Почетна / Регион / Треба ли нам  “рат“  с Мађарском?

Треба ли нам  “рат“  с Мађарском?

Пише Дарко Танасковић

Много је питања која чекају одговор стварних зналаца. На једно од њих упућује и присећање на време Фрање Јосифа, кад је у Бечу било раширено уверење да су два по Царство најопаснија национализма, међусобно, иначе, супротстављени мађарски и српски

Овај текст није ни реаговање опредељеног, нити коментар познаваоца, јер у погледу меритума спора између нашег познатог новинара Бошка Јакшића и амбасадора Мађарске у Београду Оскара Никовица, пошто нисам познавалац мађарских прилика или хунгаролог, опредељен не могу бити. Постављам питање онима који знају, а ваљда таквих код нас има, да мени и другим недовољно обавештеним грађанима, а ми смо већина, објасне ствари, јер верујем да су односи Србије са суседима од таквог значаја да им се мора поклањати стална и одговорна јавна пажња.

„ПРВА ДИРЕКЦИЈА“ Једна од првих дипломатских лекција јесте да међународни положај сваке државе умногоме зависи од стања односа са суседима, а потом од позиционирања у координатама међуодноса великих сила. Није случајно у Министарству спољних послова традиционално „Прва дирекција“ она која се бави односима са суседима и не иду ли амбасадори, по ступању на дужност, ако се придржавају традиционалног дипломатског реда, после доајена дипломатског кора, прво у куртоазне посете код колега из суседних земаља и код посланика најутицајнијих светских држава? Свака разумна влада, па и наша, одређује развој добросуседских односа као један од приоритета своје спољне политике. Није ли Турска, посвећена неоосманистичком настојању да постане макрорегионална сила, прокламовала „политику нултог проблема“ у односима са суседима као предуслов за ширење маневарског простора свог делотворног наступања у светским пословима? А не иде јој у томе лако, јер свака држава по правилу, и по логици, највише отворених питања и неспоразума има управо у односима са суседима. Зато ти односи и јесу од највећег значаја и од трајне актуалности, поготово за оне државе које, као Србија, објективно пролазе кроз сложене историјске периоде и не могу се похвалити баш завидним међународним положајем. Имао је много добрих разлога један аустралијски амбасадор пред пензијом, кад ми је, као најстабилније сазнање које су му донеле деценије дипломатског службовања, издвојио свест о томе колико је његова велика земља срећна, јер јој је једини сусед море.
Занима ме, дакле, откуд сад то медијско варничење изазвано коментаром Бошка Јакшића у „Политици“ (7. априла), под насловом „Разарање европске демократије“, а на које је амбасадор Мађарске оштро реаговао, такође у „Политици“ (14. априла), под заглављем „Вапаји из долине плача – чији је то глас?“ У Јакшићевом изразито критичком тексту упозорава се на антидемократске процесе у Мађарској и забрињавајућу перспективу покренутих уставних реформи којима неће бити угрожене само грађанске слободе у Мађарској, већ и „природа европског пројекта и способност Европе да очува своје заједничко највредније остварење: демократију“. Јакшић је своје злогуке тврдње поткрепио низом аргумената, о чијој би заснованости само упућени могли мериторно да суде. Реаговање Оскара Никовица упитно је формулисано. Њега, као дипломату, занима чијим ли то гласом проговара „Политикин“ коментатор, јер му, изгледа, није довољно то што се овај потписао именом и презименом, а то је само по себи симптоматично. „На тренутак сам помислио да држим у руци ‚Печат‘, а не ‚Политику‘, за коју сам увек мислио да је меродаван форум, и оно што се на њеним странама објављује није далеко од мишљења владајућих кругова“, пише Никовиц. Још један разлог више да своју запитаност над овим случајем поверим баш „немеродавним“ страницама „Печата“, иако и „Политику“ свакодневно читам, али као најстарији дневни лист на Балкану, а не зато што одражава или не одражава оваква, или онаква мишљења. Мађарски амбасадор замера Јакшићу тенденциозност, оспорава његове наводе о уставном угрожавању демократије у својој земљи и тврди да критичар уопште не познаје стварност суседне државе, већ да износи посредна сазнања из друге руке. Ни Никовицеву аргументацију нећу коментарисати, из истог разлога као и Јакшићеву. Волео бих да чујем реч компетентних стручњака.

[restrictedarea]

СЛУТЊЕ И УЗНЕМИРЕНОСТ Медијски окршај познатог новинара и амбасадора суседне земље мора се сагледавати у светлу стања билатералних односа, уже и шире регионалне констелације, као и краткорочних, али и дугорочних интереса двеју држава, односно њихових народа и грађана. Управо због свих тих варијабли, и понеке константе, не би било добро да се не огласе они који су знањем и професијом позвани да анализирају српско-мађарске односе и да брину о њима, указујући и јавности и политичарима на пут којим би, ради обостране добробити, требало сусретно ићи. Политика као да је овога пута испредњачила испред струке, па је тако председник Томислав Николић прошлог новембра у Будимпешти изјавио да смо са Мађарском остварили „нешто што је близу историјског споразума“, док је истом приликом председник Парламента Мађарске Ласло Кевер оценио да је „Мађарска са Србијом отишла најдаље у постизању историјског помирења“. Отуда ваљда и узнемиреност мађарског амбасадора и слутње да коментатор „Политике“ говори гласом оних у Београду, а можда и не само у Београду, којима унапређивање добросуседских односа није по вољи. А зна се, и није на то потребно подсећати, да су српско-мађарски односи све само не једноставни и растерећени тешких хипотека из прошлости, па би се према њима требало односити с посебном обазривошћу. Нису нас мађарски суседи током преломних догађаја новије историје задужили нежностима, док многи међу њима и данас верују да су Србији Версајским и Тријанонским уговорима о миру припали неки крајеви отети од Мађарске после распада Аустроугарске. И данас има међунационалних инцидената у мешовитим војвођанским срединама, поглавито међу младима, запаљивих графита… Током тешких година санкција, мађарски цариници су били оличење строгости, леп новац суседи су сиром, саламом и аеродромским услугама зарадили на нашој муци, али не би требало заборавити ни то да нам је будимпештански „Ферихеђ“ тада био спасоносна замена за Сурчин. Често смо били револтирани благонаклоним односом мађарских власти према остарелим нацистичким злочинцима, подизањем неких спомен-обележја… И они су нама, свакако, штошта имали да замере, али знају и то да је чудесни полихистор Бела Хамваш у родној Мађарској постао познат тек после превођења и објављивања његових скрајнутих дела у Србији, заслугом неуморног Саве Бабића… Све што је лоше почињено не би требало заборавити и правити се као да није било, и остало оптерећење наше заједничке прошлости и садашњости. Историја је, како су говорили Латини, учитељица живота, али се не би смело дозволити да заувек постане његова тамничарка. Политика као да је то почела да схвата. А остали? Медијски судар Јакшића и Никовица прилика је да се покрене ово сложено питање и на његове најважније аспекте покуша јавно дати уравнотежен и објективан одговор истинских зналаца, а не да се расправа изроди у неодговорно надгорњавање површних и/или тенденциозних свезналачких „експерата“ и патентираних олраунд коментатора свега и свачега.

ПИТАЊЕ О СПОСОБНОСТИ ЕВРОПЕ А многа се питања роје. Можда је и прво које здраворазумски пада на памет, треба ли баш из Београда да се од наводног мађарског десничарског и националистичког (нео)варварства брани „пројекат и способност Европе да очува своје заједничко највредније остварење: демократију“? Јесмо ли ми, с обзиром на однос те исте демократије према Србији и Србима, уопште за то квалификовани и позвани? Да ли ћемо тиме постићи ишта, сем ремећења односа с једним по много чему проблематичним, али и животно важним суседом? Шта се, заправо, догађа у Мађарској? Да ли смо о свему објективно и потпуно информисани? Шта Мађари већински мисле о тој демократији Европске уније, па и о демократији уопште? Шта осећају? Давне 1955. године, наш тада млади емигрант у Канади, а доцније угледни пословни човек и канадски политичар, недавно преминули Федор Рајић (1929-2012), у „Демократској мисли“ овако је оценио циљеве мађарске политичке емиграције на Западу: „Она је антикомунистичка, али циљ њене антикомунистичке делатности није да се на рушевинама комунистичког тоталитаризма створи политички и социјални поредак на идејама демократије и социјалне правде, него да зацари политичка и социјална реакција десничарског типа“ (накнадно објављено у књизи „О tempora, o mores“, Београд, 2004). А десничарска партија Фидес премијера Виктора Орбана освојила је 53 одсто гласова на парламентарним изборима 2010. године. Није ли то резултат слободно изражене воље грађана? Незабораван је за мене остао један давнашњи разговор на будимпештанском аеродрому, током којег је професору Светозару Стојановићу и мени тадашњи југословенски амбасадор у Мађарској, и вероватно наш најбољи познавалац Мађарске Руди Сова, уверљиво објашњавао неке специфичне одлике мађарског менталитета, без чијег узимања у обзир наше северне суседе није могуће до краја разумети. Сову тада није имао ко да слуша.
Да ли је, међутим, објашњење мађарског заокрета удесно само у историји и у националном карактеру? Нема ли промена већинског расположења неке везе и с погубношћу неолибералног концепта по мађарску привреду и са све већом дистанцом између куповне моћи просечног Мађара и блештавих излога у улици Ваци? Није ли тешко прихватити да пољопривредна велесила Мађарска, у којој смо се у време санкција и оскудице издашно снабдевали намирницама, почиње да увози млеко, јаја и месо? Зар није управо Виктор Орбан био онај политичар који је, слично бившем бразилском председнику Лули, изјавио да су Мађари позвали ММФ да им понуди лек, а он им је понудио убитачни отров? А Мађарска ипак није Бразил. Много је питања која чекају одговор стварних зналаца. На једно од њих упућује и присећање на време Фрање Јосифа, кад је у Бечу било раширено уверење да су два по Царство најопаснија национализма, међусобно, иначе, супротстављени мађарски и српски. А многи у Бриселу и данас гледају на Аустроугарску као на историјски успели и функционални образац и узор сложене мултинационалне државне творевине. Таквима су сумњиви и унутарунијски мађарски и изванунијски српски национализам, па их стално држе на нишану. Није ли за њих идеално ако се обарачи повлаче у Београду и у Будимпешти? Јер тако се у узајамном исцрпљивању слабе и један и други, а бриселски душебрижници строго прозивају и, колико могу, каштигују оба. Српски, наравно, будући незаштићен чланством у Унији, одрешитије и ефикасније. Хоће ли бити милостивији према нама ако почнемо да одапињемо стреле ка суседима?
Много је питања, а засад мало одговора. Надајмо се да ће полемика између „Политикиног“ коментатора и мађарског амбасадора пробудити успаване савести истинских познавалаца српско-мађарских односа и отворити им приступ јавној сцени. Да још једна прилика за „историјски споразум“, ако стварно постоји, не буде пропуштена.

[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Хвала на `увођењу`… Заиста, волели би да чујемо компетентне зналце ове проблематике… Можда, Др Бојана Пајтића ??! Хунгарофилија, – као и сваки вид љубави, није лоша, сама по себи…?! Лоша је – ревност без разума или мржња и презир према дугима, услед превелике заокупљености селективним `филијама` ??! Ништа без мере и – зрелости ?! Недостају разговори, стварни а не неки по `пројекту` и `заданом задатку` где се само хвале `европске` вредности ??! Знам једнога, који је у више махова приосуствовао – разнородном – „међународном“ друштву у банатској вароши, и слушао такве вицеве ( а односили су се на присутне `мањине`) – какве ни један `коректни` медиј никада не би објавио… Али људи разговарају, смеју се, мало и препиру, пију пиво – без обзира на оне, који, тобоже о њима непрестано -`брину`… Али тога, као да нема довољно… Више расте склоност ка – `аутизму` ??! А томе доприносе политичари, са својим `историјским` амбицијама и медији који то, свакодневно `обрађују` ?! Повећање права једних, подразумева – веће трпљење других ?! А ирационално и веома лоше је схватање, да права морају да се `шире` и `повећавају` , јер, на другој страни, то значи – већи `притисак` ?! Такву `идеологију` спроводе они, који нити људе познају, нити им верују нити их, истински воле ?! `Пројектоманија` уплитања у личне и породичне ствари узима све већи замах ?! Као лоши а радознали `мајстори` улазе у проблематику, коју веома површно познају ?! И то иритира људе – без обзира на `менталитет`?! И, ` ајде да неко јавно `критикује` ове „свете краве“ …. Неко воли демократију, неко и „демократију“, али код Срба је љубав према слободи – израженија ?! И, неко је научио (мада то не воли) да га стално `лупају по глави` или стављју у `магарећу клупу` – све у име неке `пристојности` и `културе`, док други то тешко трпе и распојасаност и појачана гласност им – не смета …?! Ако је Хабзбуршка монархија за некога `успешан модел` ( па зашто се онда распала, убрзо после пробоја Солунског фронта 1918 и `издала` – Немачку ???!) онда то изазива нека, не баш пријатна сећања – како за Србе, тако и за Мађаре и др. ?! Зар није то био `модел` како германска мањина – манипулише и одржава на `окупу` – `славјанску` већину – са посебним `адутом` у виду – Мађара ??? Све поделе и спорови између `елемената` те империје, били су `добродошли`, ако су били у мери када су се дали контролисати ?! Па мало `попусте` једнима -одузимајући другима, касније – обратно и тако `игара` – без `граница` ?! Али је крајње недопустиво било и да се замисли – да се Срби и Мађари и др. удруже, па да почну да `диктирају` лукавим ( `латинима` ?!) Бечлијама, своје услове ?! Због тога, сматрам да никакав „рат“ није више потребан… било их је и превише, као и лукавстава, обмана и других зала… ?! Најбоље је, искрено, нелицемерно добросуседтво… А то се гради, са пуно добре воље и труда ?! А добром друштву и други, радо прилазе ?!




    0



    0
  2. Ne netreba nam rat niti s Kosovom niti s Mađarskom pa ćemo Mađarima mirno predati Vojvodinu kao što smo Kosovo Albancima. Naša vlada je sposobna pušta separatiste Pajtića, Čanka, Jovanovića, Kandićku da otvoreno u Srbiji deluju protiv Srbije. No kad narod uzme stvar u svoje ruke i prebije izdajnika Jovanovića naša vlast odma hapsi mladost Srbije da ne ugrožava separatistu. Dok se ne sesi narod nema nama opstanka Srbije.




    0



    0
  3. Necemo mi rat nisakim,nego su pikli na srpske teritorije,dvije najbogatije provincije u Srbiji,pa traze rat,jer vide da smo slabi i da nemamo nikakvu vojsku.Sve je to DS odigrao dobro za njih,kada je od chuvene srpske vojske,napravljeno lovachko drushtvo.Tjeshi me to,shto narod izlazi na ulice i pitanje dana je kad che samo prekiniti ovu jadnu situaciju,koja traje vech 12 godina u Srbiji.




    0



    0
  4. Nisam strucnjak za Madjarsku, al sam strucnjak za Boska Jaksica, a to je lako. Samo pretrazite STRATFOR emailove koje je objavio vikiliks

    i nadjete ko placa Boska!




    0



    0
  5. Boško jakšić je , ipak, neprijatelj ove države i naroda. Jadna izdajnička duša.




    0



    0
  6. Svi osetili da nema nikoga da brani Srbiju,pa navalili da je komadaju….Ne izadje li narod ubrzo na ulice i ne rastera ovu vlast,Srbiji preti nestajanje….http://zlj13051967.wordpress.com/




    0



    0
  7. Mozda Vojvodinu ne bi trebalo celu vratiti. Samo Backu i sever Banata. To bi bilo posteno. Jednostavno to nije nase to svi znamo mi smo to okupirali. I dok je tako ne mozemo napred.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *