Почетна / Култура / „ Анђео“  или љубав упркос  “рампи“ 

„ Анђео“  или љубав упркос  “рампи“ 

„Плави анђео“ ПИСАЦ Бранислав Пиповић ПОЗОРИШТЕ „Мадленианум“ ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 21. април 2013. РЕЖИЈА И АДАПТАЦИЈА Ерол Кадић МУЗИКА И СТИХОВИ Бранислав Пиповић СЦЕНОГРАФ Зорана Петров КОСТИМОГРАФ Иванка Крстовић КОРЕОГРАФИЈА Милица Церовић ДИЗАЈНЕР СВЕТЛА Милош Нешић ЛЕКТОР Љиљана Мркић Поповић

Пише РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ

Премијера мелодраме надахнуте прозом Хајнриха Мана у „Мадлениануму“

Према роману „Професор Унрат“ Хајнриха Мана, Бранислав Пиповић написао је драму и насловио је „Плави анђео“ послуживши се називом кафане у којој се збива део приче о љубави кафанске певачице и остарелог и строгог професора, која је и средишња тема овог дела познатог немачког писца. Требало би подсетити да се и први немачки звучни филм снимљен на основу сценарија начињеног према роману „Професор Унрат“ звао „Плави анђео“, као и да је стекао велику популарност зато што је Марлен Дитрих тумачила лик певачице Лоле. Инспиришући се делом Хајнриха Мана, Бранислав Пиповић је написао једну мелодраму, којој је придодао и стихове што их је сâм и компоновао. Пиповићевом драматуршком поступку не могу се упутити крупније примедбе, без обзира на то што се мора рећи да је радња због неколико дигресија понекад непотребно разуђена. Иначе, писац остаје веран историјским околностима и духу епохе у којој се радња догађа, што се може сматрати врлином с обзиром на актуелне драматуршке тенденције у стилу и маниру постдрамског театра. Као драматичар, изгледа, Пиповић воли да се бави темама из прошлости. Својевремено, сада већ давне 1988. године на сцени „Атељеа 212“ извођена му је драма „Париска комуна“. У драми „Плави анђео“, додуше, не бави се политичком историјом, већ културном, будући да на занимљив начин оживљава једну епизоду епохе првих корака звучног филма у Немачкој.
Ерол Кадић, редитељ и адаптатор текста, у сценској презентацији акцентовао је љубав, желећи да укаже како је могућно превазићи норме и препреке што их намећу друштвени обзири како када је реч о разликама у сталешкој припадности, тако и када је у питању разлика у годинама. У својству редитеља Кадић је посебно инсистирао на оживљавању света кафанских забављача чији се међусобни односи не разликују много од живота тзв. обичних људи. Пошло му је за руком да на једноставан начин, што ће рећи у минималистичком концепту, брзо и ефектно оствари контраст између амбијента школе и атмосфере угоститељског локала „Плави анђео“. Редитељ је повремено настојао да интензивира комуникацију са гледалиштем у чему је делимично и успео. Добро је што је увео и живо музицирање на сцени, тако да је изостало у нас често примењивано певање глумаца на „плејбек“.

[restrictedarea] Слобода Мићаловић у улози Лоле имала је обиман и компликован сценски задатак. Учинило нам се да га је решавала неједнако. Била је убедљивија када се строго односи према професору Имануелу Роту него када му узвраћа љубав. Иако музички прецизна и дикцијски јасна, она је у певачким нумерама била лишена спонтаних емоционалних излива, мада је успевала да еманира горчину исказану у рефрену: „Могу пелин бити, усред самог раја. Горчину лити. Ал’ ко сам ја?“ Феђа Стојановић као професор Рот имао је двоструку улогу. Као професор на школском часу глумио је са одлично одабраним појединостима строгост у ставу и понашању, али и занесењачку опчињеност књижевним темама, посебно оном о Лорелај, коју је опевао и Хајнрих Хајне. Исто тако имао је и друго лице: умео је да буде збуњени неспретњаковић када се заљубљује у Лолу крећући се „иза кулиса“ у кафани „Плави анђео“ или када га маскирају правећи од њега некаквог кловна. Била је то једна креација која је обузимала пажњу гледалаца и измамљивала саосећајност, сажаљење, али и смех. Властимир Стојиљковић као кловн Феликс умео је да начини карактеристичну маску и да представи, и то спонтано и ненаметљиво, зачудност у понашању. Прави подвиг начинио је бриљантно отпевавши завршни опроштајни сонг, који му је донео велики аплауз гледалаца. Иван Јевтовић као Маркус, нека врста водитеља кафанске приредбе, био је све време довољно духовит и сналажљив, вишљав у позама и покрету, инвентиван и ефикасан у репликама. Миодраг Крстовић и Зинаида Дедакин, као комичан глумачки и плесни пар Киперт и Бела, били су живописни у својим претежно карикатуралним интервенцијама. Бранислав Зеремски као Директор гимназије није излазио из уобичајеног манира у представљању школских руководилаца. Три гимназијалца, који посећују кафану „Плави анђео“, представили су Иван Заблаћански (Ломан), Стеван Пиале (Кизелак) и Андреј Пиповић (Ерцум). Они су успели да суптилно индивидуализују три карактеристичне особе, необуздане и обузете младалачким немирима.
Сценографско решење простора Зоране Петров, уз коришћење одређених светлосних ефеката, омогућило је брзу смену призора различитих амбијената, док су костими Иванке Крстовић били стилски коректни, а веома живописни када је реч о кафанској забављачкој трупи.
После Грете Гарбо прошле године, не одустајући од кинематографских тема „Мадленианум“ нам сада доноси подсећање на уметност Марлен Дитрих. Да ли ће овај театар и дефинитивно постати филмско позориште и са тим обележјем се учврстити на стазама булеваризације београдског позоришног живота?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *