Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ
Најава потреса на берлинској политичкој сцени: нова странка „Алтернатива за Немачку“ могла би, јуришајући под паролом напуштања евра, да отме добар део гласова Меркеловој на септембарским парламентарним изборима, чак и ако не уђе у Бундестаг
Било би то (мало) чудо кад би тек формирана нова политичка странка „Алтернатива за Немачку“ (оснивачки конгрес одржан је минуле недеље у Берлину) на јуриш освојила парламент, али је већ сада сасвим извесно да би у том походу могла да помрси рачуне етаблираним странкама. Можда понајвише, по првим проценама и анализама, садашњој, прилично трошној, владајућој црно (конзервативци)-жутој (либерали) коалицији и канцеларки Ангели Меркел.
О томе говори уочљива нервоза која је захватила политички Берлин. А та нервоза би, судећи по жустрим реаговањима, најжучнијим управо из ових политичких табора, с приближавањем избора за Бундестаг – 22. септембар – могла само да расте: основне идеје и програмски циљеви исписани на „застави“ под којом странка јуриша на освајање посланичких места у парламенту очигледно падају на плодно тле. У атмосфери коју је досадашња, хировита, грозничава и хаотична политика европских лидера коју симболизује управо канцеларка Меркел, у крајње неизвесној операцији спасавања евра довела готово до усијања, евроскептицизам осетно расте и у Немачкој.
СОЛИДАРНОСТ С ГРЦИМА Лидер нове странке Бернд Луке је ту политику, још пре годину и по дана, у једном новинском тексту означио као „потпуни фијаско“. Њен цех плаћају порески обвезници, уместо да сав терет падне на оне који су се њоме највише окористили: банке, хеџ фондове и власнике крупног капитала.
Позивајући се на Вилија Бранта и потребу исказивања солидарности с народима у невољи, Бернд Луке је споменуо случај Грчке. Од толиких милијарди које су наводно намењење њеном спасавању из дубоке дужничке кризе, ни цент није стигао грчком народу. Спасавани су амерички хеџ фондови, француске и немачке банке и британска осигуравајућа друштва, констатовао је лидер „Алтернативе“ и позвао у „заједничку борбу с Грцима против такве политике“.
Грчком, до даљег, рекао је, не влада њен народ, „него тројка“ (ММФ, ЕУ и „Европска централна банка“) која није „добила мандат од грчког народа“, а њен циљ и задатак је, практично, да штити интерес крупног капитала.
Оштро је критикована влада у Берлину и зато што је дала сагласност да се у кипарском случају направи преседан с несагледивим последицама: да се штедишама у тамошњим банкама брутално отме новац, иако такву операцију немачко и европско право изричито забрањују, чиме је уздрман основ на којем почива банкарство: поверење клијената. Једном „пуштен из боце“, „кипарски вирус“ се, очигледно, неће лако вратити у њу; комесар Европске уније за унутрашњу трговину Мишел Барније прави нацрт закона по којем би дотанчина био регулисан поступак финансијског спасавања банака у земљама захваћеним кризом. Први „ешалон“ у тој операцији би, по кипарском рецепту, представљали акционари и штедише банака и њихово „шишање“ као услов за евентуално добијање европске помоћи.
У оснивачком програму „Алтернативе“ изричито је наглашено да „евро није потребан Немачкој“, повратак на марку више не сме да буде табу и – сваки народ би демократски требало да одлучи о сопственој валути. У том контексту, лидери нове странке траже да се у оснивачке акте ЕУ унесе ставка које у њима за сада нема, да уз добровољно приступање монетарној унији стоји и могућност њеног, такође добровољног, напуштања.
ЦЕХ ЕВРА На оснивачком конгресу Луке је констатовао да је крах евра неизбежан, и да би његов опстанак угрозио европско јединство. Ако хоћемо да будемо прави Европљани, морамо се ослободити евра, ускликнуо је лидер нове странке, супротстављајући се, и на тај начин, официјелној тези владајуће елите у Берлину да би његов крај био и крах Европе. Био би то само, нагласио је уз снажан аплауз око хиљаду и по делегата, крах и крај владе Ангеле Меркел.
Да не би, као противници евра, били означени и као антиевропљани, прваци нове странке прецизирали су услове које би морала да задовољи „права Европа“. Они су за Европу суверених држава, никако централизовану, са заједничким тржиштем, за неприкосновени суверенитет националних парламената у буџетској политици, за враћање законодавних права националним парламентима које им је „отео“ Брисел, разградњу бриселске бирократије и јачање непосредне демократије, с елементима референдумског изјашњавања по узору на Швајцарску.
Око констатације да Немачкој није потребан евро се, иначе, највише у Берлину ломе политичка копља. После првог шока и збуњености, страначки лидери кренули су у обрачун с „уљезом“ у њихов политички забран, поручујући грађанима и сопственом бирачком телу да би напуштање евра представљало „недопустиву авантуру“, „скок у прошлост“ и „опасну носталгију“. Уз то иде и упозорење да би враћање на марку представљало (пре)скуп и ризичан подухват.
Ватру око изласка Немачке из монетарне уније додатно је потпалио, на једној трибини у Немачкој, берзански шпекулант Џорџ Сорош. Милијардер је кренуо с тезом да званична Немачка и њена канцеларка „диктатом штедње“ терају „читаву Европу у депресију“, а завршио констатацијом да би било најбоље кад би ова земља напустила монетарну унију. Постоји реална опасност да „евро разори Европску унију“, што би представљало „трагедију историјских размера“.
Реагујући на „Сорошове провокације“ и захтеве нове немачке политичке странке да се ова земља врати националној валути, „Франкфуртер рундшау“ упозорава да би цех напуштања евра „био гигантски“. У анализи овог дневника подсећа се да од увођења евра инфлација у Немачкој није прелазила један и по проценат, а у „време марке“ износила је 2,9 одсто. Из те чињенице се извлачи закључак да је евро јачи и стабилнији.
Ређају се, затим, све предности које је донео евро, посебно за сигурност страних инвестиција и кредитни бум од чега је, посебно, профитирала Немачка. Једна студија из 2011. показала је да су земље еврозоне оствариле, захваљујући евру, „бонус“ од 330 милијарди, а да је половину од тога „касирала“ Немачка.
Франкфуртски дневник признаје да је криза која потреса еврозону последњих неколико година уздрмала поверење у евро и уверење да је заједничка валута „без алтернативе“. Постоји алтернатива – да Немачка напусти евро – али по коју цену? То не зна нико, али једно је сигурно: цех би био превисок.
У случају увођења марке, национална валута би снажно ревалвирала у односу на остале валуте, што би, аутоматски, поскупело производе земље која је веома зависна од извоза. Једна француска банка, каже се у овој анализи, проценила је да би јачање марке проуроковало пад немачког извоза за (најмање) 20 одсто. Непосредна последица (пре)скупе немачке робе, само кад је реч о еврозони где се реализује 40 одсто немачког извоза, била би губитак три милиона радних места. Јака марка „отерала“ би производне фирме у иностранство. Уследила би дугорочна рецесија.
И, на крају, напуштање евра драстично би смањило „специфичну тежину“ европских држава појединачно, што се не би смело допустити: у свету старих и нових гиганата – Кина, САД, Русија, Индија, Бразил – Европа би морала остати и постати, цитира се овом приликом британски историчар Тимоти Гартон Еш, и сама гигант.
АЛТЕРНАТИВНИ ОПТИМИЗАМ Нова странка евроскептика очигледно не хаје за ова упозорења. Њени прваци уверени су да ће наредних недеља „заталасати Немачку“ и, на таласу наглашеног незадовољства грађана етаблираним странкама, сигурно умарширати у Бундестаг.
Тај оптимизам није (сасвим) без покрића. Само за неколико дана у странку, која себе означава „странком разума“ и долази „из самог средишта друштва“, учланило се више од седам хиљада људи. Међу њима је доста „пребега“ из парламентарних странака, највише из табора конзервативаца и либерала. Еуфорија расте. Истраживачи јавног мњења процењују да би ова групација могла на септембарским изборима да освоји, чак, 20 одсто гласова! Био би то, заиста, прави земљотрес на немачкој политичкој сцени. Више страначких првака, међу њима и политички метузалем либерала и њихов почасни председник Ханс Дитрих Геншер упозорава да би било кратковидо и опасно багателисати ту чињеницу.
Иако се нова странка тако не позиционира, поједини немачки аналитичари, а и медији у иностранству, процењују да би „Алтернатива за Немачку“, наступајући с десна, могла да озбиљно угрози Меркелову. Како ствари сада стоје, пише британски „Дејли телеграф“, Ангела Меркел је на добром путу да изгуби власт.
Могло би се, наиме, лако догодити да својом тврдом политиком условљавања и диктата, због које је у земљама на југу Европе, од Грчке до Шпаније, постала веома омражена, Меркелова постане велики губитник и у сопственој кући: велики број Немаца уверен је да је њихов новац неоправдано отишао на плаћање рачуна „лењим“ и „недоговорним јужњацима“, иако лидери нове странке тврде да је тај новац опет отишао главним виновницима кризе – банкарима и берзанским махерима, а не грађанима.
(Пред)убеђења су, међутим, често јача од (стварних) чињеница. Тако један холандски дневник констатује да ће нова формација, и ако не „умаршира“ у Бундестаг, сасвим сигурно „отети“ известан број гласова Меркеловој: из простог разлога што су гневне штедише и порески обвезници уверени да њихов новац неоправдано тече у „јужњачко буре без дна“.
