Почетна / Друштво / ВЕЛИКА ДЕМОГРАФСКА ДРАМА СРБИЈЕ

ВЕЛИКА ДЕМОГРАФСКА ДРАМА СРБИЈЕ

Пише Драгомир Анђелковић

Срби из године у годину изумиру, па и улазе у фазу када ће бити касно за покретање политике демографске консолидације. О томе, и потреби да се хитно нешто предузме, сведоче и пре неки дан објављени подаци најновијег пописа становништва

Општепознато је да су елементи сваке државе: територија, становништво и власт. Да би последња карика у државном ланцу имала чиме да управља, потребна им је легална контрола над неким „парчетом земље“ са међународним признањем и људи који на њој живе. А Србији не само што неки глобални и локални играчи отворено покушавају да отму део територије (и вероватно се припремају да потом крену даље), већ нам – услед сопствене кривице – убрзано нестаје биолошка супстанца. Међутим, о том, по последицама прворазредном националном проблему, говори се тек узгред и без стварне намере да се нешто ради. Сви знамо колико је тешка демографска ситуација, али од тога као да окрећемо главе, верујући да ће се све некако само средити. Неће! Крајње је време да владајуће структуре то схвате и брзо промене однос према демографском питању. Ако можда и нису у стању да ураде много више на пољу заштите нашег угроженог територијалног интегритета, без обзира на тешку економску ситуацију објективно много више могу и морају да учине у сфери успоравања биолошке контракције, са којом се на драматичан начин суочавају наша нација и држава.

ПОПИСИВАЊЕ НЕСРЕЋЕ Мање-више јавност зна да сваке године у Србији (без територије наше јужне покрајине) годишње умре око 35 хиљада људи више него што се роди. Рађа се мање од 70 хиљада деце (а средином прошлог века на свет је долазило њих око 150 хиљада сваке године), а умире преко 100 хиљада људи. Но, често се занемарују, више не чак и дугорочне већ средњорочне последице таквог процеса. Суморни подаци за већину као да апстрактно лебде у ваздуху, међутим како је у монографији „Демографска будућност Србије“ (2010) указао Владимир Никитовић из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, није тако. Несумњиво је да ће у наредним деценијама доћи до великог смањења актуелне популације Србије без Косова и Метохије (7,5 милиона 2002. године), и то највероватније „за 0,7 милиона житеља до 2030. године (6,8 милиона), односно за још пола милиона до 2050. године (6,3 милиона).“ Резултати пописа становништва из 2011. године, према којима је тада у деловима наше републике под контролом Београда живело око 7,12 милина становника, говоре да се ствари одвијају по још горем сценарију. Изумирање грађана Србије убрзава се. Додуше, оно је асиметрично.
Српкиње су у Србији при дну лествице у погледу броја деце које рађају. Мање деце од Српкиња имају само Буњевке, Влахиње, Мађарице и тзв. Југословенке (у суштини, поново немалим делом Српкиње). С друге стране, Албанке на југу Централне Србије, муслиманке у Рашкој области, те Ромкиње широм Србије, рађају знатно више деце. Отуда, не само што се број становника смањује, већ се у тим оквирима одвија и процес озбиљне верске и националне рекомпозиције популације Србије. Између 2002. и 2011. године број Срба у нашој држави опао је за 3,6 одсто, док је упоредно бројност Рома скочила 36,43 одсто, а муслимана 14,3 процената. Несумњиво се знатно повећао и број Албанаца, али тешко је рећи колико, пошто су они бојкотовали попис становништва.
У складу са реченим, поменуте 2050. не само што ће бити много мање Срба у Србији (као и региону јер имају, иако нешто блажи, негативан тренд и у нпр. Републици Српској), већ ће и њихов удео бити приметно мањи у укупном становништву наше државе. Стање ће бити још двоструко горе, ако којим случајем Србија уђе у ЕУ, а пре тога се економски не ревитализује, односно не дође до промене миграционе регулативе у оквирима Уније (како у вези са „унутрашњим“, тако и кретањима ван њених граница). Тада би се део Срба, и то радно и биолошки најплоднији, одселио у развијеније крајеве Европе док би у Србију било појачано досељавање људи из неких земаља Африке и Азије. Могло би да нам се деси да већ средином 21. века имамо респектабилан удео усељеника, несумњиво, углавном муслиманске вере!

[restrictedarea]

 

НИВОИ ДЕКАДЕНЦИЈЕ Сви знамо ону дечју песму: „Све што расте хтело би да расте.“ По правилу, и све што живи хтело би да живи, само људи неретко на индивидуалном и колективном плану не виде чему води њихов стил живота и начин мишљења. Или су толико утонули у декаденцију да су постали равнодушни због свега негативног зашта мисле да се неће догодити баш „сутра“ или нису више у стању ни да гледају у будућност. А онда им остаје само да кукају када им цех дође на наплату.
У светлу реченог, већина богатих европски земаља не само што има сличне проблеме као и ми, већ су они у стадијуму до којег Србија још, срећом, није стигла. Становништво Немачке, Француске, В. Британије чак и расте, и то на због досељавања са стране, већ и стога што се број њихових грађана афроазијског порекла повећава због високог наталитета. Паралелно удео припадника матичних нација тих земаља драстично опада услед малог броја деце који имају њихови припадници. Без обзира на наведено, „напредни“ Европљани као да су равнодушни. Оне који о тим проблемима проговоре етикетирају екстремистичким ознакама, а државе мало тога предузимају да сузбију „белу кугу“ и ефикасно ограниче миграцију из „трећег света“. Штавише, и средстава која се издвајају за подстицање рађања углавном не дају одговарајуће резултате. Како би се то рекло економским речником, декадентни становници нашег континента постали су „нееластични“ на ту врсту стимуланса. Довољно су већ имућни да им новац и друге „дотације“ нису подстрек да имају деце.
Другачије стоје ствари са земљама чији је велики део становништва још релативно скромног материјалног положаја, а одлучиле су да се систематски баве демографском обновом. У том погледу за нас је добар пример Русије. Њена власт је схватила да јој нема будућности без Руса. Лепо звуче космополитске приче, али зна се ко је створио и одржао ту велику државу. Стога, пошто је Путин консолидовао државу, израђена је целовита стратегија подстицаја наталитета. Већ 2001. године дефинисана је „Концепција демографског развоја Русије до 2015. године“, а 2006. почеле су да се примењују разноврсне мере за подстицај наталитета, укључујући и доделу „материнског капитала“ (сада износи око 10 хиљада евра) после рађања другог или неког наредног детета (ако родитељи та средства нису добили када су, пре доношења закона, добили друго дете). С обзиром на то да, без обзира на све ресурсе, Руска Федерација још не живи у „свили и кадифи“ – а очито постоји и скривена намера да се пре свега подстакне наталитет међу млађим Русима који су донедавно имали једно или ниједно дете (за разлику од виталне руске муслиманске популације) – циљ је да се спречи да средства углавном оду у „џепове“ кавкаских и других мањина које и тако имају троје, четворо или више деце.
Резултат такве политике није изостао. За многе Русе државна помоћ од 10 хиљада евра (која мора да се плански потроши на куповину стана или за потребе деце), показала се и те како примамљивом. За оне који су већ желели још деце, али нису имали новца да се упусте у проширење породице, то је био основ за тако нешто. Опет, већина која је начета декаденцијом, али још није потонула у њене дубине, а поменута сума новца јој ипак много значи, од средине прошле деценије често се решава за још једно дете. Тако је Русија успела да се привремено демографски консолидује. Не само што је заустављен унутрашњи пад становништва (то се и раније десило на основу „спољних“ ефекта, тј. досељавања у РФ, а прошле године је уједначена и стопа наталитета и морталитета), већ су се и етнички Руси приближили томе да их више не умире него што их се рађа (мада и даље су незнатно испод таквог „нултог“ демографског нивоа).

ПЛАТФОРМА ДЕМОГРАФСКОГ СПАСА Русија је много постигла, али преко ноћи није могуће изменити последице деценијских грешака. Иако ће у наредним годинама руска популација стагнирати, чека је још један неминовни циклус пада. Послератне велике генерације (1945-1960) почеће после 2015. године знатно масовније да изумиру. Било каквим мерама државе, и поред константног досељавања Руса из региона, као и гастарбајтера из бивших совјетских република, несумњиво ће се, после извесне паузе, наставити смањивање броја становника Русије. Но, није исто да ли ће РФ 2050. године имати 140 милиона становника (а данас их има 143) – при чему удео Руса и православаца неће битно опасти – или ће у тој великој земљи живети нпр. 110 милиона људи, великим делом неруског порекла! Коначно, сада би требало радити да се после 20-30 година поново крене путем биолошког напретка!
Ни у нашем случају није ништа мање важно да ли ће у Србији 2050. године живети 6-6,3 милиона људи или бар неколико стотина њих више, те које су они народности и вере и, коначно, када ћемо престати да изумиремо. А да би се бар успорили негативни демографски трендови са којима ћемо се, као и већи део Европе, неминовно суочавати током значајног дела овог века, држава одмах мора озбиљно да се ангажује. Неко ће рећи – за то је потребан новац! Наравно, али ма колико да га мало има, демографска консолидација мора да буде приоритет. Ако већ распродајемо оно што су генерације стварале и немилице се задужујемо, бар део тога нека, по руском или неком бољем моделу, буде искоришћен за стимулисање наталитета.
Током свог првог обраћања нацији пошто је победио у другом кругу избора, Томислав Николић је проговорио о борби против „беле куге“ као свом прворазредном задатку. Све што спада у домен покретања таквог „рата“, буквално, за опстанак нашег народа, не спада у домен председничких овлашћења, али својим ауторитетом он може много да учини и на том пољу. Зато би требало апеловати на Николића да исто као што је иницирао креирање „Платформе за Косово“ – која иако је релативизована прихватањем каснијих скупштинских решења, ипак дефинише бар неке минимуме заштите наших виталних интереса у вези са КиМ – поступи и у вези са израдом „Платформе демографске обнове Србије“. Такође, морамо да бомбардујемо и владу сличним захтевима. А и од Милорада Додика – који је већ увелико почео да води уистину национално одговорну политику – за очекивати је да покрене политику популацијске обнове РС.
Ако нам и отму неке наше земље (што сада раде са Косовом) – а већ су нам отргли Српску Крајину и трећину изворне Републике Српске – ми имамо шансе да у будућности то повратимо ако не заборавимо шта је наше и буде нас за то довољно.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *