Почетна / Култура / „ Избирачица“  као спектакл

„ Избирачица“  као спектакл

„Избирачица“ ПИСАЦ Коста Трифковић ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 14. мај 2013. РЕДИТЕЉ Никола Завишић ДРАМАТУРГ Молина Удовички Фотез СЦЕНОГРАФ Мираш Вуксановић КОСТИМОГРАФ Суна Кажић КОМПОЗИТОРИ Соња Лончар и Андрија Павловић

Пише Рашко В. Јовановић Фотографије Душан Шљивић 

Гледали смо један каткад чак и хладан, али високо софистициран спектакл, који се ослањао на обилате техничке могућности, али – истине ради, додајмо и то да су повољније утиске о представи имали они који о писцу комада мање знају….

Сценско оживљавање дела српске драмске класике свакако је један од основних задатака Народног позоришта и оно га ревносно испуњава, изводећи скоро сваке сезоне премијеру неког дела из наше драмске баштине. После премијере „Избирачице“ остаје питање да ли је ово и овакво извођење проистекло искључиво из жеље да се и у 21. веку продуже тековине постдрамског театра?
Када је представа почела намах смо помислили да смо на представи неке опере. Пространа сцена, оивичена високим украшеним зидовима са бројним вратима, без икаквог намештаја – као идеална за појаву и кретање оперског хора! У таквом сценографском амбијенту, који потписују Мираш Вуксановић и редитељ Никола Завишић, почела је „Избирачица“, шаљива игра у три чина, с певањем најобимније али не и најбоље сценско дело Косте Трифковића, настављача Стеријиног, а Нушићевог претходника. Иако је Трифковић испољио велико мајсторство као писац комичних једночинки и драмолета од којих су најуспелији „Честитам“, „Школски надзорник“, „Француско-пруски рат“ и „Љубавно писмо“, нема сумње да „Избирачица“ исто иде у ред популарних и радо извођених његових дела на српској позорници. Иако на мотив овог Трифковићевог дела наилазимо још код Молијера (комедија „Грофица од Ескарабањаса“), као и у Голдонијевом опусу („Лукава удовица“), свакако да се наш писац инспирисао случајем једне новосадске удаваче, која се није венчала иако је имала три просиоца. У Новом Саду и данас се зна где је била „Избирачицина кућа“. Ако знамо да је Трифковић ову комедију најпре назвао „Избирач нађе отирач“, да би тај наслов једноставно заменио једном речи – „Избирачица“, онда је јасна и њена основна теза, која гледаоца треба да лиши сваког двоумљења. Оставићемо по страни питање је ли „Избирачица“, попут осталих Трифковићевих сценских дела, искључиво комедија интриге, или је пак то, али и са примесама комедије карактера, из једноставног разлога зато што се реализатори представе у Народном позоришту нису тим питањем ни бавили. Наиме, редитељ Завишић са окупљеном екипом, желео је да овом приликом на сцени прикаже ликове и ситуације ове комедије у виду меланхоличнога водвиља са уплетеним и заувек спојеним карактерима, при том се не лишавајући духовитих и лепршавих комичних ситуација што их је Трифковић пажљиво изградио. Другачије речено, представа треба да понуди нешто више од пишчеве намере, дакле, не само забаву са наравоученијем, него и жесток подсмех робовању конвенцијама малограђанскога друштва и баналним обичајима што их прате приликом прошевина и договарања око склапања бракова, као и у животу, приликом посета и кућних седељки, али и на забавама, баловима и другим сусретима.

[restrictedarea]

ХЛАДНО И – СОФИСТИЦИРАНО Редитељ је сместио целокупно дешавање, како смо већ напоменули, у монументални сценографски оквир, одустајући од било каквих ситних реалистичких назнака, не би ли свој оптимално театрализован поступак могао што ефектније и да спроведе. Зато је често користио различите техничке ефекте почев од пропадалишта испод нивоа сцене, или пак, у одсудним моментима, до издизања постоља на којима стоје главни актери. Једино што је указивало на водвиљ, макар и меланхолични, било је мноштво врата кроз која су актери улазили и излазили, или их отварали у циљу осматрања или прислушкивања и слично. Редитељ је још од првих призора користио огледала неправилних облика и спуштао их на сцену са циљем да се на њима рефлектују изобличене фигуре личности што се крећу на позорници. Све то, као и друге појединости, посебно глумачке кретње или позе док стоје, као и костими и маске, требало је да створе ефект карикатуре. Изгледа нам да се постављајући „Избирачицу“ редитељ руководио властитим искуствима из представе „Важно је звати се Ернест“ Оскара Вајлда приказаном прошле године на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду. Наиме, он је тада једну типичну конверзациону комедију представио више покретом и специфичним позама протагониста, не би ли на тај начин „откривао“ претенциозност, суптилност и еротске склоности појединих ликова, мање инсистирајући на духовитим разговорним призорима. Завишић тај кључ, заснован на сценском покрету у поставци Дамира Тодоровића, истина у нешто мањој мери, примењује и режирајући Трифковићеву „Избирачицу“, због чега је читав поступак особене театрализације донекле пригушивао живахну лепршавост Трифковићевог комедиографског поступка, а тиме и сужавао простор за стварање интензивнијих гротескних ефеката, који би у овом случају веома погодовали. Зато и не можемо рећи да је тај кључ у потпуности и на прави начин савременом гледаоцу приближио Трифковићеву „Избирачицу“.
Гледали смо један каткад чак и хладан, али високо софистицирани спектакл, који се ослањао на обилате техничке могућности, поред осталог и на коришћење ротационе бине чије је окретање целокупне сценографије требало да дочара вечити процес, односно понављање људских жеља, страсти и мана, окретањем у круг и бесомучном трком протагониста. Исто тако, позитуре и покрети већине актера, нарочито просилаца, откривали су не само неке од њихових намера и прохтева, већ и поједине особености њихових карактера, Овакав поступак омогућио је и јасну диференцијацију ликова, али је, сагледан у целини, учинио да представа изгуби потребан комедијски брио, карактеристичан за Трифковићева дела, посебно за ову комедију. Нису у томе помогли ни раскошни разнобојни костими Суне Кажић, и женски и мушки иначе ефектни и скројени тако да на одређен начин истичу фигуру.

НЕДОСТИГНУТ РОМАНТИЧАРСКИ ИДЕАЛ Глумачки ансамбл прихватио је редитељев приступ делу, што је било од пресудне важности, посебно кад је реч о начину приказивања главнога лика, Малчике и три њезина просиоца. Малчику је као у једном замаху тумачила Анастасиа Мандић не само као размажену, својевољну и каприциозну особу, већ и као замишљену и забринуту удавачу обузету размишљањима како јој време за удају измиче, што је чини нервозном и непријатном, каткад и арогантном и категоричном, нарочито приликом одбијања просилаца. Била је доследно чврста, строга и неумољива у спровођењу своје воље. Прочелник екипе просилаца, Штанцика, већ уморан од многих прошевина, комбиновања и подухвата око њих, у тумачењу Дарка Томовића унеколико је имао карикатурално обележје – изгледао је као да је преживео некакав саобраћајни удес! – но, ипак долази у костиму розе боје и све време труди се да буде неприкосновено суверен и сигуран у успех своје женидбене намере према Малчики. Пажњу на себе скреће не само појавом и држањем, већ и напуклим гласом и особеном дикцијом чиме жели да појача свој ауторитет. Милорад Мандић успева приказујући Тошицу да оживи фигуру заљубљеног кратковидог неспретњаковића који управо због тога што не види добро запада у више комичних ситуација. Мандићу је пошло за руком да, непрестано носећи један велики цвет у руци, изрази заљубљеничку упорност и уверење да ће добити Малчикину руку. Иван Босиљчић тумачио је карактеристичан лик Бранка, журналисте, коме је Трифковић наменио много лепих особина и о чијем деловању је желео да се створи афирмативан суд. Наиме, реч је о младом, интелигентном и симпатичном интелектуалцу, који има више лепих особина, поред евидентног друштвеног ангажмана у жељи да дође и до културног напретка. Како у својој студији о Трифковићу указује Васо Милинчевић, овде је реч о лику који према ауторовој замисли у своме националном ангажману не бежи ни од затвора и припада реду новинара који су „чланцима и новчаним прилозима помагали бокељске, босанске и све друге буне и устанке и будним оком посматрали шта се у Србији ради. Укратко хтео је да у њему оваплоти романтичарски идеал. Међутим, све је остало на замисли. Трифковић није успео да створи упечатљив лик.“ Иако је позитивну личност незахвално играти у комедији, морамо признати да је Иван Босиљчић успео да на доследан начин примењујући специфичне кретње и позитуре (често подигнуте руке као да жели некуд да полети и превазиђе све препреке!) и физички изрази свој доследан став. Такође, пошло му је за руком и да премости противречност у своме понашању – проси Малчику, а воли Савету! Малчикине родитеље, Соколовића и његову жену Јецу, малограђане који желе да буду отмени и који су при том посвећени испуњавању жеља своје кћерке, са мером и уверљиво тумачили су Драган Николић Гиџа, увек дискретан, али ефикасан и Александра Николић, деликатна, обазрива и тактична. Сена Ђоровић као Савета њихова нећака, заправо усвојеница, која им обавља послове слушкиње, имала је чудне позе будући да је била стално повијена чиме је, ваљда, требало да се назначи статус ове личности. Гости који се окупљају у Соколовићевом дому, иначе увек спремни да сваког оговарају, посебно домаћина што је приредио пријем са скромним послужењем, представљају тему за себе.
Међутим, више него суздржана рецепција „Избирачице“ на премијери, више је него симптоматичан показатељ да представа није остварила истинску комуникацију, а самим тим и дело Косте Трифковића у виђењу Николе Завишића. Истине ради, додајмо и то да смо стекли утисак како повољније утиске о представи имали они који о овом писцу мање знају, него ли истински познаваоци.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *