Почетна / Култура / Врлина као стваралачко начело

Врлина као стваралачко начело

Пише Гојко Ђого 

Хандкеова дела прожета су једним јединственим духом и напором да се – кроз рефлексију оног што је било јуче – у сивилу надолазећег дана осветли нека слика, неки знак као знамење које ће се својим озрачјем издвојити и одупрети забораву живота, ма колико то било безизгледно

Дело Петера Хандкеа – можда најзначајнијег савременог писца немачког језика – својим хибридним садржајем и својом, готово неописивом, модернистичком формом, опире се свакој традиционалној жанровској подели, поузданој анализи, тврдом критичком мишљењу, па и вредносном суду.
Његови романи су често без икакве фабуле, драмски текстови изван уобичајених драмских оквира, песме у прози и приче у стиховима, путописи не описују само путовање и не сведоче само о данашњем, већ и о прохујалом дану, есеји и коментари су проширени приповедним пасажима у којима се преплићу појмљиво и непојмљиво, то је умовање над доживљеним и прочитаним, чулним и заумним, физичким и метафизичким. Његово казивање, час гномски афористично, час лирски разуђено, на средокраћи између згуснуте прецизности и асоцијативне ширине, обележено је нескривеном чежњом да се свет доживи и писањем овековечи, пре него схвати.
О том унутарњем стваралачком императиву Хандке говори у „Причи Драгољуба Милановића“, последњем у низу дела о Србима и Србији: „Ово је једна прича. Прича коју морам да причам. Само не знам коме. Чини ми се, нема никога… да је чује. Чини ми се и да је сувише касно да се она исприча; пропуштен је тренутак. Па ипак, ову причу морам да причам. Негде Мајстер Екхарт говори о својој потреби да проповеда, толико снажној, да би у невољи, кад не би било никога да га слуша, проповед одржао…и ‚кутији за милостињу‘. Ово овде није проповед, већ, рекосмо, прича и њу ћу, ако тако буде морало, причати нарамку дрва или празној пужевој кућици, или чак, што уосталом не би било први пут, себи, овде, самом.“ Писац, дакле, ради свој посао, прича, јер мисли да та повест мора бити сачувана од заборава, а да ли ће је неко чути и разумети као „проповед“, да ли то казивање може имати и неки практичан учинак, сасвим је неизвесно; то питање је старо колико и уметност. Чини се, ипак, да Петер не сумња у делотворност стваралачког чина.
Хандкеова дела прожета су једним јединственим духом и напором да се – кроз рефлексију оног што је било јуче – у сивилу надолазећег дана осветли нека слика, неки знак као знамење које ће се својим озрачјем издвојити и одупрети забораву живота, ма колико то било безизгледно. Он покушава да „ухвати“ онај тренутак свакодневице који нам најбрже измиче иако нам је најближи. Разоткривање парадоксалног у простим чиниоцима и метафизичке заумности у највулгарнијем, видна је ознака Хандкеовог стила.

[restrictedarea] Један од његових лајтмотива је и успостављање неочекиваних веза између вредности класичне и савремене (поп)културе. Мало је писаца који се, на тако стваралачки дрзак начин, упуштају у овакву врсту укрштаја. Хандке, често, као „модерни догматик“, неоптерећен било каквим конвенцијама и узусима – увек против струје – попут најсуптилнијег мајстора, скида патину са општеприхваћених вредности (од предсократоваца до Витгенштајна, од кинеских мислилаца до Гетеа, од Овидија до Хелдерлина) и тако древном и петрифицираном враћа свежину и придаје ново значење ближе данашњем времену. Ту „рестаурацију“ извесне слике света остварује са притајеним хумором или иронијом, каткад прожетом противречним осећањем страхопоштовања.
И кад су мање-више кохерентна и кад имају мозаичко-фрагметарну структуру, Хандкеова дела, формално, углавном не личе једно на друго, али карактерише их исти поглед на свет, иста стилска разбарушеност, сујеверно избегавање тзв. општих места и неуморно истраживање изражајних могућности језика. Попут „приповедача у ходу“ који мења места, он измешта и перцепцију и перспективу, смењује приповедна времена и нараторе, бежећи од миметичког и натуралистичког (описа).
„Хандкеов језик није питак на традиционалан начин, па ипак плени; он није лак, ни врцав, особито не жовијално-духовит писац; својом дугом реченицом и гомилањем значења понекад доспева до руба разумљивости, али, упркос томе (или управо због тога) Хандке поседује магнетизам и аутентичност који га сврставају међу прве ‚стилисте‘ савремене немачке прозе. Он забацује своју дугачку, предугачку реченицу и успешно пеца душе из реке заборава и пролазности, каже Златко Красни, врстан Хандкеов „тумач“ и преводилац у предговору књиге „Јуче, на путу“, који је овде издашно коришћен.
Тежња да се у естетском открије клица етичког, и у доброме лепог, да се чак процесом књижевне сублимације лепо поистовети са врлином, који се срећу на једној вишој вредносној лествици, то античко, Аристотелово начело обележава цело Хандкеово дело.
У потпуном складу са таквом поетиком је и његова осетљивост за праведно и правду, боље његов гнев против неправде, као књижевни и ванкњижевни ангажман, који су били видљиви још од Хандкеове младости и његових првих књига, и знатно пре него што су Југославија и Србија постале родно поље његовог стваралаштва, много пре но што је доспео и висок, превисок рачун за ову очигледно забрањену љубав. А та је љубав, можда управо зато што је била забрањена – сасвим хандкеовски, у инат – постала још снажнија и израженија. Чак и кад у некој од његових седам-осам књига о Србији нема готово ни речи о пишчевој наклоности према Србима, могу се, имплицитно, препознати не само његови морални ставови и осећање симпатије, већ и разлози његове солидарности.
Потврду за овакве своје ставове, овде и другде, у Србији и у свету, данас и јуче, Хандке не налази само у медијским игроказима и опсенама или у историји и култури, него и у властитом осведочењу неуморног путника – истраживача. Хандке је често „на лицу места“ и увек на страни страдалника и жртава, понижених и увређених. И његов однос према Србима у ствари је оживотворење једне такве опсесивне идеје, поетичке и животне.
Хандкеова чаробна проза и његово узвишено осећање правде били су више него довољни разлози да Академија наука и умјетности Републике Српске овог великог писца и српског пријатеља, пре пет година, изабере за свог иностраног члана.
(Реч на уручењу грамате Петеру Хандкеу као иностраном члану Академије наука и умјетности Републике Српске, у хотелу „Москва“ 8.4.2013)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *