Разговор о меланхолији

Пише Мило Ломпар 

Траговима које оставља отпор духа, којима се дух противи злокобним дејствима једног нејуначког и немисаоног и уравнавајућег времена, прикључује се – објављена у издању „Задужбине Милоша Црњанског“ – књига Ратомира Дамјановића „Романи Николе Милошевића“

У овој години навршило се шест година од када је Никола Милошевић на други начин са нама. У тих шест година отишле су и друге значајне интелектуалне и духовне фигуре друге половине двадесетог века у нас. Чини се да су то били људи чији је одлазак раскрио сву низину животног света кроз који корачамо као низину духовне ситуације нашег времена. Међу њима, по много чему, Никола Милошевић је био јединствен. Као да је претрајало нешто од његове неупоредивости: нешто од оне невидљиве ауре која је испуњавала како дух сале у којој је беседио, тако и сваку од бројних књига којима је померао границе нашег очекивања. Јер, непосредно после његовог одласка појавио се зборник „Дух и разумевање“ са текстовима његових сарадника и ученика. Појавила се, потом, књига Драгољуба Стојадиновића о Милошевићевим романима и о особинама његовог књижевно-критичког мишљења. Недуго иза тога појавила се књига у којој су сакупљени радови једног од најистрајнијих пратилаца књижевно-теоријске еволуције Николе Милошевића – Николаја Тимченка. То је једна посебна књига. Појавила се – у издању „Задужбине Милоша Црњанског“ и новосадског „Орфеуса“ – и нова књига самог Николе Милошевића. Носи наслов „Буктиње“ и садржи велики број његових расправа – којих нема у другим његовим књигама – о руским писцима и филозофима, као и студије о филозофу који је био значајан како за руске религијске мислиоце, тако и за самог Милошевића. Реч је о Фридриху Ничеу.

САМОАНАЛИЗА И МЕЛАНХОЛИЈА Сви ти накнадни и узастопни моменти нам показују да је Никола Милошевић још ту, готово поред нас у сваком новом догађају, у свакој изненадној књижевној реминисценцији, у сваком меланхоличном наговештају. Он је ту и по неупоредивој алтернативности свог целокупног сензибилитета, јер су ови дискретни и распршени знаци његовог присуства само трагови отпора духа, упућеног организованом и одмаздом натопљеном ставу који је доскора владајућа партија – и њена културна политика – испољавала према свом давнашњем и најдалекосежнијем критичару.
У протеклих шест година изашле су, дакле, четири књиге о Николи Милошевићу и једна његова књига. Тај низ ће се – упркос тромости људског духа и организованој поспаности интелектуалних савести – и у наредним годинама продужавати. Тако показујемо да је и у једном времену које уопште није склоно духовним вредностима, у приликама које уопште нису наклоњене никаквој индивидуалности, у једној стварности у којој односи моћи или распони јавних интензитета одређују целокупно човеково опажање и разумевање, не само могуће него и готово нужно продужити духовно зрачење изузетних личности. Премда остаје неопажена, ипак није то мала ствар за једно време у којем нико никог не слуша и у којем се бука изједначује са свим што човек уопште може чути.
Овим траговима које оставља отпор духа, којима се дух противи злокобним дејствима једног нејуначког и немисаоног и уравнавајућег времена, прикључује се – објављена у издању „Задужбине Милоша Црњанског“ – књига Ратомира Дамјановића „Романи Николе Милошевића“. Иако се као романописац појавио при крају свог изузетног духовног пута, у часу када је целину својих филозофских, психолошких, књижевних и политичких особина маркантно оцртао у бројним књигама које су постале необесцењиви део српске културе, знатно премашајући њене савремене врхове, Никола Милошевић је – својим приповедачким особинама – успео да привуче пажњу књижевне критике и читалачке јавности. У своја три романа он је остварио једну димензију свог духа која је била увек видна, али и помало скрајнута у његовим студијама, расправама и есејима. То је била уметничка димензија његовог дискурзивног света.
Ова студија има особен и сасвим одређен циљ, који је превасходно исказан њеним поднасловом, у којем се романи Николе Милошевића поимају и одређују као трилогија о меланхолији. Један од темељних доживљаја и појмова укупног духовног и егзистенцијалног искуства Николе Милошевића – појам меланхолије – бива узет као одлучујући интерпретативни путоказ за раскривање приповедачких техника и искустава позних романа нашег гласовитог мислиоца. Та одлука има своје дубоко оправдање. Јер, у бројним есејима и расправама, у студијама о разнородним темама, Никола Милошевић је увек остављао два видљива трага: свест о самоанализи и текстуалне знакове меланхоличног доживљаја човека и света. И самоанализа и меланхолија припадају, дакле, унутрашњој структури његовог теоријског надахнућа. Отуд су оне и битни моменти разгранавања његовог романсијерског рукописа.
Интерпретативна одлука Ратомира Дамјановића подразумева не само посебну истраживачку перспективу него и њено невидљиво теоријско залеђе. Оно пребива у уверењу које припада оним истраживачима духовних творевина који сматрају да у делу једног човека, било да то дело одредимо само као теоријско или – као што је случај са делом Николе Милошевића – филозофско и уметничко, постоји нека матична ћелија, нека унутрашња опна или неко језгро из којег се развија читава духовна, уметничка или филозофска еволуција. То становиште је – у модерној науци о књижевности половином двадесетог века – прегнантно и убедљиво демонстрирао Жорж Пуле.

[restrictedarea]

ВЕДРА ОЧАЈНОСТ-ОЧАЈНА ВЕСЕЛОСТ Сáмо интерпретативно становиште је у „Романима Николе Милошевића“ веома добро одабрано. Проблеми које меланхолија обележава у душевној неравнотежи човека, значења меланхолије која нису сводива на њене подстицаје, који се развијају у хиперлуцидно сазнање, осетљивост као компонента човекове интелигенције, али и као унутрашње ослепљење самог сазнања, меланхолија као црна жуч, као феномен који подразумева и сећање и развијање, утапање у време и заборав времена, посебну врсту слатког задовољства и истовремено ведре очајности, па и неку врсту очајне веселости: све су то парадоксални моменти духовног искуства које је Никола Милошевић дотицао у својим есејима, да би им – када је теоријска и политичка авантура његове мисли стигла до свога краја – дао маха у својим романима.
У овој књизи, дакле, Ратомир Дамјановић издваја централни појам уметничког приповедања Николе Милошевића, да би се меланхолични доживљај препознао као она сила која прожима све што је битно за структуру сваког од три романа: како за њихов заплет и јунаке, тако и за однос између заплета и приповедачке позиције. Отуд је меланхолични доживљај истовремено и средишњи део анализа у „Романима Николе Милошевића“, јер омогућава интерпретатору ових романа да прати приповедне облике духовне и уметничке авантуре јунакâ ових романа, и да истовремено пролази кроз њихове заплете и разрешења. Сада се – у пажљиво писаној и продубљеној анализи Ратомира Дамјановића – откривају особени приповедачки моменти и унутрашњи емотивно-мисаони садржаји тог света. Вредност студије Ратомира Дамјановића препознајемо у аналитичкој усредсређености како на минималне приповедне јединице (синтагме, мотиви, понављања речи и пасуса), тако и на максималне приповедне делове: заплет, ликови, композиција. Ове унутрашње квалитете романсијерског рукописа који истражује, Дамјановић доводи у везу са интелектуалним средиштима дискурзивног света Николе Милошевића: меланхолија, трагично, лирска рефлексија. Тако се открива да свет овог приповедања поседује једну скривену дубину која ствара уметничку снагу наизглед једноставних приповедачких ситуација.
Меланхолични доживљај је, дакле, сама срж духовног искуства у романима Николе Милошевића. То није случајно. Јер, још у првој – по много чему најгласовитијој – његовој књизи, „Антрополошким есејима“, Никола Милошевић даје један оглед из антропологије који конституише сам појам меланхоличног наговештаја. Већ је ту назначено оно што је битно у језгру саме мисли: нека чудна и премда прецизна, ипак тешко објашњива веза између психолошког и сазнајног стања јунака или између човека и његове мисли. Судбина и смисао меланхоличног доживљаја, његова дубина и досег, одлучују – по истраживачкој претпоставци Ратомира Дамјановића – о крајњем значају романа Николе Милошевића.
Отуд је посебна пажња посвећена главном јунаку ових романа. То је увек аутсајдер. Таква приповедачка одлука налази се у битној вези са теоријским мишљењем Николе Милошевића. Јер, његов јунак, аутсајдер, није само социјална чињеница: он није само човек бачен на друштвену маргину, него је битно одређен и као психолошки аутсајдер, као онај човек који доживљава самог себе као егзистенцијално – а не само социјално – онемогућено постојање.
Издвајајући конститутивне моменте који се понављају у сваком од главних јунака три романа Николе Милошевића, који овим понављањем – упркос различитости фабула, различитих местâ и временâ, различитих споредних и позадинских јунака у њима – изграђују сасвим прецизан књижевни тип у романескној традицији, Дамјановић је издвојио и кружне мотиве меланхолије: описао је како се приповедно развијају меланхолична варијација, топос, слика као оно што обликује меланхолични доживљај у сваком од тих романа, као што је показао везу између онога што конституише меланхолију као психолошки феномен и онога што на њу утиче као на метафизички феномен.

ЕРОТСКА ДИСПОЗИЦИЈА Меланхолично дно психолошког момента у Милошевићевим романима Дамјановић је пронашао у чудној и истрајној еротској диспозицији јунака. Еротичност се, дакле, појављује као увод у психолошки обликовану меланхоличну природу. Метафизички моменат меланхолије он је проналазио у ономе што бисмо могли – следећи Сиорана као модерног гностика – назвати човековом баченошћу у време. То у овом романескно-есејистичком приповедању има облик непрекидног егзистенцијалног осцилирања између могућих недоумица око тога да ли има нечег мимо овог света или једноставно ничега нема. Ту се појављује романескна – у битним везама са ауторовим теоријским књигама – заокупљеност статусом прекогниције у човековом сазнању, као и последицама које тај статус има на важна питања о детерминизму и слободи у човековом делању. Приповедну премреженост ових есејистичко-метафизичких тема у решењима романа Николе Милошевића, Дамјановић је расплитао у складу са исходом егзистенцијалне судбине јунакâ у тим романима. Он је, с друге стране, показао дубоку уметничку интуицију Николе Милошевића. То иде у најбоље странице ове књиге. Посебан домет њених анализа оцртан је, наиме, у успостављању интертекстуалних релација романа Николе Милошевића, међу којима је од највећег значаја раскривање везе са поетским духом Едгара Алана Поа. Иако је много људи говорило о Николи Милошевићу, ту везу нико није ни назначио, а поготово овако упечатљиво и прецизно издвојио. Јер, та веза прецизно показује да је за структуру мисли Николе Милошевића, за структуру емотивног момента те мисли – не дискурзивног, него емотивног момента – од великог значаја дело Едгара Алана Поа. То је По као велики романтичар, као необична и, у извесном смислу, демонична фигура романтизма, као онај који нам је завештао појам ђавола перверзности, уживања у неугоди, окретања онога што је добро у оно што је зло, преокрета трансценденције и њеног незаустављивог пада у иманенцију. Све, дакле, оно што је карактерисало романтизам, као можда последњи интегрални уметнички правац, појављује се као битан сабеседник модерне мисли Николе Милошевића: њеног меланхоличног доживљаја.
У романима Николе Милошевића, поред читавог низа лако препознатљивих елемената – положај јунака, однос између приповедања и описивања, приповедачка перспектива – смештено је унутрашње језгро које преко меланхоличног доживљаја доводи нашег писца у битну везу са неким од најврснијих тема велике романтичарске књижевности.
Дамјановић није – што је веома добро постигнуће – приступио првенствено линеарној анализи сваког од романа Николе Милошевића. Иако свестан њихове појединачне вредности, аналитичар је успео да их опише као особену духовну целину која поседује значајне константе: од природе главног лика до поступака којима се упризорује један приповедни свет. Тако је он показао да су ови романи плод једног особеног сензибилитета, да они представљају један стадијум оригиналног духовног искуства које се манифестовало и у строгим дискурзивним формама, попут есеја, расправа и студија, да као такви представљају карактеристичне метафизичке романе, али да – при том – успевају да задрже својства занимљивог приповедања, особених и различитих ликова, као и унутрашње осветљавање психолошке, сатиричне и метафизичке димензије приповедних слојева.

ИНТУИЦИЈА ОБУХВАТНИЈА ОД ФИЛОЗОФСКЕ Премда је Никола Милошевић по својој основној вокацији био филозоф, ипак је његова интуиција била неупоредиво обухватнија од филозофске. У његовом духовном искуству спојиле су се димензије филозофа и уметника. Као да је имао посебну врсту интуиције која се делила у ова два правца. Психологију бисмо, пак, могли замислити као онај моменат духовног искуства који посредује између ових тежишних сила у радикалној интуицији Николе Милошевића. Јер, психологија му је омогућавала да лако пређе у строго филозофско подручје расправе о односу нужности и случајности, али да у исто време не изгуби тоналитет емоционалног и егзистенцијалног, који прати животни – друштвени или интимни – распон човека који размишља.
То је читава једна књижевна и филозофска традиција у двадесетом веку, која се развија на темељу богатих засада моралистичког искуства претходног времена. Ако бисмо – у подручју ангажмана – тражили филозофа са којим би се Никола Милошевић могао довести у паралелу, онда би то могао бити – Сартр. Њихово политичко кретање је, међутим, супротно, јер се Сартр кретао од деснице ка левици, док се Никола Милошевић кретао од левице ка десници. Али, Сартр је управо прелазио тај исти пут напоредности филозофског и уметничког мишљења. Од значаја је и сазнање о проблемима Сартрове „Мучнине“ које проналазимо у дослуху са филозофским извођењима „Бића и ништавила“, будући да егзистенцијалне проблеме који се појављују у роману препознајемо и у филозофском дискурсу.
Сам Милошевић не би са великим одушевљењем ни одслушао – а камоли прихватио – ово поређење, зато што је Сартр управо био један од оних филозофа којима се он дубоко противио. Није, међутим, реч о садржају његове мисли, премда у последњем од анализираних романа, јер је Дамјановић и анализе појединачних романа – а не само анализе општег романсијерског поступка – унео у други део своје књиге, у роману „Сенке минулих љубави“ јунаци воде велику расправу поводом Сартрових тема, у којој средишње место заузима однос нужности и слободе. Реч је, међутим, превасходно о духовној еволуцији двојице мислилаца, односно о подељености на филозофску и уметничку интуицију у њиховом духовном профилу.
Ако бисмо, пак, трагали за неким сродником који би са уметничке стране одсликавао двоструку интуицију Николе Милошевића, онда би се пред нама могле појавити осећајност и рефлексивност Албера Камија. Однос између апсурдног и побуњеног човека има своју резонанцу и у духовном и егзистенцијалном искуству Николе Милошевића. Јер, он се – пред крај своје животне авантуре – сасвим изричито определио за ствар детерминизма и нужности, иако је живео свој живот управо у знаку пакта са слободом. Тако се појављује темељна егзистенцијална противречност, коју ствара тензија између егзистенцијално-емоционалног пола, у којем је улог слобода, и сазнајно-дискурзивног пола, у којем је улог нужност. Та противречност је обележила његову духовну авантуру, учинивши је не само неупоредивом у српској традицији друге половине двадесетог века него јој подаривши – као позни плод – развијену романсијерску трилогију о меланхолији.

ОН ЈЕ ОВДЕ Основни циљеви Дамјановићевих анализа – описивање приповедног света романа Николе Милошевића, њихово књижевно ситуирање у српску књижевност, откривање аутобиографских и интертекстуалних веза које доводе до дискурзивних форми, па отуд до препознавања обриса самосвојног духовног искуства – вишеструко су постигнути. Околност да су они домашени у једној дисциплинованој, али не и схематској форми књижевне анализе, да носе племениту патину и ретки печат есејистичког дискурса, слободног али не и раздешеног, отвореног али не и расплинутог, да поседују диференцирану реторику, представља допунски и изузетни квалитет аналитичког подухвата у књизи Ратомира Дамјановића.
Околност да је ова књига бацила прецизно светло на унутрашњу вишеслојност и меланхоличну тоналност романâ Николе Милошевића, документовано и промишљено поткрепивши своје веома бројне увиде и откривајући значајне везе унутар разнородног и истанчаног духовног искуства, представља драгоцен знак да се истински разговори – кроз време и у времену – никада не окончавају. Она, дакле, наставља разговор о Николи Милошевићу. Отуд ни у једном тренутку нисмо ни помислили да се запитамо, као Наташа Ростова над кнезом Болконским, ко је он сад и где је он сад. Јер, он је ту – свиђало се то некоме или не.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *