću i praksom,od srpskog rumenog klasa,bar sjeme je želio sačuvati Radovan Karadžić.No,tolikoj srpskoj ravnici uglavnom iznikoše pustopoljnice.Njive:Draškovića,Tadića,Dačića,Plavšića i Dodika,Djukanovića,raspopovićke uzorane,komunističke očišćene od korova a zasijane jadom i čemetrom,mrtvopjesničke,šilerovske,velikoudbaške,a evo sad
    .okrajci “bajčetinski” i parcelice za budući dom vučića u jagnjećim kožicama.Ostade nam neštoi dobra tla za šljivike ali koštunica, malo za veliki rasad.
    Kad pročitam ova razmišljanja(i to sigurno iz zapuš(T)enog haškog vinograda doktora ,državoustrojitelja,intelektualca,svetosavskog i lazarevskog Srbina,Radovana Karadžića,nekad poželim da budem u tamnici nepravednika, kao i on.Jer viš vrijedi njegovo sužanjstvo
    nego sve glagoljivosti onih briselsko-vašingtonskih plaćenika koji eto na koncu ubijediše sludjeni narod da nam je nezavisno Kosovo jedina alternativa za Evropu.
    P.S.Koliko bi trebalo tomova ispisati pa da se izjednači Hakslijev pojam nezavisnosti sa recimo Dačićevim poimanjem napredne i moderne Srbije.Nema šta decenije i vjekovi nisu kantar za mjerilo ljudskog uma.

  6. Ех, да овакав човек и даље предводи Србе

  7. nesto se ne uklapa, slovenski narodi se ne ujedinjuju, germani i germanofili se ujedinjuju,lici na onu pricu o snopu i prutovima,sto je lakse slomiti,iz tog razloga nam je potrebna ekumenizacija,sad je u godini konstantina prilika za to,pod hitno bi trebalo objaviti rezultate popisa stanovnistva u austrougarskoj u drugoj polovini 19.veka,tada je izvrsena masovna ugarizacija i germanizacija slovena,pocetkom 20.veka vatikan je naredio prekrstavanje srba katolika u hrvate,broz je ustavom 74.te srbe muslimane pretvorio u muslimane a ameri 95.te u bisnjake,aferim,kukala nam majka

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *