Дмитриј СЕДОВ: Адем Демаћи – онај који је бацао каменице

Да би схватили драму око отимања Косова и Метохије из српског пространства, морате схватити какви су људи изазвали албански сепаратизам, који је постао узрок масовних трагедија. Због чега је у свести тих људи химера о безусловној независности генерисала мржњу према другим народима и како је та мржња постала играчка у рукама иностраних снага, које играју своју игру на Балкану.

Једна од најпознатијих фигура косметског сепаратизма је Адем Демаћи, који данас има 77 година а прошао је сложен политички пут и сноси одговорност за многе догађаје из новије историје Балкана.

Уколико се упознате са западним публикацијама током последњих 50 година о Адему Демаћију, тада ће пред вама изнићи лик албанског пасионарија, талентованог писца и публицисте, часног и храброг политичара који се од како зна за себе бори за независно Косово.

У ствари се иза ове благочестиве слике националног вође скрива лик који се често може наћи међу националистима и шовинистима свих боја. Овим личностима руководи слепа мржња према другим нацијама и спремност да се иде на крајње, најжешће насиље ради достизања својих циљева. Западни медији су познати по креирању виртуелних слика које ни у ком случају не одговарају истинској представи о тим људима. Тако се догодило и са Адемом Демаћијем.

Овакав портрет борца за демократију био је потребан Западу за оправдање њихове антисрпске политике, јер забога, не може се признати да је Запад стао на страну оних који сеју раздор и непријатељство међу народима.

Ако погледамо на руководећу групацију косметских политичара у последње две деценије, видећемо да та групација пре свега представља неку врсту пљачкашког крда које живи по законима џунгле. Адем Демаћи се у потпуности уклапа у ту екипу, са тим додатком да он у њој игра улогу идеолога и визионара, али су га прогутали активнији саиграчи и он се склонио по страни. Данас Адем Демаћи не представља ништа више од гласноговорника косовског сепаратизма који нема никаквог реалног утицаја на власт.

А све је почело далеких педесетих година када је Адем Демаћи одлучио да свој живот посвети ослобођењу Косова од “српског ропства”.

Та одлука сазрела је под утицајем албанског вође Енвера Хоџе, који је за својих 40 година владавине у Тирани учинио доста на обради косовара.

Они којима се тада посрећило да посете Албанију, неће заборавити изглед металних шиљака од којих су биле направљене ограде многих албанских домаћинстава. Ове ограде подигнуте су по наређењу Енвера Хоџе, који је резоновао да уколико совјетски ревизионисти изврше десант на његову отаџбину, тада ће се многи падобранци приземљити баш на те шиљке и умрети у страшној агонији.

Други доказ војничке генијалности Енвера Хоџе односи се на бетонске бункере, који су буквално попут печурки засејани по целој јадранској обали земље и намена им је да одбију напад непријатеља са мора.

Адем Демаћи је од своје младости био активан присталица Енвера Хоџе и чак ни неоспорне чињенице о лику албанског вође, нису могле да га поколебају. Можда овде није ствар у шиљцима и бункерима, него у оној мржњи коју је Хоџа осећао према СССР и Југославији, чиме је и изазвао симпатије младог Демаћија.

Кажу да је он надарен књижевник. Тешко је рећи да ли је талентована његова прва књига “Крвава змија”, али једне ствари у њој има исувише – мржње према Србима. Демаћи је то ремек-дело написао са 22 године,  1955. године. Књига у потпуности одговара члану Кривичног закона СФРЈ “О подривању јединства југословенских народа” и млади књижевник испуњен мржњом, заслужено се нашао иза решетака.

Светска политика зна за многе вође чија је звезда заблистала међу затворским решеткама и клупама, али само једна осуда за Демаћија није била довољна и он је још два пута на дуже време својим ликом красио оскудни затворски пејзаж, пре него што је заблистала његова звезда “Косовског Менделе”. Тако су га звали сарадници који су подносили извештаје западним медијима. Премда европски политичари (којима је одавно оштећена памет по питању српског тоталитаризма) никако нису могли да схвате зашто ни 28 година после пуштања на слободу “Менделе” није било према њему ни једне примене насиља или других облика злостављања, које су они навикли да измишљају у својим текстовима о Србима.

Међутим, треба нешто рећи о најважнијем: Појава Адема Демаћија и њему сличних на послератној сцену Балкана, потпуно је закономерна.

Током распада Јалтско-Постдамског биполарног света, напоље су испливали процеси раније замрзнути биполарним договором статуса-кво две суперсиле. Распад Југославије као главне структуре регионалне стабилности, представљао је прву крупну игру НАТО-а, која је разрушила послератни статус-кво. Спољни актери се нису дуго скривали у позадини југословенских проблема. Они су отворено подржали различите сепаратисте, дестабилизовали су делове Југославије преко наказног Дејтонског споразума који је створио стање бесконачног хаоса, а преко грађанског рата у Албанији омогућено је дотурање оружја бојевицима. Раније релативно стабилне српске регије, почеле су успостављати нове маршруте у трговини наркотицима.

Последња етапа у вишегодишњем рушењу послератног балканског система постао је курс на стварању “независног Косова”, као фактора дробљења и уништавања Србије. Реализација ове етапе омогућиће да атлантизам постане неконтролисани господар на Балкану. Као повод, атлантизам у ланцима држи бесног пса – тероризам, под називом “идеја Велике Албаније”.

Није важно да ли Адем Демаћи зна да је он учесник велике стратешке игре која се води по туђим правилима. Главно се огледа у томе што он своје дело сматра исправним, уопште не сумњајући да су у ствари све време носиоци мржње представљали извршиоце туђе воље.

Адем Демаћи је одувек био присталица идеје “Велике Албаније” која може бити реализована само уз постојање мржње према Србима, Македонцима и другим неалбанским народима, јер она представља њихово пљачкање, понижење и лишавање природних права. Та мржња допала се Западу, који је више пута признао да има корист од албанског сепаратизма. Алијанса се почела заузимати за њих када је Запад схватио да је Србија без обзира на политичку владавину везана за Русију, а једини начин да се та веза раскине представља дробљење српског пространства.

Србија је упала у канџе мржње: мржње Запада и мржње носилаца идеје “Велике Албаније”. Обе стране се према међународном праву односе као према пукој формалности. Стога не чуди да је после боравка у затворима Србије Адем Демаћи постао председник “Комитета за заштиту права косовских Албанаца” и у том својству је 1991. године удостојен награде Сахаров коју му је доделио Савет Европе за његов рад у области људских права.

То што је он био изузетно погодан за овакав избор, било је и 1996. године демонстрирано са свом силином, јер се тада формирала екстремистичка албанска организација ОВК, а Адем Демаћи је постао њен политички руководилац.

Било би погрешно тврдити како Адем Демаћи није знао за терористичку делатност банди које су се ујединиле у ОВК. Он је са њима имао тесну везу, на крају крајева био је идеолог њихове делатности. А и стварање ОВК није било једноставно. Оне вође наоружаних бандитских формација које се нису слагале са идејом удружења, били су уз сагласност Адема Демаћија ликвидиране од бојевика Хашима Тачија.

Наравно, у западним медијима су се могле појавити информације о крвавим обрачунима у ОВК, који су се уз учешће Демаћија  распламсали у време поделе власти. Али ове публикације се нису појавиле. ОВК је већ тада припремана за улогу “авангарде у борби за независно Косово”.

Зато ми имамо потпуно право да тврдимо како је лауреат награде Савета Европе за заштиту људских права, предводио армију главосеча – што представља важан феномен савремене западне цивилизације.

Додуше, допунску карактеристику ОВК пружа нам и чињеница да је финансијски покровитељ дотичне банде постао познати Бујар Букоши, “кум” албанске мафије.

ОВК је за свој циљ истакла стварање “Велике Албаније” у коју треба да уђе и Космет, јужни део Црне Горе, западни део Македоније (непризната Илирија) и српска област Рашка (по албански Санџак).

У животу Адема Демаћија било је момената када је он пласиран на прве странице светске политике.

На пример, бивши премијер Албаније Сали Рам Бериша је 1998. године изјавио да је тежња за Великом Албанијом наивна, Албанци не могу створити нову државу у Европи. Он је предложио такво уређење Југославије које би подсећало на искуство Босне и Херцеговине. Али да би се дошло до таквог резултата била је неопходна НАТО интервенција. То је подржавао и “Балкански Ганди”, шеф “Демократског савеза Косова” Ибрахим Ругова, познат по свом противљењу оружаним облицима борбе.

Био је то удар у леђа целокупном “косовском ослободилачком покрету”. Исти тај дан политички лидер ОВК Адем Демаћи се обратио позивом свим Албанцима у свету, предлажући им да се укључе у њихове редове и објавио да ће ОВК свако међународно мешање на граници између Албаније и Југославије сматрати као вид агресије против Албанског народа.

Али шта значе речи? Оне не постижу увек прави ефекат. После неколико дана у престоници Албаније Тирани убијају Ахмета Краснићија, “министра одбране” у Руговиној влади у сенци.

Потом је у Приштини тешко рањен Сабри Хамити, председник косовског Пен-клуба и један од најближих Руговиних сарадника.

Треба ли уопште сумњати да лауреат награде за “људска права” и руководилац ОВК Адем Демаћи није био у току догађаја својих потчињених. А да су ова убиства била дело руку ОВК нема никакве сумње.

Ето како се заштита људских права и наручивање убистава у извршењу Адема Демаћија сусрело у једној тачки.

Премда је време било тешко. На Косову је већ почео терористички рат. У августу 1997. године међународни посматрачи су поново потврдили чињенице да је терористичка ОВК убијала породице Албанаца који су сарађивали са Србима или одбијали да се боре у редовима ОВК. Након тога је политички лидер ОВК Адем Демаћи изјавио да после наступа српских снага поражена ОВК приступа класичним методама партизанског начина ратовања. “Ми се нећемо борити за контролу над територијом, већ ћемо се борити у сваком кутку Косова да би тамо створили што више проблема Србима”.

Историја вишегодишње борбе умереног Ругове и екстремисте Демаћија захтева помињање и због тога што та борба одсликава процес заузимања контроле над косовским друштвом од стране снага терористичке усмерености.

Ибрахим Ругова је 1998. године био изабран за председника Косова (Београд није признао тај избор). Са своје стране руководство ОВК је изјавило да не признаје лидерство неофицијелно изабраног председника Косова. ОВК сматра да је Ругова починио неколико грешака. А најкрупнија је – преговори са Београдом.

Ругова је, плашећи се да се не нађе у изолацији, признао ОВК као закониту, Оптужио је Србе за геноцид и затражио је независност Косова. Потом је формирао коалициону владу у чији састав су пристали да уђу и представници ОВК. Али ни то му није помогло. Спољни играчи су већ ставили акценат на терористе. Џозеф Геогварди бивши конгресмен из Њујорка и председник Албанско-Америчке грађанске лиге изјављује да Албанци из Америке не подржавају Руговину политику. Они стају на страну ОВК, коју је он поредио са оружаним формацијама у Америци у доба рата за независност.

Одмах иза тога САД званично признају ОВК али то није много помогло. ОВК на челу са Адемом Демаћијем је поново одбила да смањи интензитет свог терористичког деловања, изразила је непослушност према свим политичким снагама и затражила да она буде призната за Оружане снаге Косова као и да се у покрајини заведе ванредно стање.

Покушаји Ругове да нађе заједнички језик са Београдом и приступи разради проблема са Милошевићем, Демаћи је назвао “грешком” и позвао је косовске Албанце да не признају ове напоре.

ОВК и Демаћи су добили овај сукоб са Руговом. Главно се огледа у томе да је ОВК дозвољено да учествује на преговорима у Рамбујеу као равноправан партнер, а делегацију Косова је предводио Хашим Тачи.

Историја је препуна аналогија. Својевремено је цар Централно-афричке империје Жан-Бесел Бокасо који је прогутао двојицу својих генерала заједно са још десетином других поданика, био свргнут од стране француских специјалаца и мирно је живео у Француској, довршавајући једење конзервисаног људског меса из тегли. Французи су благодарили цару, можда тајно и жалећи што је у њиховој земљи забрањено јести опозицију. Нешто слично доживео је и Хашим Тачи са државним секретаром Медлин Олбрајт. Није чудо да је стари Фројд говорио да су тајне женског мозга испуњене перверзијама.

Политичка каријера Адема Демаћија испуњена је и другим догађајима који не могу стати у овакву публикацију, но који се неће избрисати из памћења балканских народа.

Његов узлет завршен је у септембру 1998. године као резултат следеће препирке у руководству ОВК и он је “поднео оставку из здравствених разлога”.

Има много прича поводом тог његовог корака и суђење о њима ће остати тајна прекривена мраком. Највероватнија претпоставка огледа се у томе да су у САД ставили коначан акценат на Хашима Тачија и “веома паметни књижевник” више није био потребан. Косово се спрема да добије завршну независност, а власт у њему треба да преузму бандити. То је било уочи етничког чишћења покрајине.

Наравно, Адем Демаћи није још сишао са сцене. Он предводи организацију косовских публициста и представља почасни извор мржње против Срба, па се чак и редовно појављује на површини као фигура политичког плана.

У принципу, нашао је свој кутак у политичком животу Косова и у старости.

У закључку бих се желео ослонити на речи из Светог Писма: Адем Демаћи је био један од оних који су бацали камење на Балкану. Каквим речима ће га поменути они који буду скупљали то камење?

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. Avatar

    Српској ГЛУПОСТИ и наивности никад краја.Акоте неко кињи 100 година и тиму верујеш дасе то може решити добротом и мирним путем ондаси ГЛУПАВ.Ово са Косовом није решено .Косово је ОКУПИРАНО управо од терориста и Америке.А оно се мора ослободити и очистити од Албанаца који су задојени мржњом злоупотребили Српску доброту и СРБИЈУ.Како би Америка поступил дасу ти Албанци злоупотребили Америку.Ја лично неволим Америку и њену политику али да живим у њој поштовао би Америку и њен закон.Зато сматрам када Амерички окупатори напусте окупирано Косово(доћиће и тај дан) Косово се мора ослободити од терориста.А СРБЕ молим да исто раде оно штосу радили Албанци задњих 100 година на Косову.За почетак НЕВЕРУЈТЕИМ и непиштајте их у кућу.Направите зид ради Вас И НАС.Сви Албанци у исту тикву дувају само мислим дасу се негде прешлиБора је дошао себи и сватио да је РАМИЗ подмукао и перфидан….

    • Avatar

      поштовани Србине НС,
      добро си приметио да само глупави и наивни……То су још одавно схватили и шћиптари који за нас Србе имају једну реч “ШКИЈЕ”(тако нас погрдно зову), а у преводу она значи: наиван,глуп неко ко је толико ретардиран да можеш да му радиш свашта и он ће те опет пригрлити као брата.
      Иначе и ја мислим да је спас у томе да им неверујемо и нипошто их не пуштамо у нашу кућу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *