Почетна / Документи / За истину – Моша Пијаде није био србождерац

За истину – Моша Пијаде није био србождерац

Пише Јаша Алмули

Поводом разговора са др Србољубом Живановићем, објављеног под насловом „Геноцид је злочин Хрвата, не само усташа” у 260. броју „Печата“

Да одмах кажем, лажна је тврдња да је Моша Пијаде, дугогодишњи робијаш и члан Врховног штаба НОВ са усташким прваком Милетом Будаком 1937. године у казниони у Сремској Митровици потписао споразум у којем је стајало да се „Балканско полуострво тако дуго неће моћи комунизирати док се Српству и Православној цркви не сломи кичма“.
На тај фалсификат је насео мој пријатељ др Србољуб Живановић у интервјуу који је дао у „Печату“ бр. 260, од 22. марта о.г. Тај фалсификат је лакомислено објавио Зоран Љ. Николић у својој књизи „Масонски симболи у Београду“ прештампавши чланове 2 и 3 наводног споразума. На моје тражење др Живановић ми је послао копију страница из те књиге у којој је нашао неистину о споразуму, и када сам то видео све је било јасно. Николић се као на извор позвао на „реферат који је 1943. године поднео Милан Банић и који је сачуван у грађи Милана Недића“. Упитао сам свога колегу старијег сарадника „Политике“ Слободана Кљакића, који врло много зна, ко је био Милан Банић. Рекао ми је да је после 1945. установљено да је Банић под тајним именом „Вебер“ за време окупације радио за немачку обавештајну службу и такође у културном одељењу испоставе немачког Министарства спољних послова у Београду. Банић је имао важну улогу у организовању Антимасонске изложбе у Београду.
Он је у том свом реферату којим се послужио Николић и којем је насео Живановић, написао оно што је Немцима било потребно: да један Јеврејин, које они затиру, и при томе комуниста, против којих се боре, жели сламање кичме српству и СПЦ. Нажалост ово није било прво повампирење окупационе лажи преко Николића и Живановића. Кљакић ми каже да је то учињено и пре око 20 година преко „Политике“ и да је тада ту лаж резобличио Слободан Нешовић, предратни сарадник листа и биограф Моше Пијаде.
Али нажалост ово није једина ствар коју би требало исправити у интервјуу др Живановића. Он је изнео тврдњу да је „опште познато“ да се Тито током Другог светског рата више пута састајао са усташким поглавиком Антом Павелићем. Упитао сам га откуд му то, навео је као извор професорку Смиљу Аврамов, члана САНУ. Назвао сам Смиљу, рекла ми је да то није објавила ни у једној од својих књига. Споменула је да је то рекла у једном интервјуу. Зашто? То ми је рекао Славко Одић, високи припадник обавештајне службе. Нисам одмах замерио Смиљи што се ослонила на само један једини извор о тако важној и деликатној ствари, мада врло дубоко сумњам у истинитост те приче. Да је игде дошло до директних сусрета Тито-Павелић, на усташкој, партизанској или ничијој земљи, то би изискивало изванредне безбедносне припреме уз учешће више људи, а то је наводно тврдио само поменути Славко.
О тој ствари Слободан Кљакић је написао:
„О бесмислености тврдње да су се Тито и Павелић састајали током рата мислим да не би требало трошити речи. Сигуран сам да професорки Аврамов то није могао да саопшти Славко Одић, човек који је одиста био врхунски обавештајац. Он је у Загребу 1945. и потом ислеђивао такве усташке шарже какве су били Будак и остали чланови Павелићеве владе (Одић је аутор књиге ‚Досије без имена‘, објављене 1961. године, у којој је на основу обавештајних сазнања анализирао пропагандне игре током Другог светског рата у којима је тражен одговор на питање: ‚Ко је Тито‘?; описао је и како су усташе Тита тражиле у Београду, шта је радила овдашња Специјална полиција, шта Гестапо, какве је податке имао немачки Абвер, како су вештачене Титове фотографије, како је немачки СД трагао за Титовим правим именом, итд).“
Морам да споменем и недоказану Живановићеву изјаву да је једна мала партизанска јединица у Карловцу у Хрватској 14. новембра 1942. објавила билтен у којем је изношено страдање Срба у Јасеновцу, и да су људи који су то објавили по наређењу ЦК КП Хрватске изеведени пред преки суд и стрељани. И поред национализма и сепаратизма Андрије Хебранга који је био на челу ЦК КП Хрватске, овај приказ не одговара начину на који су комунисти поступали. Извођење пред преки суд је захтевало оптужбу, а то се није могло пред много српских бораца у Горском Котару. И у овом случају притекао ми је у помоћ свезнајући Слободан Кљакић који је некада био секретар заседања Раселовог суда којим је руководио Владимир Дедијер, писац партизанског „Дневника“ и блиски сарадник Милована Ђиласа. Кљакић је рекао да није био у питању Карловац већ село Дринићи, близу Бихаћа, у којем је Дедијер, у издању редакције ,,Борбе“, на основу исказа заточеника који су побегли из Јасеновца објавио брошуру о злоделима усташа. Неколико хиљада примерака те брошуре послати су Централном комитету КП Хрваске, где је Хебранг зауставио њихову даљу дистирбуцију. Никаквих суђења и стрељања ту није било.
„Печат“ је у броју од 22. марта дао изванредан публицитет интервјуу др Живановића, који је између осталог описао једно истраживање масовних гробница у Јасеновцу и проширио одговорност усташа на шире слојеве Хрвата. Он међутим није једини кривац за изношење непроверених ствари. Ауторка интервјуа Невенка Стојчевић је све наведене неосноване тврдње оставила у тексту, не тражећи од Живановића доказе и изворе. Тако се не ради. Она није била непристрасни посредник између интервјуисаног и читалачке публике. У уводу једног питања она каже: „Југословенски комунисти су, уместо да спрече, чак подржавали геноцид против Срба, Јевреја и Рома у НДХ.“
Не браним комунисте, али буним се против таквог фалсификовања криваца за наше истребљење.
* * *
Из Дедијеровог ,,Дневника“, уторак, 8. децембар:
,,Дринићи – Радимо брошуру о Јсеновцу, један од најстрашнијих докумената данашњице. Неколико другова Јевреја побегло је из логора, пошто су прво убили стражара… Никица Павлић је средио њихове утиске… Свратио сам у штампарију и причам како ће та брошура имати великог одјека у народу.“
Примедба Слободана Кљакића: О Јасеновцу су сведочили Мориц Данон, Мориц Романо и Соломон Катан, који су приступили партизанским редовима. Соломон Катан је погинуо после Пете офанзиве, а Данон и Романо су до краја рата били у партизанима.
Документе о геноциду је од 1942. почео да прикупља Моша Пијаде, члан Врховног штаба, на основу јединствених формулара. Из тог рада израсла је после 1945. године Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, којој су предати и документи прикупљени током рата.

2 коментара

  1. I S T I N A! 10!




    0



    0
  2. G-dine Jašo, sporazum su potpisali Mošo Pijade i Mile Budak 1928. godine kao odgovor na ponašanje kralja Aleksandra na unutrašnjoj političkoj sceni, da se zajedno bore protiv dinastije Karađorđevića jer je smetnja revolucionarnim težnjama bliskih političkih ubeđenja i po njima zamišljenom načinu rešavanja nacionalnih pitanja u Kraljevini Jugoslaviji, vreme do danas je pokazalo kako su u Jugoslaviji rešena nacionalna pitanja ali uglavnom na veliku i zaista veliku štetu srpskog naroda, koji je razbijen gore nego posle kosovske bitke, a Jugoslavije od ustava 1974.godine praktično više nema, sve uz božju pomoć članova SKJ




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *