САМРТНИЧКИ РОПАЦ СРПСКОГ КОСОВА

Пише проф. др Ратко Марковић

Они чија је животна лозинка „једном се живи“ и „дај нам данас“, којима живот отаџбине, нације и државе траје колико и њихов сопствени, ускликнули су углас:  „Србија је изабрала будућност.“ Ту будућност платила је Србија својом најсветијом прошлошћу, оном која се чула у свету и која је опевана у народним песмама

Србија је, после рамбујеовских самртних мука на које је силом била стављена, које су потрајале више од једне деценије, коначно изгубила своје Косово 19. априла 2013, када је по други пут поражена у косовској бици. Овога пута не као пре више од шест векова и више од две деценије преко тих векова у бици две војске, него у бриселској дипломатској бици с нечастивим. Суштински посао обавио је НАТО, када је због отимања Косова од Србије злотворски засипао Србију бомбама и осиромашеним уранијумом. На помолу XXI века пуки освајачки чин није био довољан да се Косово отме од Србије и од ње одвоји. Учиник НАТО бомбама требало је легализовати правним нормама. И због тога гадно лажу себе и народ сви који говоре да је одвајање Косова од Србије изведено Кумановским споразумом, који је био само акт примирја. Правно је то одвајање изведено једним другим споразумом, бриселским, закљученим ономад.
Они чија је животна лозинка „једном се живи“ и „дај нам данас“, којима живот отаџбине, нације и државе траје колико и њихов сопствени, ускликнули су углас: „Србија је изабрала будућност.“ Ту будућност платила је Србија својом најсветијом прошлошћу, оном која се чула у свету и која је опевана у народним песмама. После боја на Косову, када су Срби изгубили државу, генерације Срба су под ускликом „Освета Косова“, у вековима који су следили подразумевали, „Ослобођено Косово“. Без ослобођеног Косова, сматрали су наши преци, на колико год великој територији се простирала, Србија није ослобођена земља.
Наши преци изгубили су Косово бар у јуначком боју с османским освајачима, оновременом Америком по војној снази. Данашња генерација Срба губи Косово, век пошто је било ослобођено, продајом или боље рећи разменом, те свете српске земље за један датум. Као што је косовски пораз 1389. симболизовао пад Србије у турско ропство, тако ће бриселски споразум од 2013. симболизовати пад Србије у, за разлику од буквалног турског ропства некада, сада софистицирано, европско ропство. Србија ће одсад играти како јој други буде свирао.
„Датум“ који Србија добија као награду за бриселски споразум значи да је Србија пристала на то да су она и Косово два различита субјекта. Србија, без Косова, добија датум за почетак преговора с ЕУ о учлањењу у њу. Косово, ван Србије, отпочиње с ЕУ преговоре о ССП-у. Уосталом, у самом споразуму се каже да Србија и Косово (бирократским језиком речено, „две стране“) „неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак друге стране на њеном европском путу“.
Левантински текст бриселског споразуме не би требало тумачити по ономе што у њему пише. Напротив, њега, као и свако бирократско домунђавање, требало би тумачити по ономе што у њему не пише, а што иначе произлази из онога што у њему пише. Узмимо значење ударног резултата споразума – „Заједницу (асоцијацију) српских већинских општина на Косову (ЗСО)“. Само је она довољан доказ да Косово није у Србији. Јер, да је Косово у Србији, тада би се формирала „Заједница (асоцијација) албанских већинских општина у Србији (ЗАО)“, са свим аутономним правима у Србији која има ЗСО на Косову. Да је Косово у Србији, ЗСО би била апсурдна. У матичној држави српског народа формирати заједницу српских општина доиста би било бесмислено. ЗСО има смисла само у матичној држави другог народа (мимикрије ради, Устав Републике Косово ће у члану 1. рећи: „Република Косово је држава својих грађана“), као облик мањинске заштите. А баш то је бриселским споразумом предвиђена ЗСО.
Бриселским споразумом Србија је прихватила да Косово има свој оделит правни систем, који с њом има везу, да у муци призовемо Нушића – као правни систем Никарагве. Нека то потврди неколико навода из тог споразума. Тако ће се међуопштинска сарадња у оквиру ЗСО одвијати „у складу с Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима“. Органи ЗСО су исти као „косовских општина, односно ЗСО ће имати председника, потпредседника, скупштину и веће“. ЗСО ће, за разлику од косовских општина (премда су, по бриселском споразуму, и српске општине косовске, али са српском већином), имати „пуни надзор у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања“. Уз ове, она може имати „додатне надлежности, које на њу могу да пренесу централне власти у Приштини“. Дакле за ЗСО, централна власт није у Београду, него је у Приштини. Да је за ЗСО централна власт у Републици Косово, види се и кад се у шестој тачки споразума каже да ће ЗСО „имати представничку улогу (!) при централној власти“ . На Косову, даље, постоји само једна полиција („једна полицијска снага на Косову“), а „читава полиција са севера Косова треба да буде интегрисана у оквире косовске полиције“. „Плате ће исплаћивати једино косовска полиција“. И то је израз пристајања на независност Републике Косово. У споразуму се каже да ће припадницима других безбедносних структура бити понуђено место у одговарајућим косовским структурама. Четири општине на северу Косова са српском већином добијају регионалног командира полиције, који би требало да буде косовски Србин. Њега именује МУП Косова, на предлог који достављају председници четири општине у име ЗСО. Састав полиције на северу требало би да одражава етнички састав становништва четири општине. А шта ће бити с општинама на југу са српском већином – то се у споразуму не каже. Дакле, са становишта полиције, ЗСО није једна организациона целина.

[restrictedarea] На основу бриселског споразума, Косово као свака држава, има свој судски систем. У споразуму се то и каже: „Правосуђе ће бити интегрисано и радиће „у оквиру правног система Косова“, што на основу Устава Републике Косово значи да „Судови суде на основу Устава и закона Косова“ (члан 102). Косово са судским и правним системом Србије има везе као и са судским и правним системом Никарагве. Но, то не значи да судски систем Републике Косово не уважава чињеницу да на Косову постоје општине са већинским српским становништвом. Израз тог уважавања је формирање при Апелационом суду у Приштини судијског већа у којем већину чине судије који су косовски Срби. То веће биће надлежно за суђење у свим општинама „са већинским српским становништвом“.
Уз то, у Северној Митровици имаће стално седиште одељење Апелационог суда (Окружни суд Митровица ). Већину судија сваког већа тог одељења чине судије из реда косовских Срба.
Да би се избегла употреба израза „две државе“, бриселски споразум говори о „две стране“. Те стране „неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак неке од страна на њеном европском путу“. Реч „стране“ је синоним за реч „државе“, јер је европски пут поплочан европским интеграцијама, а њихове чланице могу бити само државе. Шта све укључује „европски пут“, то ће рећи ујка Сем и ЕУ. То је свесно уграђена дипломатска смицалица како би они држали и даље дизгине у својим рукама.
Да Србија више не признаје легитимно и легално изабране локалне органе у четири општине на северу Косова потврђено је у тачки 11 бриселског споразума, где се предвиђа „одржавање општинских избора на северу у 2013, уз подршку ОЕБС-а и по законима Косова и међународним стандардима. Поменимо још и то да о некаквим везама (понајмање оним „потпуним, несметаним и сигурним“) косовских Срба с матичном државом Србијом у бриселским договору нема ни помена.
После овог кратког прегледа садржине бриселског споразума јасно је колика је вредност ритуалних заклињања наших политичара да Србија „не признаје и никада неће признати“ Косово. Та се изјава може слободно везати мачку о реп. Она је за унутрашњу употребу и за неук народ. Суштински и за спољни свет, Србија је признала Косово, самим тим што је прихватила да је на Косову њен народ национална мањина. Бриселски споразум је механизам заштите српске националне мањине у другој држави, признавали је наши политичари или не. А они и даље наклапају причу о некаквом уставном закону (који као правни акт Устав нигде не предвиђа), у који би требало да се преспе садржина бриселског споразума. Тек би то био национални скандал. Србија би ваљда била једина држава у свету која би законом донесеним по уставотворном поступку (погрешно је називати га уставним законом) легализовала отцепљење дела своје територије и проглашење на њој независне државе. И нашта би то личило да једна држава својим законом уреди односе у другој држави (без обзира на то што је не признаје). После 19. априла 2013. само органи Косова („Скупштина Републике Косово“) могу донети закон о правима и дужностима ЗСО и изменити неколико важећих закона у складу с чињеницом да би ЗСО требало да се конституише с правима и дужностима предвиђеним бриселским споразумом.
Од 19. априла 2013. само у Уставу Србије стајаће да Република Србија има (…) Аутономну Покрајину Косово и Метохију“, која „има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије“. Тачно је да у Уставу Србије још пише: „Суштинска аутономија Аутономне Покрајине Косово и Метохија уредиће се посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава.“ Али, од 19. априла 2013. све су то уставне уобразиље. Србија више нема Косово, па нема ни потребе да доноси закон о суштинској аутономији на Косову. После бриселског споразума косовски Срби постају грађани Косова, са пребивалиштем на Косову. Двојно држављанство им неће помоћи да свој статус промене. Док су на Косову, они ће бити субјекти права у правном систему Косова.
Народ у Србији се можда и може замајавати причом политичара да Србија никада неће признати независност Косова. Ко год буде прочитао бриселски споразум, биће му јасно о чему је реч. Закључивањем бриселског споразума, Србија је прихватила да на простору њене некадашње Аутономне покрајине Косово и Метохија постоји други уставни и правни систем, који није ни у каквој вези с њеним уставом и законима. Више ни делић територије Косова и Метохије није подручје важења српског устава и закона. Србија је 19. априла 2013. признала да је Аутономна Покрајина Косово и Метохија постала Република Косово. Званична Србија ће рећи да је не признаје као независну државу, али то ни најмање не мења суштину ствари. За утеху је Србији што ту Републику Косово нису створили косовски Албанци, него Америка (НАТО) и ЕУ. Тој војној сили тешко да би се успешно одупро и уједињени остатак света. И тај НАТО, који је, да би створио Републику Косово, убијао Србе широм Србије, биће сада у парадоксалној ситуацији – да у Републици Косово брани Србе од насртаја косовских Албанаца, оне живе у њиховим кућама и на њиховим имањима, оне мртве на српским гробљима.
Србија можда није имала други избор, можда је стварност избрисала њену историју, можда су се српски политичари водили народним сазнањем да руку коју не можеш да сломиш мораш да пољубиш, али народ у Србији не би требало лагати, ни доводити у заблуду. Они који говоре да Србија бриселским споразумом није признала територијални интегритет и сувереност Републике Косово, а то значи независност Косова од Србије, једноставно – не говоре истину. А педагози одвајкада говоре да ни малу децу не би требало лагати.

[/restrictedarea]