Украјина клизи у хаос

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Западни сусед Русије, Украјина, поново је (ако је то уопште вест) запала у парламентарну кризу. Опозициони посланици недељама блокирају Врховну раду, не дозвољавајући већини окупљеној око председника Виктора Јануковича да функционише. Како оцењују аналитичари у Кијеву и Москви, ово заоштравање само је нуспродукт кризе много дубље и злокобније – која разара темеље украјинске државе и води њеном расцепу, стварајући погодно тло за шире грађанске сукобе, укључујући и оружане. А све то резултат је дводеценијске политике дистанцирања од Русије, односно жеље украјинских властодржаца да истовремено буду вазали Европске уније и САД-а, и привилегован економски партнер Москве какав је, рецимо, Белорусија. То, наравно, није могуће и Украјини потпуно економски разореној, и зависној од иностраних зајмова, прети потпуни колапс.

ПОСЛЕ ЈАНУКОВИЧА Владимир Путин дао је до знања да неће хранити државу у којој данас-сутра могу да се појаве НАТО базе, а ни од „пријатеља“ на Западу не стиже помоћ, али зато редовно стижу услови за „даљи напредак у интеграцијама“. Један од главних је, наравно, потпуно окретање леђа Русији. Крећући се том стрмом и клизавом стазом, председник Јанукович суочава се са падом рејтинга и преливањем опозиције из парламента на улице. Зато, у Вашингтону, Бриселу и Москви не крију да се већ спремају за сценарио „после Јануковича“. За украјинског председника, који и даље верује у могућност свог реизбора 2015. године, постоји само једна шанса – оријентација на Исток и Евроазијску унију. Да ли је спреман и да је прихвати или ће, у изборном судару са бившим боксерским шампионом у супертешкој категорији Виталијем Кличком, потонути заједно са својом „мултивекторском политиком“?
Да би пробили блокаду опозиције која, захтевајући ванредне изборе за градоначелника Кијева, недељама није допуштала „јануковичевцима“ прилаз говорници и месту председавајућег, украјинска парламентарна већина (Партија региона, КПУ и део независних посланика) прибегла је маневру који додатно сведочи о њиховој немоћи. Уместо у згради Скупштине, посланици „владајуће коалиције“ одржали су седницу у помоћном објекту Врховне раде. Све време је у ваздуху лебдело само једно питање: да ли ће „одблокирана већина“ донети и одлуку о распуштању Раде? То се ипак није десило, па је један од лидера опозиције Арсениј Јацењук (који „замењује“ оправдано одсутну, осуђену бившу премијерку Јулију Тимошенко) запретио Јануковичевим посланицима да ће и сами завршити у затвору због „државног удара“! С друге стране, Олег Тјагњибок, лидер неофашистичке партије „Слобода“ са запада Украјине, најавио је наставак акције протеста „Устани Украјино!“ – не само по регионима, како је планирано, већ и у самој престоници.
Ако се зна да су Кличко, Тимошенко, Јацењук и Тјагњибок на прошлогодишњим парламентарним изборима освојили знатно више гласова од Јануковича и његових савезника, онда би украјинском председнику морало да буде јасно да су „варвари“ стигли пред саме зидине. А посебно – ко иза њих стоји, морално и материјално. Да ли су то они западни кругови са којима Јанукович упорно, али безуспешно настоји да се договори већ три године, од првог дана свог мандата? Сан о „европском путу“ 47-милионске Украјине траје дуже од две деценије, али она још није потписала ни „споразум о асоцијацији“ са ЕУ. С друге стране, Кијев је сам себи блокирао приступање Царинској унији Русије, Белорусије и Казахстана, и тоне у све чвршћу политичку и дипломатску изолацију – упозоравају експерти кијевског Центра за системску анализу и прогнозу. Директор Центра Ростислав Ишченко објашњава да је ова катастрофална ситуација изазвана „неадекватним спољнополитичким курсом“ државног врха. „Спољна политика Јануковича претворила се у покушај повратка на теорију мултивекторности епохе Леонида Кучме, али такве могућности већ одавно нема. САД је украјинску мултивекторност оценио као неприхватљиву још почетком 2000-их“, објашњава Ишченко, наводећи да се због тога Кучмина политичка каријера окончала наранџастом револуцијом. „С друге стране, и Москва је после свега извукла закључке, и такође сматра апсолутно неприхватљивим повратак на тако крхки ‚status quo‘“, наводи Ишченко.

[restrictedarea]

 

ПРИТИСАК СА ДВЕ СТРАНЕ Притисак на Украјину сада се врши са две стране, у ситуацији када земља више не може да функционише без страних зајмова, објашњава руски експерт Владимир Корнилов, директор украјинске филијале Института земаља ЗНД (под патронатом МИП-а РФ). „Обнављање мултивекторске политике је немогуће, али одговорни људи у Украјини то још нису схватили. Европска интеграција је фантом од кога би се требало што пре ослободити“, каже Корнилов и напомиње да се споразум о асоцијацији са ЕУ, који је парафиран, али не и потписан, може назвати „програмом деиндустријализације Украјине“ и води земљу у социјалну и хуманитарну катастрофу. „Излаз је само један: интеграција у Царинску унију. Што раније украјинско руководство схвати, то боље по земљу“, сматра Корнилов.
Ростислав Ишченко каже да Москва, Брисел и Вашингтон сада ишчекују смену власти у Кијеву, јер Јанукович и његова партија региона слабе из дана у дан. „ЕУ и САД су задовољни таквом позицијом, зато што у следећем кругу на власт у Украјини требало би да дођу русофоби. Русији чекање такође одговара, јер, одбијањем Царинске уније, украјинска власт толико брзо и ефикасно руши економски потенцијал Украјине, да ће наследницима гарантовано оставити неефикасну државу у стању перманентног банкротства. Хипотетички, русофоби који дођу на власт после Јануковича, наћи ће се у ситуацији истог избора: или Царинска унија, или грађански рат. У том случају, русофобска влада трајаће свега неколико месеци, после чега ће Украјина морати да уђе, не у Царинску унију, већ директно у Русију – степен економског краха напросто јој неће дозволити да се обнови као самостална држава“, упозорава овај политиколог и тврди да би брзо приступање Царинској унији (а потом и Евроазијској), омогућило Јануковичу да остане на власти и после истека председничког мандата 2015. године.
Међутим, резултати последњих истраживања утицајне кијевске агенције „Рејтинг“ указују да се западна омча толико јако стегла око Јануковича, да само чудо може да га спасе. Тако би у првом кругу председничких избора (да се они сада одржавају) актуелни председник освојио највише гласова – између 28 и 29 процената – независно од тога да ли је Јулија Тимошенко на слободи или не. У другом кругу, пак, Јанукович би имао шансе само против неофашисте Тјагњибока или против Тимошенкове под условом да она изађе из затвора пре истека казне, 2017. године. Међутим, у случају директног дуела са Кличком, Јанукович би изгубио са скоро 20 процената разлике (30 наспрам 49 одсто у корист боксера), док би против другог западног фаворита Арсенија Јацењука, размак био нешто мањи: 33 према 40 одсто. Ако му у другом кругу противкандидат буде Тимошенко, и тада би Јанукович изгубио (33 према 36), али три процента разлике дају наду да се могу некако надокнадити. „Чисту“ победу Јанукович може да оствари само против Тјагњибока, и то са један одсто разлике (33 против 32), па се његова једина шанса, како упозоравају аналитичари, крије управо у помагању овог неофашистичког кандидата. Међутим, тада прети реална опасност да Тјагњибок, који се отворено залаже за сукоб са Русијом, стане на чело државе у којој живи 17 милиона декларисаних Руса. То би могао да буде окидач за насилни сценарио и поделу Украјине – на западни и источни део.
Понеко би поставио и питање: зашто Русија не помогне Украјини ако већ ЕУ то не намерава? Ту би се могле навести бар три групе озбиљних разлога. Прво, Украјина је велика и густо насељена земља, са прилично запуштеном инфраструктуром, и неопходне су стотине милијарди долара за њен економски опоравак. Друго, Русија је већ помагала Кијеву, за време владавине Леонида Кучме, па се то ипак завршило доласком на власт Виктора Јушченка и, умало, уласком Украјине у НАТО. Треће, а у вези с претходним, чим би се осетило економско олакшање, Кијев би се окренуо Западу, на шта указује искуство „Кучминих година“ и каквог-таквог просперитета. Зато је руска позиција јасно дефинисана. Москва ће помоћи, и то озбиљно, али тек када Украјина коначно пресече и окрене се евроазијским интеграцијама. Овај процес мора бити крунисан читавим низом уговора у свим сферама, од културе и образовања до одбране и безбедности. Тек после тога Русија може да буде сигурна да неће бити изиграна и својим новцем „пумпати“ НАТО мишицу – која ће да је удари. Све док у Кијеву не реше ову прилично једноставну једначину, Украјина ће наставити да клизи ка хаосу, са несагледивим последицама.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Treba da se ugledaju na nas i nasu vlast. Vlast zna sta hoce jedino im nikakako to ne ide.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *