Ружица на Сињајевини

Пише Драган Лакићевић

Поход на цркву Ружицу није био поход каквог паше Бушатлије, нити онога Мурата што га је на Сињајевини погубио поп Драговић, певач Симе Милутиновића Сарајлије,  већ су то били „наши“ који су се, под покровитељством покровитеља режима сад  сетили да им је (за њихову ствар) потребна и црква

Само 20 страна има брошура „Срамни поход на Цркву Ружицу 2004. године“ чији је аутор Миодраг Мујо У. Бојић, а издавач Црква Ружица Сињајевина.
Година из наслова, година је писања поеме о којој је реч, вероватно и година издавања.
Црква Ружица на планини Сињајевини вероватно није регистрована за издавачку делатност, али песник није имао коме другом да се обрати за издавање пре него светињи коју је покушао да одбрани својом речју.
Мујо Бојић био је локални песник. Знало се за њега у „двије Мораче“, рецимо и у Колашину. Био је ненаметљив, без екстремних особина и подухвата који би га „прославили“ у усменим причама које се из наших завичаја носе према великим градовима исповедаоницама оних с повећим пртљагом успомена из своје постојбине.
Рођен је 1948. у Горњој Морачи. Писао је у свесци. Није се обазирао на понеки подсмех „пјеснику“ тамо где је последњи песник умро 1851, а после тога се није имало рашта певати, а то значи ни мислити…
Мујо Бојић није имао амбиција ни да штампа своја дела. Да је хтео, могао је. Видели смо да ништа није остало необјављено.
Али се те године, 2004. латио и тога посла: да у књижици малог формата, налик црквеном календару, са орнаментима у оквиру сваке странице, штампа своју поему о походу на цркву Ружицу. Није то био поход каквог паше Бушатлије, нити онога Мурата што га је на Сињајевини погубио поп Драговић, певач Симе Милутиновића Сарајлије…

[restrictedarea]

Но се бојим од зла домаћега Били су то „наши“: који су се, под покровитељством режима сад сетили да им је (за њихову ствар) потребна и црква. Пошто су је регистровали у оближњој станици милиције, стали су да, користећи режимске медије, конструишу њену историју и политику… За све је недостајало само свештеника и верника. Свештеника су нашли у отпаднику из Српске православне цркве, а у вернике су се прерушили атеисти, лабилни комунисти и активисти партија у чијем је програму једино антисрпство…
Поход се догодио на празник Велика Госпојина, слава манастира Мораче, који су подигли Немањићи, а у којој су крштени сви морачки преци до 1941. године… Те 2004. године у Морачи је обележавано 200 година Првог српског устанка, у којем су учествовали Морачани и Дробњаци, али је сарадњом са Карађорђем дириговао Петар I Петровић Његош, стриц највећег српског песника.
Док се око морачке лавре окупљао народ, служила литургија и започињао сабор, државни аутомобили са једним министром и распопом чију митру није признао нико осим његове партије, прошла је магистралом према Колашину… Грађани Колашина и излетници на планини спречили су их да се приближе цркви Ружици.

Име цркве Ружице „О имену цркве Ружице“ писао је у „Историјском часопису“ (књ. 5, Београд, 1955) историчар Михаило Динић. „Мало има људи иоле упознатих са нашом народном епиком који нису чули за цркву Ружицу у београдском граду. То име дато је у новије време цркви која је начињена од једног барутног магацина. Али оно што је мање запажено то је да наш народни певач зна и за цркве под истим именом и у другим местима широм читаве наше земље. У песми ‚Кајање и исповијест Марка Краљевића‘ помиње се и једна Ружица на Косову: (…) Па отиде у Косово цркви / Ка Ружици славног цар Лазара (…) Друге песме одводе нас даље, у наше приморске крајеве…“
Професор Динић прати трајање древног празника и обичаја русаља, везаног за празник Духове (Света Тројица) у хришћанским раздобљима. „У песми ‚Турски цар и Нико патријар‘ помиње се у Цариграду црква Росалија – Вук бележи да ‚роса‘ у Боки Которској значи ружа, а и поменуту песму забележио је у том крају. Овај облик нас упућује на траг којим треба ићи да бисмо објаснили постанак и значење нашег имена цркве Ружице.“
И на крају: „Ружица као име за цркву познато је и ван народне песме. Њиме се називају и неке рушевине цркава. Више варошице Рожаја налази се ‚црквина Ружица‘, а у Колашину рушевине манастира Ружице (…) Ту се очигледно ради о негдашњим црквама и манастирима који су били посвећени Св. Тројици…“

Бранич цркве и племена Све то не мора да зна народ који се око Ружице на Сињајевини окупља од давнина. Не мора да зна ни народни песник Миодраг Мујо У. Бојић, али он осећа светињу и њену древност. Ту на Сињајевини је и „горско око“ Савина вода. Ког Саве? Можда је тај Сава стриц онога Стефана Вукановог који је 1252. године подигао манастир Морачу?
Све то покреће песника Бојића: импулс предака о којима одавно певају гусле, да и сам опева поход или напад на нешто што не ваља скрнавити и политички злоупотребљавати. И он започиње „небеским приликама“ које слуте промене и несреће: Што се бистро небо мути, / Што небеске муње бију, / Што помамна Тара јечи, / Што горама вуци вију! Реторска питања у осмерцу – стиху народне лирике, племенских кола Николе Петровића Његоша, уосталом и „Посвете праху Оца Србије“.
„Мујо пјесник“ осећа да својим строфама не брани само тај дан и лични духовни капитал од проневере. Он слути да брани и ону косовску Ружицу, где год да је има: ако је у песми, она је у нама… Можда управо то окупља народ да спречи ружење Ружице на Сињајевини у лето 2004. године.

Душманину да одоле Што се тврдо борје руши / У горама Дурмитора; / Што се данас уздрмала / поносита Црна Гора! Брзо песник прелази са космичких на земаљске пределе: Ево шта је прави разлог / Злом времену оваквоме, / Што не памти нико досад / у времену протекломе. Ако се не памти, има разлога да се пева и штампа, макар овако, о свом трошку.
У једноликим строфама римују се други и четврти стих. А свакој има покоји цитат: Мисле цркву да претворе / У дукљанску творевину, / Од које би прави вјерник / Бјежо негдје у дивљину… Песник се сећа старих сабора на Илиндан, код Ружице, где се у братству и љубави сретао народ, играло и певало: Међу њима гуслар пјева / Мојковачку славну битку, / За Косово и Милоша / И његову сабљу бритку. Напад на Ружицу је напад на ту љубав и братство, али и на ту баштину о којој је певао гуслар на Сињајевини… Мујо затим помиње појединце и племена који су спречили распопа „да светињу опогани“. Чак и стока на катуну, као у народним песмама, својим оглашавањем, слути ђаволско присуство… Онда се, позивом на покајање, јавља реч помирења и дух пољуљаног братства: Ко год жели од вас овђе, / Може цркву посјетити, / Само распоп данас неће / Носа свога намолити.
На крају једне строфе јавља се одјек „Морачког кола“ које је спевао Никола Петровић. Књаз и краљ певао је „Душманину да одоле“, а песник Бојић „Безбожнима да одоле“…
Одолети – можда је то реч спаса и опстанка. И кад је реч о малој цркви на планини и кад је реч о огромној светињи Косова и Метохије.
Поема се завршава једином строфом у десетерцима. Можда то подвлачење сугерише певање Мујове песме уз гусле: Зубља твоја свијетле прошлости / Свуда сија гдје год има људи, / Док је славне српске историје / Док уз гусле пјева се и гуди…
Песник Мујо рекао је своје.
Миодраг Мујо У. Бојић преминуо је 2012. године.
На насловној страни његове књиге стоји репродукција славне морачке фреске Гавран храни Светог Пророка Илију (то је александринац), а у Морачи је у десетерцу Гавран храни Пророка Илију. Библијски призори и искушења трају од старозаветних времена до данас. У њима свако учествује на свој начин.

[/restrictedarea]