Почетна / Друштво / Додељене награде  „Печат времена “ за књижевност и за науку и друштвену теорију за 2012. годину

Додељене награде  „Печат времена “ за књижевност и за науку и друштвену теорију за 2012. годину

Књижевник Милован Данојлић, професор и публициста Мило Ломпар и историчар и дипломата Славенко Терзић овогодишњи су добитници награда „Печат времена“ за књижевност и за науку и друштвену теорију, а признања им се додељују за књижевна и научно-теоријска дела која су објавили у 2012. години.
Лауреати признања „Печат времена“ која је недељник „Печат“ установио 2011. године и која се сада додељују трећи пут заредом, проглашени су одлукама донетим на недавно одржаним завршним седницама оба жирија.
Према одлуци жирија „Печатове“ награде за науку и друштвену теорију, ове године то признање равноправно се додељује двојици добитника: Славенку Терзићу за књигу „Стара Србија – драма једне цивилизације“ (издање – „Православна реч“ и „Историјски институт Београд“, Нови Сад-Београд, 2012) и Милу Ломпару за књигу „Дух самопорицања – У сенци туђинске власти“ („Орфеус“, Нови Сад, 2012).
Добитнику овогодишње, треће по реду „Печатове“ књижевне награде „Печат времена“ Миловану Данојлићу, признање је припало за књигу „Писма без адресе“ („Службени гласник“, Београд, 2012).
Одлуку о лауреату одличја „Печат времена“ за књижевност донео је (једногласно) жири у саставу: проф. др Јован Делић (председник), Верољуб Вукашиновић, Бранко Стојановић, Љиљана Богдановић и мр Владимир Димитријевић.
Одлуку о добитницима „Печата времена“ за дела из области науке и друштвене теорије донео је (за оба добитника – једногласно) жири у саставу: проф. др Ратко Марковић (председник), проф. др Миле Савић, проф. др Немања Поповић, Љубомир Кљакић, мр Драгомир Анђелковић и Милорад Вучелић.
У обе категорије, појединачну награду „Печат времена“ чини Повеља о признању и новчана награда у износу од 500.000 динара, које добитницима додељује недељник „Печат“, а уручује Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник листа. Традиционално, лауреатима се признања уручују 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког – покровитеља овог признања.
Досадашњи добитници награде „Печат времена“ за књижевност су: Матија Бећковић (2011) и Рајко Петров Ного (2012); „Печат времена“ за науку и друштвену теорију додељен је историчарима Милораду Екмечићу (2011) и Чедомиру Попову (2012).
У складу са намером утемељивача награде, „Печат времена“ за науку и друштвену теорију и „Печат времена“ за књижевност, признања су која се додељују ауторима књига које су преломно и значајно обележиле национално књижевно стваралаштво, односно области друштвено-историјских, културолошких, филозофских и ширих теоријских и политичких истраживања.

Требник песничког отпора

Ако је задатак песника да речима племена да јасније значење, како је говорио Стефан Маларме, онда је Милован Данојлић, посвећеник српског језика, сваком новом књигом верно испуњавао своју дужност. Тако је и у „Писмима без адресе“, књизи која је добила награду „Печат времена“, и то једногласно: иста, као и увек, данојлићевска пролећна свежина језика, иста луцидност мисли и закључака, иста спремност да се са својим народом буде у добру и злу, иста свест о пролазности земног и неуништивости небеског начела у нама, које, како рече Момчило Настасијевић, свагда „веје неком непропадљивошћу“.
У свету, у којем су људи, како лауреат сведочи, постали „робови, просјаци и варалице“, а надасве лицемери („Западњак данас, без гриже савести, води своје дете у обданиште, док војници његове владе, у Афганистану и у Либији, убијају децу“; то јест „саветују нам денацификацију они који су истребили читаве народе Северне и Јужне Америке, идејни творци Аушвица и Дахауа, убице стотине хиљада цивила на Далеком Истоку и у северној Африци, сејачи уранијума на Косову и у Ираку“), Данојлићева књига, мешавина поетске прозе и есејистике, записа и интервјуа, требник је здравог, песничког отпора, који је, како он вели, „природни рефлекс нападнутог организма“. Јер „част је, и сласт, опирати се надмоћној сили“ којој победа ништа не вреди ако јој је не признајемо. Као Стари Вујадин прерушен у становника Поатјеа, Данојлић нам каже: „Усправна кичма сваког појединца је везивни пршљен у кичменици народне заједнице.“
Аутор „Писама без адресе“ је космополита захваљујући завичају: „Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечаштву, док сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад авлије. Више од свих космополитских учења и политичких уверења, звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космоса.“ Зато је ово књига о свему што један стооки писац писама свакоме (и Никоме, у Нигдини) може да уочи и саопшти на начин на који само Милован Данојлић то уме.
Владимир Димитријевић, у име жирија награде за књижевност

О злодуху српске нације

Књига „Дух самопорицања“ Мила Ломпара је ауторски снажна студија из социологије културе. У њој је реч о феномену својственом делу српске политичке и интелектуалне елите – самопорицању свог националног обележја, преузимању на себе кривице за неучињено дело, однарођавању од својих етничких корена и ограђивању од својих националних источника. Дух самопорицања је у Срба њихов злодух, суицидни порив, који им није својствен, ни урођен, него са стране усађиван и стваран плански и систематски. Најтрагичније је он дошао до изражаја када је Србија заложила себе и своју историју за стварање Југославије. Југославије, која је, и кад је била унитарна и пошто је постала етничка федерација, била утемељена на тези слабо српство/Србина – јака Југо­славија. У обе Југославије Србима и Србији наметнут је комплекс „српске кривице“. У првој, Срби су били набеђивани за хегемонизам над другим југословенским нацијама, а у другој Република Србија над другим југословенским републикама. Дух самопорицања није из Срба ишчилео ни данас, кад Југославије одавно нема, и кад су други стварни и измишљени југословенски народи, спасени од националне асимилације у суседној Аустрији, остварили, чак и премашили своје националне циљеве.
„Дух самопорицања“ дело је национално свесног српског интелектуалца, који се њиме васколикој српској јавности представио не само као одличан познавалац бројних тема о којима пише, провлачећи кроз њих своју основну тезу, него и као национални делатник прве борбене линије. Реч је о делу које улива моралну крепост онима који су свесни ко су и одакле су, али и које ће бити прави еликсир за национално заблуделе и посустале.
Др Ратко Марковић, председник жирија награде за науку и друштвену теорију

Повест српског усуда

Стара Србија Славенка Терзића је капитално дело српске историографије. Она је израз српског усуда, како и стоји у поднаслову ове књиге. Прича о томе какао је временом Стара Србија постала „Бивша Србија“ или „Некадашња Србија“. Од ранијег средишта српске средњовековне државе, Стара Србија је део Србије који је био најдуже под туђинском, османском влашћу, а када је 1912. године била ослобођена, перфидном политичком игром или простом ратном отимачином српски непријатељи раскомадали су је као дивље звери свој ловачки плен. Стара Србија је Србија које више нема у Србији. У Србији је од ње остао само патрљак, део Рашке области.
Као што то приличи врсном историчару, аутор је изложио заметке, описао развојну линију и представио читаоцу епилог пропадања Старе Србије. Сва та хронологија може да стане у једну реч – трагедија. Уз њу и људска патња која прати трагедију. Да је рукопис предат за објављивање ових дана, трагедија и ауторова патња изазвана њоме биле би још веће.
Књига је свестрана научна студија, снабдевена богатом документацијом и научном апаратуром, именским и географским регистром, богатим прегледом литературе о питањима која се у њој излажу, има и посебан, историјски важан прилог, а местимице је и илустрована. Биће то књига која ће обрадовати научну и интелектуалну јавност уопште, али и усковитлати и узнемирити многе људске савести.
Др Ратко Марковић, председник жирија награде за науку и друштвену теорију

 

Галерија слика са доделе награда:

3 коментара

  1. Svaka im cast! Mi citaoci smo ostali uskraceni zaintervju sa prof.doc, Smiljom Avramov. Ona je pravi patriota i ima puno toga da kaze. Cak i na youtobe, nema bas puno o njoj. Napisala je i izdala puno knjiga, a i istoricar i istrazivac je…?!




    0



    0
  2. заслужено; искрене честитке добитницима!




    0



    0
  3. Честитам лауреатима ове високе искрене српске награде.ПЕЧАТА ВРЕМЕНА
    Посебно поздрављам и честитам господину Миловану Данојлићу
    Са поштовањем марјана




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *