Почетна / Култура /  Танхојзер  у концлогору, Европа у тамници

 Танхојзер  у концлогору, Европа у тамници

Пише Владислав Панов

У години и месецу када би требало обележити двеста година рођења Рихарда Вагнера, славног немачког композитора и интелектуалца завидне ширине и огромног утицаја, све што је западна демократија успела да о(у)бележи је још један лицемерни поен у третирању сопствене историје и њених великих људи

Поводом два века од рођења чувеног немачког композитора Рихарда Вагнера, 22. мај 1813. до 13. фебруар 1883, широм света се на разне начине обележава овај јубилеј. Наравно и у његовој родној земљи која, додуше, није током Вагнеровог живота и рада увек била пријатно место за овог у сваком погледу опречног и на бројне начине прихватаног, оцењиваног и тумаченог уметника, писца и философа. Недавна поставка његове опере „Танхојзер“ („Танхојзер и певачко надметање у дворцу Вартбург“) која је први пут изведена у дрезденској Краљевској опери 1845. године, добила је сасвим другачије рухо у продукцији „Рајнопере“ у Дизелдорфу. Одлучено је да се опера, чији је оригинални садржај потпуно бенигни и скоро идиличан, посвећен насловном јунаку, славном немачком барду и певачком такмичењу у раскошном немачком средњовековном дворцу, сада одвија иза бодљикаве жице концлогора за време Другог светског рата! С обзиром на нацистичку стигму која од тог времена обавезно иде уз име Вагнера, јер је његову музику обожавао Адолф Хитлер, овакво извођење Вагнерове опере није могло, а да не наиђе на бројне осуде и нападе. Тим пре што су аутори одлучили да у појединим сценама опере прибегну приказивању врло уверљивих и потресних сцена насиља. Наводно толико потресних да су неки гледаоци морали да потраже помоћ лекара. Представа је измитраљирана осудама, погрдама и етикетама свих нијанси. Дакако, дежурни заштитници јеврејске тапије на страдање у концлогорима су били најгласнији у нападу на ову оперу, као и у подразумевајућим осудама на само постојање Вагнера, да и не помињемо обележавање годишњице његовог рођења. Још једном се показало да толико поносно „штићена“ западна демократија у пракси има двоструки аршин примене. Зависи од политичког контекста и заштите „виших“ интереса.

Танхојзер и лицемерно надметање у дворцу Европа У овом случају је то конкретно значило да се зарад политичке „историјске одлуке“ одржавања пламена осуде антисемитизма и нацизма ( чак и онда када не постоји директан доказ о умишљајном угрожавању планетарне догме када је реч о овим темама) негира постојање уметничке слободе. Аутор дизелдорфске поставке „Танхојзера“ Буркхард Козмински је одлучио да одоли свим притисцима и одбије да било шта промени у својој визији ове опере. И уместо да је „ублажи“, како му је сугерисано од стране управе „Рајнопере“, он се определио да откаже своју оперу и повуче је из програма. Рекао је да је то учинио из уметничких разлога. Јеврејски лоби је био задовољан, као и његови увек дежурни заштитници у бројним немачким и западноевропским медијима чија је срцепаратељна брига о гледаоцима који су доживели „психички и физички стрес“ гледајући ову оперу била доказ истинског напретка савремене цивилизације окренуте увек правим вредностима, правичности, правди и једнакости оних који заслужују да уживају ове узвишене принципе. Додуше, у те праве вредности се рачуна и бес једног дела публике која је звиждала, псовала и лупала вратима приликом демонстративног напуштања дворане. Опера је отказана и повучена, а остала је као могућност да се у заказаним терминима изводи само музика из ове опере. Провокација аутора опере, па макар да је била само подсвесна, у жељи да се докаже хипокризија овог света је сасвим успела.

[restrictedarea]

Побеснели антисемита Јасно, прича се одмах пребацила на Рихарда Вагнера чијих је два века од рођења овогодишњи трн у оку многих западних музичких прегалаца. С једне стране, немогуће је заборавити на овај јубилеј, без обзира на то што би због стигме и увек присутне нацистичке етикете када се помене његово име, то многима највише одговарало. С друге стране, ако се већ уђе у обележавање, како то учинити да се остане и уметнички слободан у свету који се дичи слободом, а не изгубити образ, па и ту саму слободу. Очигледно, то није успело Козминском. Одијум који је настао због његовог „осавремењивања“ „Танхојзера“ је био громогласан, опасан и суров. Иако никада нико није успео да докаже да је Вагнер подстицао антсемитизам и, посебно, да је то чинила његова музика (уз коју су и Кополини амерички хеликоптери у вијетнамском рату таманили Вијетнамце, што је једна од антологијских сцена не само његове „Апокалипсе данас“, већ и модерног америчког филма уопште, али Вијетнамце у тој поетској филмској суровости нико није пожелео да заштити, нити је падао у несвест гледајући сцене њиховог демократског тамањења уз ноте Вагнера), он је и даље подразумевајући идеолог нацизма или, како то ових дана уплашено рече Би-Би-Сијев извештач овим поводом из Берлина, „побеснели антисемита“! За њега и угледну британски медијску компанију за коју обавештава цели свет, дакле, Вагнер је етикетиран као бесни антисемита. Прилично је то, заправо, тужна слика нашег света. Селективна примена демократских начела, етикетирање без основа и историјске објективности, увек у служби политичких интереса и моћи, није врли, слободни и правични свет којем се декларативно у новом светском поретку императивно и наводно свеобухватно тежи. С обзиром на то да се планира још неколико нових постављања Вагнерових опера на позорницама немачких и разних других опера света у овој години, принципијелна питања о правом стању уметничких, па и људских слобода, као и флексибилности демократије у пракси, биће опет на провери.
Рихард Вагнер је у свом у многим сегментима врло опречном и компликованом приватном животу истовремено и лака мета за све врсте напада и осуда, и потпуно несхваћен. Уосталом, и током живота је био нападан и оспораван. Не само из политичких разлога. Једно време је чак морао да живи у изгнанству. Апсурд је што је, кажу, имао пријатеље, па чак и поштоваоце, међу Јеврејима, што их никада није обасипао увредама и мржњом током живота и што чак постоји могућност да је и сам, по оцу, Јеврејин! Има, наиме индиција, по некима потврђених или подстицаних чак и од самог Вагнера, да његов биолошки отац није био полицијски службеник у јеврејској четврти Лајпцига (у којој је Рихард рођен) Карл Фридрих Вагнер, већ јеврејски глумац и позоришни писац Лудвиг Гејер. Даље контроверзе у вези са његовим местом у ондашњем, али и потоњем, културном и политичком свету западне цивилизације свакако је егзотично допуњен тврдњама његових тумача, критичара и биографа по којима је још за живота Вагнер у својим делима и мислима био један од најутицајнијих критичара индустријског капитализма, па је отуд био обогаћен и етикетом левичара. За друге је био идеолошки утемељивач нацизма иако му се у том смислу у грех могу ставити извесни написи антисемитског садржаја које је писао само у једном кратком периоду свог живота и у сасвим другачијем контексту од антисемитизма који се данас приписује свету као ултимативни грех мрачног времена прошлог века. И док га је због њих Хитлер својатао уживајући тако у „моћној, мушкој, чистој, аријевској музици“ великог Вагнера, многи други лидери нацизма нису могли да поднесу јер им је од Хитлера наметнута Вагнерова музика била очајно досадна!

Родоначелник психоанализе Та за Вагнера и те како несрећна спона са нацизмом је бацила у сенку друге његове изузетне интелектуалне вредности. Далеко је мање познато, рецимо, да је Вагнер био велики мислилац и да су његови радови из области философије и, посебно, онога што ће касније бити познато као психоанализа били далеко испред његовог времена. Вагнер је, наиме, још пре рођења Фројда, писао о проблемима и значају Едиповог мита, о сновима и осталим касније од Фројда и његових следбеника кључним елементима психо-анализе, као и односа сексуалности и анксиозности. Скоро свеобухватна ширина Вагнеровог интелекта је неке од његових савременика натерала да га сматрају највећим умом који је живео у прошлом веку. Од других, прилично бројних иначе, био је упорно омаловажаван и стално нападан. То се, ето, није променило ни данас. Његово име је укаљано нацистичком етикетом коју нико не сме да скине, а све остале вредности његовог ума, као и визионарска музичка и философска дела која је оставио иза себе, још увек су под страшном сенком овог жига чије тешко и неправедно бреме не помишља да олакша ни савремено правично друштво западне демократије. Ако, додуше, неко успе да пронађе да је Вагнер био геј таква корекција према савршенству у његовој биографији би могла да помогне да се коначно спознају и у правом светлу прикажу све његове вредности и његов историјски значај.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *