Ана ФИЛИМОНОВА: Србија – пунокрвно партнерство са Русијом или клизање у амбис?

Пут ка стратешком партнерству између Русије и Србије трасиран је у јануару 2008. године, после потписивања споразума о сарадњи у нафтној сфери (ратификован у јануару 2008. године од стране Србије, а реализација је започета после посете Бориса Тадића Москви, у децембру 2008. године). Међутим, приоритет ка европским интеграцијама – курс који је узео Б. Тадић и још бескомпромисније наставио Т. Николић, не може да не буде препрека за широко и многострано руско-српско партнерство. У тој истој 2008. години ЕУ је одредила своју позицију по том питању. У извештају Европске комисије о напретку Србије на путу евроинтеграција, садржана је одредба по којој у нафтном споразуму са Русијом Србија мора поштовати одредбе Закона о енергетској заједници, то јест, сарaдња са Русијом је дозвољена од стране ЕУ тачно у оној мери, у којој то није у супротности са интересима европског клуба, у који толико тежи да уђе Србија – то је чињеница коју не треба посебно доказивати.

Економску сарадњу Русије и Србије ЕУ ће и даље покушавати да ограничи “нормама и прописима”, пошто њена реализација за Србију не значи само енергетску стабилност, већ и независност у кључним аспектима развоја земље, како на регионалном, тако и на европском нивоу, пошто се Европа налази у веома рањивом положају – зависи од руских енергената. Права ноћна мора за Брисел представља и сама могућност да Србија добије инструмент утицаја на Европу, која са највећим цинизмом “слама” међународно право, одузимајући део територије од Србије, духовно-историјску колевку српског народа и предајући је у руке квазидржавној творевини. У дијалогу са Србијом Бриселу је прешло у навику да разговара са позиције “газде” који издаје наређења која морају да се изврше одмах и безусловно. При том упутства и инструкције ЕУ по питању “реформисања и модернизације” Србије, неизбежно подривају темеље српске државности и српског националног идентитета.

Да напоменемо да се 2008. године, уочи другог круга председничких избора у Србији, десио догађај без преседана – комплетно високо руководство земље стигло је у Москву ради потписивања стратешког споразума. Тада је Београд, у чијој су делегацији били Б. Тадић, В. Коштуница и В. Илић ставио до знања да су му очигледно јасна преимућства позиције играча глобалног енергетског тржишта. Без обзира на све касније препреке, а понекад и отворену саботажу са српске стране у реализацији руско-српских споразума, руска страна се придржавала задатог курса, доказујући спремност да само јача снагу узајамне сарадње. На конференцији за штампу о резултатима руско-српског сусрета на високом нивоу, која је одржана 24. маја 2013. године, руски председник В. В. Путин је апсолутно јасно приказао конкретно стање ствари, перспективе и намере Русије: “Најважнија сфера нашег узајамног деловања је енергетика, у том смислу и изградња “Јужног тока”. Почетак градње предвиђен је за крај ове године, а укупан обим финансирања износи (и то руска страна у потпуности преузима на себе) – 1,7 милијарди еура. Са највећом српском компанијом “Нафтна индустрија Србије” ми радимо заједно. Од 2009. године од стране руских инвеститора је у НИС већ уложено више од 1,5 милијарди еура. Ми сарађујемо у финансијском сектору, у сектору туризма, металуршке индустрије. Спремни смо да и даље повећавамо инвестирање у српску економију. Настављаћемо да са нашим српским пријатељима и даље развијамо кредитно-финансијку сарадњу. У јануару 2013. године потписан је споразум о одобравању експортног кредита Србији у вредности од 800 милиона долара. Тај кредит има наменски карактер. Ради се о важном инфраструктурном пројекту на територији Србије о изградњи и обнови железнице… Да напоменем и да је у априлу ове године потписан споразум о угодном државном финансијском кредиту у износу од 500 милиона еура. Ми настављамо да радимо и у хуманитарној сфери. Уникалну улогу овде има деловање руско-српског хуманитарног центра. Наравно, развијаћемо наше културне и просветне везе, контакте између омладинских друштвених организација”.[1]

Да подсетимо да је само у компанију НИС, Русија до сада уложила 1,5 милијарди еура а планира се још толико, такође је већ издвојено 800 милиона наменског кредита и 500 милиона еура државног финансијског кредита под повољним условима. За 12 година српског евроинтеграционог пута, тако патетично наглашавана помоћ Европе Србији од стране евроентузијаста, износила је 2,2 милијарде еура. У овом тренутку од свих инвестиционих праваца са којима Србија води преговоре, једино поуздан остаје руски пројект “Јужни ток”. Када су у питању друге стране инвестиције, по речима министарке енергетике Зоране Михаиловић, ситуација изгледа овако: “инвестиција ће бити… сваки дан у Србију долазе страни инвеститори, интересовање постоји, но оно још није изражено у конкретним споразумима”.[2]

У овом тренутку Русија у потпуности контролише енергетско тржиште Балкана, заузимајући позицију главног испоручиоца енергената, а са изградњом “Јужног тока” позиција Русије ће ојачати. Русија види Србију као центар, предстражу свог учвршћивања на Балкану, предвиђајући најшири могући спектар сарадње за разлику од других балканских земаља (Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија), са којима реализује појединачне, ускоусмерене пројекте. Због тога је руски председник и донео закључак: “Уверен сам да ће овај споразум дати моћан политички импулс развоју наших веза практично у свим правцима”.[3]

Међутим, тако амбициозан пројекат као што је “Јужни ток”, који представља основу и полазну тачку у развоју сарадње у финансијском, инфраструктурном, хуманитарном (разминиравање од стране руских снага остатака неекслподираних средстава осталих из времена НАТО бомбардовања Србије, хуманитарни центар у Нишу), као и у другим сферама, не може бити одвојен од политичког аспекта – од заједничког координисаног деловања на међународној арени у широком смислу, све до конкретног усаглашавања дејстава по питању заштите територијалне целовитости и суверенитета Србије. У вези са тим В. Путин је указао: “Ми смо спремни на јачање међусобне координације на међународном плану”.

Сходно томе, следеће, али не мање важно питање, представља питање Косова и Метохије. На конференцији за штампу, руски председник се изјаснио на следећи начин: “Наравно, разговарали смо и о косовском проблему. Наша принципијелна позиција је добро позната, ми се залажемо за постизање одрживог и узајамно прихватљивог решења, заснованог на основама Резолуције 1244 СБ УН. И наравно, подржавамо наше српске пријатеље који воде тешке преговоре са косоварима уз посредовање ЕУ и Брисела”.[4] Подвлачим: на првом месту је истакнута непромењена руска позиција (обавезно поштовање Повеље УН, принципа неповредивости послератних граница и Резолуције 1244 СБ УН – као што је уочи сусрета нагласио руски амбасадор у Београду).[5] Србија је изабрала пут преговора под покровитељством EУ без обзира на вишеструко поновљену формулацију Виталија Чуркина, специјалног представника Русије при СБ УН, о немогућности регулисања питања Косова и Метохије мимо СБ УН. Међутим, у наставку излагања руски председник је говорио о непромењивости руске подршке српској страни, која је сама изабрала управо овакав начин решавања косметског питања, али нема никаквог указивања на подршку резултатима постигнутим током преговарачког процеса. У први план је стављен принцип обострано прихватљивог решења. Не треба посебно доказивати да Бриселски споразум – који одређује судбину косметских Срба, темељно нарушава њихову вишеструку и врло јасно изражену вољу, уставни поредак Србије (чему је доказ и незаконита саботажа Уставног суда Србије, која је у супротности са свим нормама и роковима за изрицање оцене уставности постигнутих споразума са Приштином) изазива масовно противљење опозиционих партија које нису прозападне, као и покрета и организација у Србији, а што је подвргнуто и оштрој осуди СПЦ – није ни одржив ни узајамно прихватљив. Нешто раније, у марту 2013. године, у свом наступу на заседању СБ УН Виталиј Чуркин је приметио планирано нарастање претњи за безбедност косметских Срба: “Ове године трансформисане Косовске безбедносне снаге (КБС) у пуној борбеној готовости представљају претњу региону”, “КБС су скоро у потпуности састављене од етничких Албанаца, од којих је већина улазила у састав бојевика. Ми то видимо као потенцијалну претњу регионалној стабилности”. Чуркин је такође обратио пажњу на нарастање великоалбанске реторике, о изјавама о намерама Приштине да буде покровитељ етничким Албанцима, независно од земље у којој они живе. “То представља директан корак ка дестабилизацији не само Косова и Метохије, него и држава суседа Србије – Македоније, Црне Горе и Грчке”.[6]

ЕУ која се налази у дубокој, не само економској него и политичкој кризи, која се временом само повећава, у односу према земљи која није њен члан, за свој приоритет ставља очување потпуне политичке контроле узимајући у своје руке и руско-српску сарадњу. Међутим, сличан положај за Србију није ни конструктиван, ни прагматичан, ни рационалан. Политичко-економски диктат Брисела са петог таласа проширења ЕУ (од 1997), само је довео до погоршања свих кључних показатеља и сада ситуација у свим земљама источног блока постаје све тежа, без икаквих знакова оздрављења. Србија је потребна ЕУ само као полуга за промену стратешког односа снага. Уз то је и војни блок НАТО неодвојив од ЕУ, тако да руски председник није случајно приметио: “Почетак друге фазе плана САД за успостављање глобалног ракетног система показује знаке даљег ширења НАТО-а на Исток”.[7] Потписани руско-српски споразум може, уз постојање воље српског руководства, означити почетак пробоја не само у економској, већ и у другим областима и може извући Србију из положаја изузетно високог степена политичке зависности од европских бирократских институција, војно-стратешког преузимања од стране НАТО пакта и економског колапса који прети земљи.



[1] http://news.kremlin.ru/transcripts/18181

[2] http://www.youtube.com/watch?v=ifmBFAWuuZs

[3] http://news.kremlin.ru/transcripts/18181

[4] http://news.kremlin.ru/transcripts/18181

[5] http://srb.fondsk.ru/news/2013/05/23/aleksandar-chepurin-

rusiia-ie-oprezna-prema-briselskom-sporazumu.html

[6] http://ria.ru/world/20130322/928610910.html

[7] http://www.advance.hr/vijesti/putin-upozorio-na-strane-prijetnje-i-pozvao

-ruski-vojni-vrh-na-radikalno-naoruzavanje-postoje-naznake-da-se-nato-siri-na-istok/

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

2 коментара

  1. Avatar

    Gotovo je !
    Putin je proćitao ovu garnituru, adio krediti ?
    Dat će Vam kredite Brisel / BOTA je već u vijeću JEVROPE, nakon što je preveo KIM iz Generalne skupštine pod okrilje Eu-lex ? /, Ivica i panadani iz naprednjaka čekaju svoje funkcije ?
    Narod i Srbija / ko ih je.e /, sve za moguće funkcije u JEVROPI i druge lijepe stvari koje su očito već dobili !?

  2. Avatar
    Micic Sladjan

    Podrzavam ovu Deklaraciju o partnerstvu koju je sa Predsednikom
    Putinom potpisao Toma Nikolic! Medjutim ne sme se stati samo na tome.Odnosi sa bratskom Rusijom moraju da se produbljuju na svim
    poljima!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *