”Госпођица”  роман Иве Андрића на сцени ЈДП-а

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ Фото НЕНАД ПЕТРОВИЋ

Иако је редитељ Горчин Стојановић, доделивши Наташи Нинковић насловну улогу, прикладно решио један од главних  проблема сценске поставке  драматизације (Марко Фотез) романа, мора се рећи да у основи није изнашао погодно стилско разрешење представе

Роман „Госпођица“ Иве Андрића дело је које се издваја од остале његове романескне прозе не само тематски, будући да приказује збивања углавном из ближе прошлости, што ће рећи из првих деценија прошлога столећа, него и стилски, јер је написано у потпуности на начин и стилом реалистичке прозе 19. века. Када се, 1945. године појавио, истовремено кад и његови романи „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, овај роман је прилично лоше прошао у књижевној критици. Иако се и данас упорно понављају, те оцене изгледају нам прилично неправедне, поготово што су, када су изречене, биле интониране више у духу идеолошких премиса партијског агитпропа, а мање су проистицале из темељнијих естетских анализа и процена.

МОГЛО ЈЕ – СПЕКТАКУЛАРНИЈЕ Сигурно је да се „Госпођица“ не може сврстати у ред тако савршених и епски монументалних романа-хроника какви су „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“, али је најближа традиционалној врсти романа карактера са једним доминантним ликом каквог имамо у више Балзакових романа, што ће критика уочити тек неких петнаестак година после. У суштини реч је о роману који је пажљиво изаткана психолошка студија карактера лика главне јунакиње Рајке Радаковић, жене чија је животна судбина јасно одређена нескривеним патолошким егоизмом и тврдичлуком. И управо те две карактерне особине доминирају у њеним поступцима и свеукупном понашању, те се стога непрестано понављају што несумњиво ствара извесну монотонију, која осиромашује нарацију, без обзира на психолошку тачност приказа главног и осталих ликова, као и живописност контрастних слика два амбијента, сарајевског и београдског, у којима се читава прича догађа. Своју драматизацију Марко Фотез, искусан театарски посленик, редитељ и адаптатор, који је поред осталог заслужан што је Држићев „Дундо Мароје“ постао својина позоришта 20. века, као и што су покренуте „Дубровачке љетне игре“, и што се Хамлет одомаћио на Тврђави Ловрјенац у Дубровнику, начинио је драматизацију „Госпођице“ саобразно Андрићевом роману и не изневеравајући основну идеју дела, те стога заслужује пуно признање. Али, и то не би требало пренебрегнути, драматизатор, не изневеравајући оригинал, у појединим сценама не превазилази монотонију понављања до које долази због идентичног понашања и доследног тврдичлука главне јунакиње. Дабоме, свима којима је роман познат то неће много сметати, мада је само извођење ипак могло бити атрактивније и спектакуларније, и то посебно у смислу диференцијације сарајевског (у годинама пре Првог светског рата) и београдског амбијента (у времену после рата). Упркос томе, може се само поздравити стављање на репертоар ове драматизације, коју је Марко Фотез 1962. године обавио уз сагласност и одобрење Иве Андрића. Иако је било интересовања у Југословенском драмском позоришту, ова драматизација није нашла пут до позорнице, али је зато те године приказана – томе се не би требало чудити! – Андрићева „Проклета авлија“ у драматизацији Јована Ћирилова, тадашњег уметничког директора театра. Ово извођење доживело је фијаско и, ваљда зато, у књижевној и позоришној јавности одомаћило се схватање „како Андрић није погодан за позориште“!

[restrictedarea]

 

НЕОДГОВАРАЈУЋЕ ИЗВОЂЕЊЕ Иако је редитељ Горчин Стојановић прикладно решио један од главних проблема сценске поставке Фотезове драматизације романа „Госпођица“ доделивши Наташи Нинковић насловну улогу Рајке Радаковић, мора се рећи да у основи није изнашао погодно стилско разрешење представе. Такође, учинило нам се да редитељ, који је у исти мах и сценограф, није најпогодније користио сценски простор, нарочито када је призоре који се дешавају у угоститељском локалу издигао високо изнад, као на некакав чардак на крову Рајкине куће. Али, оно што је најпресудније за ову представу свакако је неодговарајући стил извођења. Наиме, један реалистички роман у такође реалистички начињеној драматизацији редитељ Горчин Стојановић представља очигледно настојећи да се удаљи од реализма и примени поједине тековине постдрамског театра, уз ослањање и на извесне појединости преузете из брехтовске праксе. Када је реч о подели осталих улога, редитељ је добро поступио када је Јасмину Аврамовић одабрао за тумача улоге Рајкине Мајке – Радојке Радаковић. Међутим, није нам јасно зашто је појединим глумцима додељивао по три или две улоге, па се тако Војислав Брајовић појавио као Отац – Газда Обрен Радаковић, затим као Рафо Конфорти и, најзад, као Песник. Идентичан је случај, истина са нешто мањим улогама, и Стефана Бундала, који наступа као Новинар, Адвокат и Први пијанац, као и Дејана Дедића који такође има три улоге, те се појављује као Детектив, затим као Трговац и као Други пијанац, док Срђан Тимаров тумачи две улоге – Дајџа Владу Хаџи-Васића и Ратка, што се једино може прихватити. Без обзира на углавном успешно трансформисање глумаца, није било увек лако снаћи се у разазнавању ко од њих кога и када игра. Исто тако, настојање режије да постмодерним решењима „осавремени“ представу одударало је од реалистичке основе дела и саме драматизације, и сводило се на поједина формалистичка мизансценска решења (казивање монолога или дијалога на просценијуму у виду непосредног обраћања гледаоцима уз изостављање било какве релације са партнерима).

„ОСАВРЕМЕЊАВАЊЕ“ НА СИЛУ Такође, како је редитељ био и сценограф, морао се потрудити да ако не нечим знатнијим, онда бар извесним назнакама разграничи два амбијента, сарајевски од београдског. Уопште поступак „осавремењивања“ редитељ спроводи на силу, будући да нема ослонца у тексту. Такав је био случај и са увођењем сонгова, које је у улози Сусетке певушила (са чардака!) Весна Станковић. Далеко би нас одвело набрајање сличних потеза, који су у суштини били само непотребне формалистичке интервенције. Уопште, била су приметна извесна стилска колебања током читавог извођења, што је местимице проузроковало и нешто успоренији темпо представе.
Наташа Нинковић изградила је пажљиво смишљеним и доследно реализованим поступком своју интерпретацију лика Рајке Радаковић. Успела је да удес зле судбине овог лика, који је Андрић балзаковски приказао подробно и аналитички продорно и поступно, представи као процес који се развија од прихватања очевог завета да штеди и троши не више од онога што је зарадила, преко доследног спровођења тих правила у бурном ратном времену, које није увек било најпогодније за пословање, све до робовања жељи да се оствари профит, али и да се при том уштеди на свему. Наташи Нинковић пошло је за руком да на сцени отелотвори ту развојну линију, тај судбински преображај од младалачког прихватања очеве поуке, која ће временом постати њено једино животно опредељење, неминовно се претворивши у судбински удес и бродолом. Глумица је ванредно суптилно, са изразитим смислом да представи и најситније спољне појединости што оцртавају карактер, али и са изузетно прецизним гласовним променама и сенчењима, као и са пажљиво изграђеним ставом и понашањем ванредно сугестивно оживела лик Рајке Радаковић, и приказала нам сву трагичност њене судбине, коју је обележило и омеђило тврдичење које је за њу било попут магичне речи услов свих успеха и, како сâм Андрић каже, „велика, дивна и смртоносна пустиња штедње у којој се човек губи као зрно песка и у којој не постоји и не може да постоји ништа друго.“
Јасмина Аврамовић као Мајка била је дискретна у изразу, али веома прецизна у еманацији чуђења због понашања и поступака своје кћери Рајке. Умела је у свему тактично да реагује и да се при том донекле дистанцира од свега што се догађа у њеној кући. Било је у њеној појави и начину како проматра и ослушкује шта говори и чини Рајка израза неверице, али и забринутости, као и питања на шта ће то све изићи. Једна креација комплетно разрађена до краја, која је пленила присношћу и непосредношћу у изразу, неумољиво изазивајући асоцијације на изглед и држање негдашњих старамајки, вечито брижних и сумњичавих у односу на све промене што их живот непрестано доноси.
Наташа Тапушковић, као Јованка, веома уверљиво и сугестивно оживела је једну специфичну, типично београдску фигуру, која „плива“ токовима новог, монденског живота што је у првим поратним годинама завладао у престоници. Срђан Тимаров имао је довољно спонтаности у представљању младалачког понашања Дајџа Владе Хаџи-Васића, баш као и у приказу „делања“ рутинираног заводника Ратка. Војислав Брајовић пажљиво је одабрао средства израза и успешно диференцирао три лика које је тумачио – после категоричног Газде Обрена Радаковића и суздржаног Рафе Конфортија, највећи успех постигао је као Песник.Милан Марић као Пословођа и Марко Баћовић као Тутор коректно су реализовали своје улоге. Упркос свему, представа је патила од недовољно атмосфере у готово свим призорима, нарочито када су у питању сцене које се одигравају у Београду. То је свакако штета, поготово што се ради о сценском оживљавању дела велике књижевне вредности.њ
Ако је у случају „Проклете авлије“ на сцени Југословенског драмског позоришта за неуспех била пресудна драматизација тадашњег уметничког директора Јована Ћирилова, онда се са „Госпођицом“ догодило нешто слично: до половичног успеха премијере „Госпођице“ дошло је због режије актуелног уметничког директора Горчина Стојановића, који се појавио у функцији редитеља и сценографа, као и коаутора дизајна звука. Да ли Андрић заиста нема среће у позоришту у којем је више година активно деловао као члан Савета?

[/restrictedarea]