Спас Европе у распаду Европске уније?

Пише Зоран Милошевић

Будући да се ЕУ бирократија претворила у колективног лопова и разбојника, многи теоретичари тврде: или ће се Западна Европа вратити својим традиционалним вредностима, или ће пропасти

Запад који смо познавали из књига и филмова више не постоји, пише Андреј Сафонов за молдавски портал AVA.MD: „Низ догађаја, од агресије на Југославију (Србију и Црну Гору), Ирак, Афганистан, Либију, сада Сирију, рад тзв. Међународног суда у Хагу, подршка свим настраностима, тајно тровање становника генетски модификованом храном, ширење вештачки произведених вируса, обнова робовласништва и колонијализма, пљачка туђег новца из банака, само је део нове слике Европске уније. Бирократија Уније, другим речима, претворила се у колективног лопова и разбојника.“ Излаз је један, сматра споменути Сафонов: или ће се Западна Европа вратити својим традиционалним вредностима, или ће пропасти.

ГЕРМАНИЗАЦИЈА КАО „РЕШЕЊЕ“ Сафонов није усамљен у оваквом расуђивању. Џорџ Сорош је, на пример, недавно написао за европске читаоце и следеће: „Криза евра је већ преобратила Европску унију од једног добровољног удружења у однос зајмодавца и дужника, из којег нема лаког излаза. Зајмодавцима прете велики губици ако би нека од држава чланица напустила Унију, док су дужници подвргнути мерама које само још продубљују њихову депресију, отежавају им дужничко оптерећење и продужавају положај потчињености. Као последица тога, ова криза сада прети да уништи Европску унију.“ Сорош предлаже „германизацију Европе“ као решење. Но, његово решење је демагогија, а можда и провокација, јер Немци нису успели да германизују ни муслимане у Немачкој (видети антрфиле), а камоли многобројне народе Европе. Једино их могу неко време држати у колонијалној потчињености. Да је тако сведоче и двојица Бугара, Иван Крстав и Георги Ганев, који су за амерички „Блумберг“ (8. 4. 2013) написали како се досадашња либерална мантра о томе да су у Европској унији финансијски успешни они који су одговорни (Немачка), а неуспешни неодговорни (Грчка), просто не одговара истини. Унији, према њиховом мишљењу, није потребна германизација, него промена система.
Крајем марта 2013. питањем Европске уније бавио се и Рус Јевгениј Алејник за часопис „Рускаја Германија“ („Руска Немачка“), који је анализирао самит представника држава Уније. Алејник је закључио да је „спас“ одложен за боље време, јер политичари нису пронашли образац за подстицање раста економије у условима екстремних мера штедње. Решења просто није било, па је све одложено до даљњег. Алејник мисли да део кривице за кризу у Европској унији носе њени лидери који су без политичког талента, без идеја, већ једноставно примењују либерални популизам као технику опстанка на власти и удовољавају жељама Вашингтона. Но, пита се Алејник, да ли је таквим политичарима – популистима могуће поверити судбину старе Европе? Чињеница је да је незапосленост у Европској унији достигла 11 одсто радно способног становништва, док је у еврозони и већа. Расте екстремизам сваке врсте, подстакнут економијом радикалне штедње и велике имиграције. Дуг расте, како држава у Унији, тако и грађана. Поверење у политичке руководиоце сваким даном све више се топи, а на власт долазе популисти.
И у тзв. локомотиви евроинтеграција, државама еврозоне није сјајно, сем у Немачкој. Према подацима „Европске банке“, како преноси француски „Фигаро“, крајем јануара 2013. свуда је смањен привредни раст (предвиђан је 1,7, а реални је 1,2 одсто). Пад привредног раста бележе и евронаде Пољска, Мађарска и Словенија. Истовремено, могућа је и успешна политика, попут оне у Средњој Азији, која има раст од 6,9 одсто, као и у Русији, где је раст 3,4 одсто. Криза еврозоне снажно је умањила привлачност европских интеграција. У Енглеској најчитаније новине „Сан“ и „Дејли мејл“ не крију непријатељство према Бриселу и бриселској бирократији. „Тајмс“ и „Дејли телеграф“, које се сматрају доста опрезним и избалансираним новинама, подржавају евроскептике. И у другим државама Уније расте број присталица евроскептицизма, а умањује се број заговорника уједињења Европе, који уз то, све више губе своје позиције у друштву, истиче Карлес Касахуана, бивши амбасадор Шпаније у Великој Британији. Не чуди што је британски премијер Дејвид Камерон, средином јануара 2013. најавио, уколико буде поново изабран на ту функцију, референдум о изласку Велике Британије из ЕУ. Колико је све кренуло натрашке у Унији сведочи и хумор. Умножавају се шаљиви текстови о томе како се државе Западне Европе придружују Евроазијском савезу на челу са Русијом. Такви текстови почели су да се појављују још 2011. године (на пример, сатирични чланак Љубоша Палата за чешки портал „iHNed.cz“, „Како се распала Европска унија и обновио СССР, приручник за средњошколце“), да би ове, 2013. године, достигли невероватан размах. Но, проблем са Унијом је такав да је ђаво однео шалу, јер њени системски проблеми рађају велику патњу и неправду, не само у Европи.

[restrictedarea]

ЛИБЕРАЛНИ ЕКСПЕРИМЕНТ Шта је, дакле, разлог оваквог пада привлачности идеје интеграција у оквиру евроатлантизма?
Над Европском унијом се спроводио и спроводи се либерални експеримент којим руководи Вашингтон, чији је циљ уништење европског идентитета у целини, сматра хрватски универзитетски професор Тихомир Ципек, који је своје мишљење изложио у часопису „Анали“ („Без формирања европског идентитета не може бити ни ваљане легитимизације Европске уније“. Европски идентитет је, према Ципеку, могућ искључиво кроз „формирање пројектованог идентитета“, због чега су важни имигранти). Стварање „пројектованог идентитета“ се, између осталог, остварује и онемогућавањем самосталне спољње политике, преко „трансатлантске солидарности“ чланица ЕУ и НАТО-а, којом се блокира рационална и оправдана тежња за извлачењем из смртоносног загрљаја Вашингтона. Непослушни се у Унији и НАТО-у кажњавају, брутално и брзо, како би се сузбио вирус самосталности.
Институт породице уништава се на различите начине, а број аутохтоног становништва умањује се и самоубиственом легализацијом хомосексуализма и истополних бракова. Хришћанство, које је дало идентитет Европи у тешко време, потискује се насељавањем муслимана, посебно на Пиринејском полуострву, те дозволом Турској да крене у неоосманску експанзију на Балкан и Централну Европу. Такође, муслимани се подстичу да захтевају своја права и граде све већи број џамија, мењајући културни миље. При том, што је посебно интересантно, Вашингтон и њему потчињени центри моћи подржавају искључиво радикалне форме ислама (селефије, вехабије, „Муслиманску браћу“ итд), али не и традиционални ислам, управо онај који је мирољубив.
Насељавање становника из Африке и Блиског истока у Европску унију одвија се по парадоксалном критеријуму да, што су необразованији и што више следе криминалне обичаје, то пре добијају дозволу за улазак у неку државу Уније. Према подацима Европског парламента, број нелегалних имиграната креће се од 4,5 до осам милиона (нема тачних података). Како је саопштио Франко Фратини, потпредседник Европске комисије за питања права, слободе и безбедности, највише илегалних имиграната је из Африке, Блиског истока и Азије. Оно што је посебно забрињавајуће јесте да 85 одсто тих људи представља неквалификовану радну снагу, док у САД одлази само пет одсто таквих људи.
Домаће становништво има све мање трпељивости према имигрантима, о чему сведочи раст популарности Марин Ле Пен, која отворено назива муслимане окупаторима (на изборима је добила поверење 23 одсто гласача). Експерти већ говоре о паници у Италији, Француској и Шпанији. Ови необични имигранти често пљачкају и убијају домаће становништво, а жене силују, што заштитници људских права превиђају, а жртве немају коме да се обрате за помоћ и заштиту (имигранти су одговорни за 70 одсто убистава и око 50 одсто силовања у Унији). Све се то одвија, тврди Сафонов, уз знање и подршку бриселске бирократије, али и левих радикалних партија и група које јавно истичу да Европи није потребан стари идентитет већ нови, а „стари“ становници не могу бити носиоци новог идентитета.

ПОВРАТАК КОРЕНИМА Из ове трагичне и тешке ситуације тешко је наћи излаз, уколико се ЕУ не распадне и суштински престане да постоји. Опет се долази до питања (и потврдног одговора) о потреби окретања својим хришћанским коренима и самосталној (спољној) политици, те буђењу националног поноса у државама ЕУ и Балкана, јер то представља излаз и спас од нестанка. Другим речима, долази се до сазнања да се ЕУ мора правно и политички ликвидирати, као и све њене институције, да би бриселска бирократија сишла са политичке сцене.
Повратак традиционалним вредностима у култури европских народа неминовно ће довести до вишеполарног света, односно до укидања монопола САД-а, јер је то данас императив опстанка. У том новом свету Русија би требало да подржи обнову позиције Немачке, Француске и Италије, а да ограничи било какав утицај Енглеске, чак и њених финансијских институција, јер преко ње се види катастрофални утицај Вашингтона. Што се тиче САД-а, оне не играју улогу какву су играле деведесетих година, када су контролисале планету. Европске државе и Русија требало би да онемогуће било какав утицај Вашингтона у Европи, и приморају га да води изолационистичку политику.
ЕУ је, јасно је, изгубила право да се представља као заштитник људских права и слобода човека и слободног предузетништва у свету и Европи, јер је компромитовала и злоупотребила ове идеје у циљу самоуништења културе и посебности европских народа. Јер, Унија (и САД), да би опљачкали неку државу или појединце, прогласе режим или председника „диктаторским“, а појединце (пословне људе) „терористима“, те им заплене имовину и новац, који се „замрзавају“, а потом троше од институција Уније или неких невладиних структура. Бирократија Уније се не обзире на то да је то туђи новац, него га без икакве гриже савести троши по свом нахођењу. То је случај Кипра, Либије… Другим речима, говор о људским правима и слободама на Западу представља само медијску пропаганду и покриће за нелегалну конфискацију туђег новца и имовине.
Тајни затвори ЦИА у Европи, агресија на СР Југославију (Србију и Црну Гору), Ирак, Афганистан, Либију, достава оружја страним плаћеницима и терористима у Сирији да руше легитимни режим, сведочи да се Унија претворила у извор рата и нестабилности у савременом свету. То наводи на закључак неке геополитичаре, попут Дугина, да је потребно извршити делиберализацију Европе, на много ефикаснији начин него што је рађена денацификација Немачке 1945. године и касније, јер је либерализам много опаснији. Либерализам је током ХХ века отворено уништавао хришћанство (све конфесије), али и породицу у Европи. Зато либерализам мора бити маргинализован и представљен младим Европљанима као коров, као зло.
Чему нас, дакле, учи криза у ЕУ?
Најважнија поука је да се не би требало потчињавати идеолошки, ни политички, а посебно не економски, некоме ко пропада. Новац који имају грађани потребно је улагати не у банке Европске уније, него у економију своје земље или, евентуално, у неку другу државу где не краду туђи новац из банака. Ту економисти мисле на југоисточну Азију, Латинску Америку или развијајуће државе Африке. У овим деловима света могућа је изузетна зарада, а да вам еврокомесари неће украсти новац, јер је ван њиховог домашаја.

БОМБА

Професори са Минхенског универзитета објавили су резултате научног истраживања о имигрантима у Немачкој из исламских држава, и закључили да је то „бомба са успореним дејством“. Управо то наводе у чланку (на енглеском језику) објављеном 12. априла 2013. у часопису „Family Security Matters“. Један од аутора је и социолог Хартмут, који се посебно бавио истраживањем турске популације у Немачкој и утврдио следеће: само 20 одсто Турака има стални посао, а 80 одсто живи од социјалне помоћи државе. Тачно 70 одсто деце имиграната немају завршену средњу школу, што значи да не могу наћи посао, а и не желе, јер већина имиграната жели да лагодно живи без радних обавеза, што им омогућава држава социјалном помоћи. Према законима Немачке, сваки одрасли грађанин Немачке који је без посла има право на помоћ од 482 евра месечно. Ако незапослени има дете до 18 година, онда за свако дете добија додатних 200 евра, плус помоћ у плаћању стана, комуналних услуга, социјалног осигурања и бесплатан превоз градским саобраћајем. Тако се догодило да је рађање деце у муслиманским породицама постао бизнис. Хартмут наводи пример 46-годишњег Турчина Кемала и његове жене Шадије који имају десеторо деце и помоћ од државе од 3.000 евра, плус бесплатан стан, социјално и јавни превоз. За то време неквалификовани Немац Дитер ради сваки дан по осам сати дневно за 800 евра, и када плати све расходе остаје му 400 евра. Зато су муслимани немачки систем плаћања социјалне помоћи породицама са више деце почели да максимално експлоатишу. Зато многе Туркиње са немачким држављанством одлазе у Турску и доносе дете рођака, а Извод из матичне књиге у овој држави се купује за 10 долара, док на граници Немачке објашњава да је дете родила док је била у иностранству. По повратку у Немачку формира документацију за дете и потом почиње да добија 200 евра месечно дечјег додатка. Зато није чудо да у анкетама већина деце муслимана у Немачкој, на питање шта желе да буду по занимању кад порасту, одговарају „издржавано лице“ („Hartz IV Empfänger“). Једна од анкетираних девојчица ово је објаснила на следећи начин: „Хоћу да спавам до касно и да увек имам новца, као моји родитељи.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *