Милорад Вучелић, главни уредник
„Покољења дјела суде, што је чије дају свјема“ Петар II Петровић Његош
И пре смо мислили и писали, и сада мислимо и тврдимо да су бриселски споразуми лоши и неприхватљиви за Србију и српски народ. Подржавали смо и хвалили свако „Не“ тим ултиматумима. Било је то охрабрење, подршка и притисак усамљеног дела критичке јавности. Није тешко у Србији бити зао пророк, те нас такмичење у тој дисциплини не привлачи. Тако је било у претходним бројевима „Печата“.
Данас знамо да наши преговарачи и државни врх нису одолели притисцима западних сила и да су парафирали тај по Србију и српски народ вишеструко погубан, понижавајући и противуставан ултиматум у виду Споразума. Обиље ваљаних аргумената у прилог томе можете прочитати и видети на страницама „Печата“ које следе.
С друге стране, међу политичким странкама је постигнуто до сада највеће могуће јединство у прихватању Бриселског споразума. Једина парламентарна странка која је била и остала против је ДСС-а Војислава Коштунице. Наравно, да то није никакав доказ о вредности бриселских папира, већ пре жалосно сведочанство о суноврату наших политичких и медијских елита. Како мора бити тужно осванути и обитавати у друштву Ђиласа, Весне, Резе, Пајтића,Чанка, Борка и обе Соње.
То јединство, без обзира на чему је и како засновано, мора бити још један разлог више да се распише референдум о Споразуму који је парафиран у Бриселу 19. априла. Зашто ту тешку и лошу или мање лошу одлуку и параф не поднети народу на изјашњавање и поштовати његову одлуку. Нека се зна и памти да ли су или нису грађани наше државе били за или против Бриселског споразума од 19. априла 2013. године и које су генерације Срба понеле одговорност за своје виђење поштовањa косовског завета. Ето прилике за одговор на питање да ли је срамота већа од губитка?
Расписивање референдума ће бити прилика и за све бројне стране инвеститоре да јурну у нашу земљу да би доказали вредности нашег бриселског избора. Већина наших капиталиста су већ доказани приврженици Брисела и ЕУ, и неће часити часа да се испрсе. Млађан Динкић ће сагорети још неку милијарду евра у његовим високим пећима или тачније крематоријумима у којима већ преко деценију спаљује српску привреду; могао би се по скраћеном поступку продати „Телеком“; могли би Русима још одрешитије поновити оно „историјско не“; не би било згорега да се још мало задужимо и поново докажемо да нема тог новца који Г17 не може спржити и проћердати улудо.
Пружена би била прилика Демократској странци да се размахне и да докаже и покаже шта је права издаја и капитулација, и осуди сва колебања других на том путу. Кампања против Српске православне цркве би се могла даље развити до потпуне и отворене бестидности, с циљем да се за праву веру прогласи обожавање Датума и предаје Косова. Могли би и даље да се равнамо према твитер порукама шиптарских политичара и аналитичара.
Па зашто онда не видети да ли ће српски народ одолети оваквим понудама и благодетима?
Свему томе већ је одолео, „један од заклетве“, Александар Вулин, дојучерашњи директор Канцеларије за Косово и Метохију. У емисији „Упитник“ на РТС-у (Оливере Јовићевић), 23. априла је поднео оставку на свој положај. Био је то по свему јединствен, одговоран, изузетан, узбудљив и упечатљив наступ који се навођењем Вулинових речи, без ауторизације и по мом избору, само делимично може дочарати. Према заслузи, и без трунке пристрасности, надаље Вулин има реч:
„Ја данас пред Вама, пред Србијом, а сутра пред Владом Републике Србије и првенствено пред Александром Вучићем као шефом моје коалиције, а затим и пред председником Владе, који је мој законски шеф морам да поднесем оставку на место директора Канцеларије за Косово и Метохију…
Ја сам у Бриселу био против овог споразума и логично је и нормално да поднесете консеквенце за своје политичке ставове. Није логично да се чврсто залажете за нешто и после тога ако то не прође ви кажете: па добро, није прошло.
Моја оставка, суштински се доноси из два разлога. На овај начин желим да подвучем колико је важно да пођемо путем који сам предложио и мојим коалиционим партнерима из СНС, то је референдум да бисмо постигли јединство српског народа, да понудимо Србији право да каже. Да нас похвали или да нас изгрди. Да понудимо Србији могућност да изађе на референдум и да нам каже да хоћемо да на јасно постављена питања добијемо јасан одговор. И то не референдум у којем ћемо се крити иза народа, као на неким ранијим. Не, свако од нас је већ унапред рекао шта мисли, шта осећа, а на нацији је само да се определи.
И друго, мени најважније, ја сам дао реч. Ја сам дао реч Србима са Косова и Метохије за које сам до овога часа био непосредно одговоран да ће Споразум бити другачији и да ћу успети да направим нешто што је можда немогуће. Да ће бити што бити не може. Ја сам дао реч. Ту реч не могу да повучем назад. Да бих је повукао и сачувао своју част и свој образ ја морам да урадим оно што сам вечерас урадио. Да би они вратили моју реч и право да се њом поново користим. Жао ми је што више нећемо бити заједно, жао ми је што се нећемо борити за исту ствар, бар не на исти начин, али ово је било неизбежно…
Знате, онај ко Александра Вучића због овог споразума назове издајником, на телевизији сам и морам да бирам речи, је будала. Он можда воли Србију више од мене, уосталом ја сам левичар, он националиста, али ми се разликујемо само око овога. И надам се да никоме не пада на памет да мисли да тражим друге политичке савезнике. Ови који проклињу и набијају децу на колац и шаљу претеће поруке… они нису моји савезници и никада неће бити моји савезници. Ја овим изласком из Владе не постајем део њих… Немој да неко помисли да бих био са онима из ДС-а који кажу нека влада призна да је признала Косово и ми ћемо признати овај план. Па шта? Ви ћете признати Косово, ако ми кажемо да смо признали Косово? Не! Ја немам никаквог спора са својом коалицијом. Осим око Косова. Око тога се разликујемо и рекао сам како се разликујемо. А рекао сам шта смо добили и шта смо изгубили…
Што се тиче представника међународне заједнице они би да убрзају имплементацију Бриселског споразума. Они би да тај рок буде јако кратак. Они би да се то уклопи до 28. јуна. То није могуће. Свако ко жели добро Србима и Албанцима зна да то није могуће. Јер у тој брзини ће направити гомилу неправди, а свака неправда која се буде направила у овом и оваквом Споразуму вратиће се. Зато што неће бити трајног и одрживог решења. Као што неће бити трајног и праведног мира. Приморавање Србије да јури за временским одредницама је лоше и контрапродуктивно. Да су нам оставили простор да се договоримо договорили бисмо се квалитетније и боље. Тако да ово што видим да је предложено за имплементацију, одмах да Вам кажем – није могуће! Говорим сада потпуно непристрасно, није моја одговорност и нико ме више ништа неће питати о томе, али није могуће.
Није могуће доћи код Срба на север Косова и Метохије, па и на југ, и рећи: ваш живот од сада почиње од нуле. Имате три дана да се спремите. То је „Олуја“, а нећемо „Олују“…
Немојте да робујете датумима. Ако хоћете да се нешто уради – нека се то уради зато што то људи желе, зато што људи осећају да би то требало да се уради. Немојте притискати Србију, немојте силовати Србе на КиМ да ураде нешто што не желе! Неће моћи! Превише је! Претешко је !…
Референдум. Потребан нам је референдум. Слушам неке политичке партије, чак из владајуће коалиције, које кажу немамо времена за референдум. Имате! На власти сте 12 година. Имали сте све време овог света да решите косовски проблем. Нису га решили. Па, нека сачекају 15 дана колико нам је потребно да решимо референдум, нека сачекају месец дана због историје… Александар Вучић је на себе преузео највећу одговорност. И због њега и зато што знам колико воли Србију, и зато што знам колико му све ово тешко пада, ево ја га сада молим јавно… да идемо на референдум.
Референдум је апсолутно добар за Србе. У сваком дому у којем нас сада гледају има бар по један члан који се слаже са мном и бар по један члан који се не слаже са мном. Референдум би био пут да већ једном то слагање и неслагање оставимо за собом. Да изађемо и кажемо шта имамо, а онда уједињени, уједињенији него икад пре, кренемо да радимо у складу с оним што је народ рекао. Како год да је рекао. Свако од нас ће рећи пре референдума шта мисли, а људи нека се определе. То је једини пут. Не буде ли тако, 800 година причамо о Косовској бици, 800 година ће да нисмо расписали референдум, а да јесмо, било би овако или онако. Питајте Србију. Нећемо да се кријемо иза Србије, желимо да је питамо…
Србија прво мора да ојача Србе на КиМ. Мора да постигне, ако смо већ говорили о историјском споразуму са Приштином, хајде да почнемо да говоримо о историјском споразуму унутар Срба. Први корак нека буде референдум. Други корак нека буде прихватање резултата тог референдума и живот у складу с тим резултатима. А из њега нека изађе све остало. Знате Вучић је у ових неколико месеци израстао у неспорног вођу Срба по свим показатељима. То је начин и прилика да кроз референдум и оно што га чека после референдума управо то и докаже и да потврди ту вредност… Разликујемо се око тог споразума и даље ћемо се око тога разликовати. Али, ми себи не тражимо друге политичке савезнике…
Препоручујем онима који дођу после мене у Канцеларију за КиМ: село Суво Грло у Дреници, у срцу таме, 350 Срба од чега је 120 деце, не знате које је лепше од лепшег. Никада се нису селили и никада нису одлазили. Фали им ЕКГ, мислим да ћемо то завршити до петка. Требало би им 400 медицинских картона, инхалатор, боце за кисеоник, два мерача за шећер, мерачи протиска. Не би било лоше да се докторки продужи уговор. Требао би им семенски материјал. Требао би им бели лук. Нећете веровати до септембра неће бити белог лука. Требало би у Сувом Грлу да купимо још три ара земље да бисмо повећали двориште…
Што се мене тиче биће ово тешко време. Обично вас кад сиђете с власти медијски провуку кроз блато. А онда међународна заједница, која је прилично утицајна, сигурно ће имати примедбу где год да се ово не баш пријатно лице које се одазива на Александар Вулин појави.
То је терет који вољно носим. Још једно: овај споразум је бољи од онога што су многи међу нама хтели да прихвате. Али једноставно није довољно добар. Могли смо више и дуже да чекамо.
И друго дао сам вам реч, Срби са Косова и Метохије, да ће бити другачије. Нисам успео!
Извините што нисам успео! Ако можете да нађете храбрости у свом срцу да ми опростите – опростите ми. Ја се том опроштају од вас надам. Тражим га.
Враћате ми сада моју реч. Тако и враћате и моју част.
Била ми је част што сам вас водио у овом кратком временском периоду. Осећам се као да сам то радио целог живота.“
На крају, баш као и на почетку овог уводника, нека буду Његошеве речи:
„Покољења дјела суде, што је чије дају свјема !“
