Почетна / ТВ коментар / Прва можда, српска никакоПише Миодраг Зарковић

Прва можда, српска никакоПише Миодраг Зарковић

Пише Миодраг Зарковић

Радету Шербеџији увек пође за руком да добије датум за харачење Србије. Иако већ деценијама значајан део свог радног и слободног времена проводи тако што наноси Србима разноврсну штету, махом блатећи нас по интервјуима и филмовима, Шербеџија наставља да с времена на време походи нашу земљу, користећи сваку од тих посета као нову прилику за позамашну концертну или глумачку зараду. Чак би и Емир Хаџихафизбеговић имао у том смислу шта да научи од Шербеџије.
У корену овог феномена неминовно се налазе најутицајнија српска гласила, бескрајно наклоњена Радету Шербеџији. Сасвим је могуће да у 21. веку, на пример, нико изузев Ратка Дмитровића није подсећао публику на небројене Шербеџијине противсрпске испаде: већина овдашњих новинара просто се утркује у томе са колико ће снисходљивости и неукусног улизиштва хвалисати Шербеџију, извођача који се и до холивудских „висина“ винуо на таласу антисрпске хистерије деведесетих (главна покровитељка му је тада била утицајна енглеска глумица Ванеса Редгрејв, ватрена у својим говорима и изјавама против Срба и Србије).
Прве априлске седмице Шербеџија се поново обрео у Србији, овог пута како би одржао своје отужне концерте у Београду и Новом Саду, а новинарка емисије „Ексклузив“ на „Првој“ вероватно је била победник незваничног такмичења у додворавању „драгом госту“. Овим речима је отворен прилог о Шербеџијином гостовању у дотичној емисији:
„Да ли знате да је пре неколико деценија један професор глуме рекао Радету Шербеџији да са тако ситним очима никада неће моћи да буде добар глумац? Данас, тај исти Раде стоји раме уз раме са светским глумачким звездама, а Србија је поносна на њега. Ретко ко од нас може да прошета до Холивуда, али је зато овај великан дошао до Београда и Новог Сада, и унео нам дашак светског гламура на српски начин.“
Док је новинарка читала тај несхватљиви текст – у којем, дакле, тврди да је Србија поносна на Шербеџију (!) и да Шербеџија уноси „дашак светског гламура на српски начин“ – у позадини су приказивани архивски снимци са Бриона, где је управо Шербеџија пре годину и по дана дочекао Анђелину Џоли, у чијем је безумно србомрзачком филму „У земљи крви и меда“ глумио српског крволока. На снимку се Шербеџија, баш док је новинарка изговарала „Србија је поносна на њега“, видео како се руку подруку шета са Џолијевом и хрватским председником Ивом Јосиповићем. Утолико је и новинаркино описивање Шербеџијиног „светског а српског“ гламура било увредљивије по памет гледалаца: брионски снимци заиста су говорили хиљаду речи, и то тачно оне речи које је новинарска брука са „Прве“ улизички избегла да изговори.

[restrictedarea]

 
***
Таман посла да су се испади „Прве“ тих дана завршили на Шербеџији. У „Ноћном журналу“ (послепоноћна информативна емисија) приказаном између понедељка и уторка, водитељ Зоран Баранац је, у оквиру целине о београдском одговору Бриселу, овако најавио прилог из Косовске Митровице:
„Они којих се преговори заиста тичу кажу да су задовољни одлуком владе, али да стрепе од реакције Приштине.“
Заиста тичу?! Хоћете да кажете, уважени господине Баранац, да се преговори ипак и не тичу превише оних који не живе на Косову и Метохији? Да Срби и Србији одани грађани из остатка државе, можда и немају ваљаног разлога да се истински занимају за судбину Косова и Метохије, пошто се то „заиста тиче“ тек оних људи који тамо и живе?!
Нажалост, несрећа која је снашла наше држављане у јужној српској покрајини збиља не привлачи довољно пажње у српској јавности, а један од основних узрока таквог односа јесу и новинарски гафови попут Баранчевог. Јер, замислимо да иза катастрофе на Космету не стоје НАТО и Шиптари, као што стоје, већ нека природна несрећа попут, далеко било, земљотреса: да ли би и тада било прихватљиво да Баранац прича о „онима којих се земљотрес заиста тиче“? Да ли би Баранцу било прогледано кроз прсте када би у вестима о, примера ради, трагедији у Фукушими или о ураганима који потресају Америку, делио људе на оне којих се то заиста тиче и оне друге?
***
Такође на „Првој“ је, у петак увече, код Ивана Ивановића гостовао Бранислав Лечић, глумац који хита Шербеџијиним стопама, јер се и њему углавном заборављају многобројна огрешења о част, образ и законе. Не само да се преко његових злодела ћутке прелази, већ му се, по увреженом обичају, омогућава да лупета као Максим по дивизији. Тако је, на питање водитеља да се присети мартовских демонстрација из 1991. године и тадашњих почетака свог политичког деловања, о деветомартовском изласку војске на београдске улице Лечић мртав-хладан рекао следеће:
„То је била увреда за мој дух, ум и перцепцију мога народа. Ко сме и може да дигне тенкове на наш народ, на обичан свет?!“
Обичан свет сигурно није ни био свестан да у Лечићу има толико пожртвованог заштитника! Он је тада, каже, био решио да брани београдски обичан свет од тенкова. Па шта вас је онда омело, Лечићу, неколико година касније, када је крајинске Србе требало бранити од хрватских тенкова, а од вас није било ни трага, ни гласа? Шта вас је спречило да 1999. браните косметске Србе од НАТО тенкова? Шта вас данас задржава да не одјурите на мост у Косовској Митровици и тамо чувате Србе од упада Тачијевих крвника?
Где се, Лечићу, та ваша правдољубивост изгубила после марта 1991. године? Да није, можда, на истом оном месту на којем се сакрила и спремност Ивана Ивановића да вам постави барем неко од ових питања?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Antisrpski fasizam hara medijskom i kulturnom scenom Srbije.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *