Почетна / ТВ коментар / Ред Чеде, ред Весне

Ред Чеде, ред Весне

Пише Миодраг Зарковић

Као со на рану, толико је родољубивим грађанима Србије пријало да протеклих дана буду изложени појачаној дози Весне Пешић и Чедомира Јовановића

Није било лако режисерима телевизијских прилика у Србији – правим режисерима, а не оним несрећницима које потписују на одјавним шпицама – да протеклих дана избегавају сусрет Весне Пешић и Чедомира Јовановића. Њих се двоје, наиме, више не воле тол`ко много кол`ко су се волели некада, док су били у истој странци, а пошто једно о другом знају и превише, онда и њојзи и њему најбоље одговара да се до краја живота мимиолазе. То је мимиолажење у логистичком смислу било врло захтевно последње седмице, јербо су обоје били веома корисни садашњим властима зарад правдања бриселске издаје, па просто нису избијали са малих нам екрана.
Ту је невољу, у ствари, изазивала Весна Пешић, пошто Чедомир Јовановић већ има устаљену, уиграну шему појављивања на телевизији (по којој у свакој политичкој емисији гостује између четири и двадесет пута месечно, али правилно распоређено, тако да ниједна седмица не прође, далеко било, без његовог гостовања, осим оних седмица када је оправдано одсутан ван земље на једном од својих пет-шест годишњих одмора). Весне Пешић није било неко време (годишњи одмор?!), па је сада, без сопственог распореда, морала да се прилагођава рупама у Јовановићевом.
Некако су, срећом, режисери успели да избегну њихово сударање, упркос томе што су прилике за нежељени сусрет биле далеко чешће него иначе. Машала.
***
Један од упражњених термина за Весну Пешић пронађен је у емисији „Да можда не“ на РТС-у, приказаној у четвртак, 16. априла, дакле само вече пре него што је тандем Дачић-Вучић предао Косово и Метохију у руке Хашима Тачија. Природно, та емисија била је посвећена косметском чвору, а уз Весну Пешић је Оливера Ковачевић окупила и Љиљану Смајловић из УНС-а, Ивана Цвејића из „Бете“, те Живојина Ракочевића из Грачанице.

[restrictedarea] Е, ту смо, код Живојина Ракочевића, који је овом приликом говорио у име Срба из јужне покрајине, због чега је морао да трпи гнев Весне Пешић, гнев изазван, је ли, самом чињеницом да у Грачаници има Срба, па су још живи, па још њој госпођи упадају у телевизијске термине које је она морала да сакупља иза Чедомира Јовановића. Госпођа је тако, између осталог, беснела на Ракочевића због тога што косметски Срби изгледа неће да отрпе један мали, сасвим безначајн тоталитаризам Хашима Тачија, чиме њој госпођи кваре опоравак од оног онако огромног тоталитаризма званог „деведесете“.
Посебно је, међутим, било отужно то што је, уместо Ракочевића, помоћ и наклоност водитељке имала срдита Весна Пешић. Тако је Оливера Ковачевић у једном тренутку упитала Ракочевића што се косметски Срби сада буне, када су онолико залагали за долазак Томислава Николића на власт! Оно као, што би се шаховским речником рекло (а поднаслов емисије и јесте гласио „Шаховска табла“): такнуто – макнуто! Једном кажеш нешто у прилог Николићу, или промене власти, и после нема назад, после имаш да ћутиш и трпиш све што ти раде!
Само није јасно због чега Оливера Ковачевић не примени исто правило и на себе. Зар није она, на пример, деведесетих радила на „ТВ Политици“? Како то да сама себи одобрава да се макне у односу на оно што је такла, док косметски Срби морају да се правдају ако пожеле то исто?
***
За разлику од Весне Пешић, Оливере Ковачевић и Живојина Ракочевића, Чедомир Јовановић се – да се вратимо на њега – није превише бавио Косовом и Метохијом, већ је био усредсређен на онај много битнији догађај, који ће неминовно изазвати последице по целу васиону и околину: његов инцидент са навијачима Црвене звезде у Сегедину.
Као што је познато, навијачи су тамо, где су и они и Јовановић отпутовали на ватерполо утакмицу, доспели у сукоб са председником ЛДП-а, његовом супругом и једним његовим пријатељем. И, то је била главна тема „Кажипрста“ на Б92 у среду, 24. априла, на дан када, историја ће сигурно показати, важнијих повода за разговор никако није ни могло да буде.
Јовановић, наравно, није траћио време, већ је разговор са Сузаном Трнинић (којој се у једном тренутку обратио са „Бранкице“), искористио да гледалишту још једаред понуди на увид своју политичку мудрост, коју, иначе, гледалиште није до сада имало прилике да чује ни милион пута. Тако је о Србима рекао, између осталог, и следеће:
„Ја не знам за неодговорнији народ према себи и према другима, од овог нашег. Да не улазимо сада у анализу тог 20. века, у коме смо практично нестали, али нико није поставио питање вредности живота. Милион људи смо најурили због тога што смо се према њима односили као и они према мени у Сегедину.“
Опис је недуго затим допунио следећом примедбом:
„Све оно што су други видели у нама, описујући онда ту слику коју смо ми доживљавали као увреду, сада видимо сами са собом.“
Па затим:
„Ми смо земља која је другима толико тога лошег урадила, да нема право да верује да је у стању да буде боља према себи.“
Не заборављајући на своје муке, спремно се изјадао:
„Десет полицајаца чува моју децу у школи! Каква је то земља?“
Тврдећи да су његови неименовани идеолошки противници „тровали, тровали, тровали овај народ, и онда се чуде када им се све то врати у лице“ (мада се он, изгледа, не чуди када се њему самом нешто „врати у лице“, као на пример у Сегедину – прим. аут.) Јовановић при крају емисије није одолео, а да се не дотакне свог омиљеног савета Србији, капитулације:
„Па ми смо то урадили пре 15 година: капитулирали! И сами себе лагали! Са три прста купили своје прње и одлазили са Косова.“
Каква је ово земља, заиста? Земља у којој десетине полицајаца чувају човека који се оволико отворено наслађује туђим погибијама! Кажете, Јовановићу, да су Срби са Космета „купили своје прње“? И то са три прста?
Таква је ово земља: у којој један лајави паразит може да сеири над злопаћењем целог народа, а да власт чува њега, док тај исти народ гура доказаним терористима!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *