Почетна / Култура / Симфонија у славу косовских јунака

Симфонија у славу косовских јунака

Пише Невенка Стојчевић 

Академик Иван Јевтић, српски композитор, освојио је свет аутохтоним мелосом, ритмом и хармонијом. Београдској публици посветио је предстојећу светску премијеру девет песама компонованих на стихове Момчила Настасијевића из циклуса „Седам лирских кругова“. У првом делу целовечерњег ауторовог концерта, који ће 29. априла бити одржан у Центру „Сава“, песме  ће извести мецосопран Наташа Јовић Тривић уз пратњу Симфонијског оркестра РТС-а и под диригентском палицом маестра Бојана Суђића. Инструментално-вокално дело „Задужбине Косова“ у шест симфонијских слика инспирисаних Косовом и Метохијом, академик Јевтић најављује као други, спектакуларни део концерта, који, како каже, никога неће оставити равнодушним

Музика је то „нешто“ по чему се препознаје човекова душа, историја његовог бића. Ја сам, зато, одувек истрајавао искључиво на српском мелосу, ритму и хармонији, захваљујући којима сам постао препознатљив и радо слушан на свим странама света. Звуци родног краја извиру из мојих гена и увек ме поново инспиришу, дајући ми стваралачку снагу која ме чини потпуно слободним и срећним човеком, каже академик Јевтић, одушевљен што ће се после бројних наступа у многим земљама света ускоро представити и домаћој публици.

УВЕК У ЗАВИЧАЈУ Иако је цео стваралачки опус остварио у Паризу, где је пре четрдесет година отишао после завршетка београдске Музичке академије у класи академика Станојла Рајачића, код кога је завршио и постдипломске студије, Јевтић је својим композицијама увек остајао на својој земљи.
„Као стипендиста француске Владе у класи чувеног професора Месјана, у Париз сам отишао 1973. године. Живео сам по мансардама и скромним собичцима јер нисам имао средстава за више од тога, али ни по коју цену нисам пристајао да подлегнем ужасном ‚културном‘ диктату који је у француској музици наметао чувени диригент и композитор Пјер Булез. Никада нисам дозволио да његови уметнички принципи и његова естетика постану образац за моје музичко стваралаштво, јер између њих и мога осећања слободе и музике није постојала никаква нит“, сећа се композитор.
Али, када је због немаштине у Паризу „дотерао цара до дувара“, Јевтић је стицајем срећних околности искористио препоруку да у Бразилу предаје композицију и оркестрацију.
„Било је то једно велико откровење за мене. Живот, снага и музика Бразилаца толико су ме надахнули да сам ту досегао врхунац своје креативности. Европа ми је из те перспективе изгледала старо и суморно, каква заиста и јесте, али сам јој се ипак вратио због вредности које су заувек неодвојиве од те велике цивилизације.“
И тако, Иван Јевтић је од 1978. године до данас слободни уметник Париза што је, и практично, тешко замисливо, а камоли остварљиво.

[restrictedarea] „Статус једног композитора мери се статусом издавача његових партитура, а моје ноте штампају један швајцарски и три најјача париска издавача, међу којима и најславнији ‚Шан д монд‘ (Песма света), који се бави издавањем руских класика 20. века. Мени је овај издавач штампао концерт за виолину који сам посветио Јовану Колунџији и још неколико концертних дела уз образложење да ‚ово није француска естетика, али је музика толико добра да ћемо је издати‘. У томе је моја победа, суштина мога ‚modus vivendi‘, мога инсистирања на самосвојности насупрот ‚прописаним‘ правилима“, напомиње наш саговорник, уз опаску да је он једини српски композитор који је остварио светску каријеру.
Наиме, Јевтићеве композиције, а аутор је 22 концерта за различите инструменте, изводе се у најпрестижнијим музичким салама широм света, од Северне и Јужне Америке, до Русије, Кине и Јапана. А то је и најважније сваком композитору, јер његова дела су „жива“ само ако се изводе.
„Срби су од трубе направили бренд у Гучи, а ја у Јапану, Кини и Америци где сваки озбиљан трубач зна за Ивана Јевтића. Зато желим да и у Србији направим један интернационални конкурс за трубу под мојим именом, јер би највећи светски трубачи дошли у Београд и свирали моју музику, као што су то већ урадили на конкурсима у Паризу, Женеви и јапанском граду Хамамацу, где је премијерно изведена моја соната за трубу и клавир.“

ТРУБА У СРЦУ Труба и виолончело су, заправо, два инструмента најближа Јевтићевом срцу.
„Труба је одраз менталне снаге, здравља и светлости, а виолончело симбол људског гласа, племенити инструмент који има бас, али и висине. И моју славу светом проноси наша велика виолончелисткиња Ксенија Јовановић, човек и музичар ‚par excellence‘, с којом у континуитету сарађујем 30 година и у чијој су редакцији издата сва моја дела. Али, у мом животу је важна и чувена флаутисткиња Ирена Графенауер која је на питање својих сународника зашто не свира словеначке композиторе одговорила – ја свирам Ивана Јавтића или никога!“
Да је инстинкт Ирене Графенауер за Јевтићев композиторски таленат непогрешив, потврђује и велики успех који је опера „Мандрагола“ по Макијавелију, а коју је Јевтић компоновао на захтев Мадлене Цептер, доживела 12. јануара 2012. у санктпетербуршком театру „Александровски“.
„Овације 1.200 људи у публици које сам доживео у граду музике учиниле су ме оствареним и срећним, таман да се моја музика више никад и нигде не изводи. На том фону је и мој целовечерњи концерт у париском ‚Сал Гало‘, најпрестижнијој сали у којој сам једини од Срба извођен, а на коjем су свирали најбољи француски и српски уметници класичне музике“, каже Иван Јевтић.
Ту, срећом, није крај, у шта нас уверава и предстојећа београдска премијера, али и време у којем ће уметност тек доживети своју праву афирмацију.
„Нажалост, 21. век није век уметности. Технологија је отишла толико далеко да је потиснула наша осећања,‚урушила‘ наш духовни и душевни интегритет. Чини се као да уметност и истинске вредности више никога и не интересују! Међутим, испод тог привида истина чека да изађе на видело. А изаћи ће и донети велики преокрет, и то на глобалном плану. И тада ће, као што каже музиколог Силви Нићифор која тренутно борави у Србији, велике и богате земље доживети катаклизму, из које ће моја уметност васкрснути као прво и велико надахнуће.“

Патња је и надахнуће

„Ако човек живи у лагодној свакидашњици, и нема никаквих препрека које би га терале на промене, на ‚рушење’ постојећег, онда нема ни потребу за стварањем. Достојевски је живео мучно, а свету је оставио капитална дела. И ја сам у најскромнијим условима, у париској мансарди од шест квадрата, компоновао ‚Задужбине Косова’, чудесну музику која нас враћа у 14. век златне српске историје и у шест симфонијских слика преноси драму косовских јунака од ентузијазма до подизања у небо кроз смрт, и радост светлости која на крају ‚пуца’ кроз величанствену химну Светом Сави.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!