Вештица на лафету

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Смрт некадашње британске премијерке Маргарет Тачер на Острву је изазвала углавном негативна подсећања на њено политичко наслеђе

Иронично и бизарно за остали свет подаље од Темзе, једна 70 година стара мелодија из филма „Чаробњак из Оза“ – „Динг-донг, вештица је мртва“, избила је очас на друго место листе националних хитова. За неколико сати, сингл са кратком композицијом која слави смрт вештице продат је у 52 хиљаде примерака. И ништа ту не би било необично и спорно да плоча која слави смрт вештице није тако распродата управо на вест о смрти Маргарет Тачер, и да није узета као централни мотив онлајн кампање политичких противника лика, дела и оставштине некадашње „челичне даме“ британске политике.

ПОЧАСТИ И ПОДЕЛЕ Маргарет Тачер, једина жена премијер у политичкој историји Уједињеног краљевства (1979-1990) сахрањена је у среду и поделила Британце у смрти колико их је делила и у време свог активног политичког живота на кормилу земље. Држава јој је, за одлазак на последње путовање, одредила „церемонијални погреб са војним почастима“ – само степеницу ниже од пуне „државне сахране“ – али и толика почаст је испровоцирала страсти и емоције Британаца, од Брајтона на југу до Глазгова на северу.
Политичка елита на Острву има свој разлог кад у славу „челичне лејди“ позива Британце да се присете како је у моменту њеног доласка на кормило земље (1979) Британија била економски болесник Европе, а да је у моменту њеног одласка са власти (1990) Уједињено краљевство представљало арбитрарну економску и војну силу у свету.
Тачно, али, по коју цену и по које последице, долази ехо са свих страна?
Промотер либералног капитализма, ригидног индивидуализма и неограничених личних слобода Британаца у њиховом надметању са „терором државе“, Маргарет Тачер је, само четири године после победе на изборима 1979, продала у приватну својину „све што јој је дошло под руку“ („Мирор“) – гасне компаније, телекомуникације, електропривреду, руднике угља, авиопревознике… да би, на крају њеног мандата, отишле у железнице.
Британци са супротне стране политичких подела имају, такође, адуте на својој страни када управо у часу физичког одласка Маргарет Тачер и када је време да се о мртвима говори само добро (De mortuis nihil nisi bene), челичној дами признају да је била један од „ветроказа“ британске политичке историје, мада већина одмах опомиње, попут једног од првака лабуристичке левице и бившег градоначелника Лондона Кена Ливингстона, да је то био „ветроказ који је увек показивао погрешну страну“.
Истина је да је Тачерова владала земљом којом је, бар на почетку њеног мандата, „харала болест индустријског милитаризма“ и моћних синдиката, трејд јуниона, али је чињеница, такође, и да је већину онога што је од краја Првог светског рата па до тада била остварила борба британских радника и угрожених слојева становништва, Маргарет Тачер почистила гвозденом метлом, а земљу изручила крупним индустријалцима и олигархији дерегулисаног Ситија.
У време чувеног једногодишњег штрајка британских рудара (1984) угушила је побуну безобзирном државном силом пошто је штрајкаче претходно жигосала као „унутрашње непријатеље“ Британије и њеног напретка. Целе индустријске области биле су девастиране, а милиони људи остали без посла.

[restrictedarea]

МРЖЊА ТРГОВАЧКЕ КЋЕРИ Маргарет Тачер, за коју један коментатор каже да је имала „природно уграђену мржњу према радничкој класи“, фанатично је веровала у „чудотворност капитализма“, а у глобализацију као полугу остваривања тог чуда.
Кћерка ситног трговца из Линконшајера Маргарет Тачер је ушла у вестминстерски Парламент 1959. као посланик Конзервативне партије. Жена заиста челичне воље и убеђења, ставила је од првог дана себи у мисију да међу Британцима „потпали предузетнички дух“, да „разори државу“, а људе подстакне да „стоје на својим ногама“. Као премијер железне руке, постала је чувена по изјави да је уопште не интересује шта њени министри мисле, „све док ме без поговора слушају“.
Тврда и бескомпромисна, по некима до суровости, у обрачуну са противницима њене идеологије новца као основе сваке моћи, понављала је да се данас нико не би сећао библијског лика милостивог Самарићанина да је овај био сиромах: „Он је имао новац!“
Маргарет Тачер је три пута узастопце добијала парламентарне изборе иако ни на једним није добила више од трећине гласова, захваљујући слабости и поделама у левој опозицији. По уласку у Даунинг стрит није губила време да крене у рат са свим противницима капитализма – трејд јунионима и свим снагама и покретима који су стајали на путу њене политике у служби богатих и, у то име, приватизације државних добара. Производ такве политике били су концентрација капитала у рукама мањине и драматично повећање јаза између сиромашних и богатих, од чега озбиљно болује и Британија ових дана. Дерегулисала је лондонски Сити, ослободила га свих контрола, а он јој је то враћао током свих њених мандата.
У једном од многих коментара са леве стране националне поделе каже се на ироничан начин да је тачеризам донео Британији многе слободе: „Слободу да будемо праћени и контролисани од стране Великог брата као ниједна друга држава Западне Европе; слободу да будемо жртве необузданог тржишта; слободу да плаћамо из свог џепа грешке дерегулисаног капитала, и слободу да имамо највећи дуг по глави становника у целој Европи.“
Серија опсервација на Темзи сусреће се у поенти да је Маргарет Тачер апсолутно главни кривац за растурање највећег дела мануфактурне индустрије; да је њена политика „капиталистичке чудотворности“ уништила петину некадашње индустријске базе и то само за две године њеног првог мандата у Даунинг стриту; да је сектор услуга и финансија произвела у покретачку снагу националне економије. У време цветања тачеризма удео производних радника у националном дохотку пао је са 65 на 53 одсто.
Социјализам је био црни ђаво тачеризма, а новац крупног капитала највећи идеолошки пријатељ и партнер. Челична дама остаће запамћена као заклети непријатељ комунизма и Совјетског Савеза. Бруталном силом обрачунавала се са сецесионистима у Северној Ирској (преживела је атентат ИРА), подржавала је апартхејд у Јужној Африци, помагала је чилеанског диктатора Пиночеа и (осамдесетих година) имала речи хвале за Пола Пота и његов геноцидни режим Црвених кмера у Камбоџи..
Животна фикција Маргарет Тачер била је рехабилитација некадашње империјалне величине Британије као арбитрарног фактора у светским пословима. На тој линији била је одани савезник и пријатељ неоимперијалних амбиција Америке, посебно у време мандата Роналда Регана. Била је ентузијаста агресивне улоге НАТО-а, али и противник Европске уније као јаке централизоване заједнице у којој би суверенитет Британије изгубио своју сакралну вредност.
Дервишки је веровала у моћ силе оружја, укључујући нуклеарно: „Без атомског оружја свет би постао опасно место.“ По избијању фокландске кризе није се обазирала чак ни на резерве америчког савезника, него је одмах упутила ратну флоту на пут од неколико хиљада миља да Британији сачува колонијални статус ових аргентинских острва.

ТУЂМАНОВ ОРДЕН Волела је и мрзела без остатка. Објект њене темељите мржње „без остатка“ била је и Србија. Са усхићењем је подржавала све антисрпске идеје на тлу бивше Југославије. Сецесија Хрватске од остатка Југославије за њу је била „величанствена победа“ Хрватске и њеног тадашњег председника Фрање Туђмана „над српским хегемонизмом“. Уз те лепе речи Туђман јој је у Загребу прикачио на груди „Велеред краља Звонимира“.
Већина Британаца није пустила сузу над одласком земних остатака жене која јесте уживала респект због њене „мушке руке“ у управљању Британијом, али која је била – како је то сумирао један учесник анкете на Радију Би-Би-Си 4 – „фигура широко презирана међу већином Британаца, малих људи из редова радничке класе“.
Џереми Скот, официр лондонске полиције, ових дана је вест на Острву, због тога што је Директорату за стандард Скотланд јарда поднео оставку „из моралних разлога“, јер није могао да „одоли императиву“ и на свом „Твитеру“ не напише да је Маргарет Тачер (87) „окаснила да, за добро земље, умре пре 87 година“. Окаснила је, дакле, са смрћу која је – што се њега тиче – била „дивна ствар“, а свет после Меги постаје „боље место“.
Британија је, дан после погреба Маргарет Тачер, и даље дубоко подељена. Време ће тек да изрекне коначну пресуду о њеном политичком наслеђу, и одговори на питање колики је јаз између типа друштва којем Британија тежи и онога у којем тренутно живи захваљујући, великим делом, оставштини Тачерове. За надмоћну већину Британаца део одговора је већ дат: Маргарет Тачер је за свог мандата изручила земљу у руке капитала и банкарске олигархије, и то наслеђе доминира и овог тренутка животом Уједињеног краљевства.
Овако или онако, опелом у катедрали Светог Павла одиграо се последњи чин овоземаљске саге о челичној дами британске политичке историје. На позитивној страни остаће запамћено да је, када је после 11 бурних година у којима је жарила и палила изгубила изборе у властитој партији, отишла достојанствено, како и доликује једној баронеси. И никада се после тога није враћала у јавни живот. Отишла је на лафету, са државним и војним почастима, уз погребне маршеве Бетовена, Шопена и Менделсона, али и уз ехо мелодије „Динг-донг, вештица је мртва“…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Ove nase sadasnje politicare koji su bili na obuku u englesku nisu naucili da se ponasaju kao ,,celicna ledi,, ali su ih naucili necemu drugom kako da potpisu sportazum sa siptarima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *