Пролеће њиховог незадовољства

Пише Никола Врзић

Бриселско преговарање о предаји Косова и Метохије Хашиму Тачију окончало се на једини добар, што ће рећи, најбољи могући начин – одбијањем Србије да пристане на ту предају. Ако је због тога незадовољство независног Косова и западних покровитеља такве независности потпуно разумљиво, како објаснити готово истоветно, силно незадовољство и у самој Србији?

Три пута је Србија морала да каже НЕ! непристојном ултиматуму Европске уније да се самоукине на свом Косову и Метохији, и сва три пута јој је пружан додатни рок да још мало размисли, и пружана прилика да поново каже то исто НЕ! захтеву да државу Хашима Тачија, преко костију сопствене, проширимо скроз до Јариња и Брњака. Последњи додатни рок уследио је овог понедељка, када је Влада Србије и званичним дописом рекла да неће, а Кетрин Ештон, комесар ЕУ дипломатије, на то узвратила позивом српској влади да „начини последњи напор да постигне договор“, наравно, у складу са „свим елементима договора о северном Косову (који) су на столу“, то јест оним елементима за које им је већ јасно речено да нити можемо, нити хоћемо да их прихватимо. При чему сваки поновљени позив ЕУ да ипак пристанемо на оно што нам се нуди – а нарочито после завршетка 7. рунде и најаве да ће нам наредна, осма, бити последња прилика за пристанак, после чега ипак добисмо још две такве, последње прилике – све више звучи као вапај и молба. Док у тачно обрнутој сразмери, свако наше НЕ! звучи све убедљивије и самоувереније што им га чешће понављамо, ма колико се то НЕ! чинило малим, немуштим, бледим и муљавим онима који су у свакоме „да“ Вука Јеремића – после којег је Србија губила још мало од своје државности на Косову – проналазили врхунац патриотизма…

ВУЧИЋЕВО МЕШАЊЕ И морамо одмах да будемо сасвим јасни и подједнако прецизни. То НЕ! јесте заслуга Александра Вучића, првог потпредседника Владе Србије, јер је за ту тешку реч Србија смогла снаге тек када се он умешао у бриселско преговарање. Пре тога, наиме, током првих шест рунди, Ивица Дачић, премијер Србије, усмени је пристанак дао на штошта, о чему је Хашим Тачи редовно извештавао свој парламент а „Печат“ српску јавност; у 7. рунди, 20. марта, хтео је да пристане и на коначан, свеобухватни договор о укидању Србије, али га је у томе спречила Вучићева телефонска интервенција; у 8. рунди, прошлог уторка, 2. априла, на истоветну су недостојну понуду хтели да пристану и Дачић и Сузана Грубјешић, потпредседник владе за ЕУ интеграције, и опет их је Вучић у томе спречио.
Истовремено, да их није спречио, управо би нам он – Вучић, као лидер најјаче политичке странке у Србији и у владајућој коалицији – био највећи кривац за ту велеиздају, и наравно да не би, онако висок, могао да се сакрије иза Дачића и Грубјешићеве који су сличне висине, и њихове тобожње заједничке одлуке. То право, да се сакрије иза нижих од себе, није му давано ни док се није знало хоће ли попустити или не, те не постоји ниједан једини разлог да се сада, кад нас издао није, избегне истицање његове заслуге за то што је ЕУлтиматум одбијен.
Те је, свакоме ко жели да анализира чињенице уместо да их савија у складу са сопственим склоностима, промашеним проценама и неиспуњеним интересима, очигледно да ово није ни ода, ни панегирик Александру Вучићу, већ поштена дијагноза тренутног стања ствари. При чему је, наравно, наш аршин за дијагностиковање стања ствари крајње једноставан: Косово је срце Србије, и у складу с тим аршином и меримо деловање актера наше политичке и јавне сцене.
У сваком случају, одлука Вучића да не попусти разочарала је многе, сваког из сопствених разлога. И Кетрин Ештон и њену армију бриселских бирократа, и Хашима Тачија, и Бојана Пајтића и Драгана Ђиласа, и Драгана Палму Марковића и Жарка Кораћа, Вука Драшковића, Огњена Прибићевића, Ђорђа Вукадиновића, Чедомира Јовановића… На другој страни, обрадовани том одлуком и осокољени надом да је Србија почела да устаје, остадосмо само сви ми који нисмо они; међу нама и Срби са Косова и Метохије, који су и највласнији да процене сваки евентуални договор, па да га подрже или не подрже јер се директно о њиховој кожи ради. И Српска православна црква предвођена нашим патријархом и архијерејима, и Република Српска, и грађани и студенти Београда, укратко, сав поштени свет који своју европску будућност не жели да сагради на сузама и јаду косовских Срба, остављених зарад те будућности на милост Хашиму Тачију…
Постоји ту још нешто. Да су хтели да издају Косово немилосрдном Тачију, сада је био тренутак да то учине. О огромном и синхронизованом притиску Запада уочи седме, па онда и уочи осме рунде бриселског састанчења, писали смо детаљно у претходна два броја „Печата“, и само потпуна незналица може да помисли да тај притисак, да сада пристанемо на независно Косово, није био и снажан и врло личан. Сведочио је о сличним притисцима и Зоран Ђинђић пред крај свог живота, и амерички дипломата Данијел Фрид („Независност Косова је неизбежна, и тешку цену платиће свака нација која се томе нађе на путу…“), посведочио је о томе и целокупан третман кроз који је прошао Војислав Коштуница откако је одбио америчке косовске намере и планове. Зар ико озбиљан и поштен може да помисли да су третман, и претње, сада били ишта другачији? А ипак су им рекли НЕ!, први пут после 2007. и ране 2008. године. Да су пак хтели да им кажу „да“ – вратимо се томе – лако би се они договорили око алибија и смоквиног листа за тај пристанак на спровођење Ахтисаријевог плана; као што се, уосталом, такав листић срамотног алибија проналазио сваки пут досад када је Борко Стефановић постизао договоре о спровођењу делова тог плана Мартија Ахтисарија, била то звездица и фуснота или статусно неутралне КС таблице, или називање ИБМ границе административном линијом како би се остатку Србије њоме – линијом – замазале очи. Могло је, дакле, нешто тако креативно и срамно да се пронађе и сада, само да је с београдске стране било воље за том срамотом.
Да ли су, при том, западни растурачи Србије били преварени попуштањем око фусноте, потписом на ИБМ споразум (који се упркос том потпису још не спроводи. Роба се на Јарињу и Брњаку, наиме, не царини у складу са законима Тачијевог Косова), евентуалним обећањима да ће потписати и све друго што им ставе на сто? Можда и јесу, али, треба ли да критикујемо Београд зато што је, напокон, начинио једну превару (ако је преваре заиста било) која није преварила Србе и Србију него оне који би да нас растуре?

[restrictedarea]

СИНХРОНИЗОВАНИ ПРИТИСЦИ У сваком случају, док је уочи 7. и 8. рунде Србија углавном притискана са Запада, продужетке је, у зауставном времену после минулог уторка, обележио специјални, психолошки рат у самој Србији. Симултани притисак из Приштине, Новог Сада и Београда. А ко сме да се закуне да у тој, очевидној симултаности није било озбиљне синхронизације?
Елем, Тачи из Приштине прети насиљем. Каже да постоје два сценарија: да Србија прихвати споразум „који подржавају САД и ЕУ“ или да га одбије, па да „све институције Косова, уз помоћ међународне заједнице, прошире своје надлежности и на север“. Сличну је претњу, подсећамо, прошле недеље изговорила и Викторија Нуланд, портпарол америчког Стејт департмента, рекавши да је „очигледно да је на Косову да успостави аутономију“ за север Косова. Истовремено, из околине јужног, албанског дела Косовске Митровице стиже информација о тактичкој вежби Косовских безбедносних снага „под пуном борбеном опремом“. Реална претња удруженим злочиначким подухватом против Срба северног Косова или пак насилничко застрашивање које је требало да послужи као додатни аргумент у убеђивању Србије да ипак пристане на бриселски ултиматум? У прилог другој могућности иду речи Рајнера Штинера, посланика Бундестага и функционера немачких либерала (ФДП), који је рекао да је приликом прошломесечне посете Приштини тамошњим властима „недвосмислено ставио до знања да је неприхватљива било каква оружана интервенција за решење проблема на северу Косова и нарочито у Косовској Митровици, већ да Приштина мора да предочи неку политичку понуду људима који живе на том простору“. Тек, биле оно претње празном пушком или не, после прошлонедељног упозорења Јадранке Јоксимовић, председника скупштинског Одбора за контролу служби безбедности, да су те службе „спремне да (…) одреагују“, председник Општине Зубин Поток Славиша Ристић поручио је и Тачију, али и КФОР-у и ЕУЛЕКС-у: „Ако им је намера да силом покушају да инсталирају косовске институције на територији општина северног Космета, биће сматрани као окупациона сила, и ми ћемо се према окупационој сили понашати како заслужује.“ Београду је, пак, поручио да „држава Србија има обавезу да заштити свој народ на овом простору“, на шта му држава Србија и Београд нису одговорили да то не долази у обзир…
Праћене оним звецкањем оружја, доспеле су до Београда и европске претње датумом и угроженом европском будућношћу Србије уколико не потпишемо договор са Приштином. Али те су претње овог пута остале једва примећене; можда зато што смо унапред знали да – са договором или без њега – датум добити нећемо јер нисмо испунили ни осталих шест тачака немачког ултиматума (то је још прошле недеље потврдио његова екселенција немачки амбасадор у Приштини Петер Бломајер), с тим што је у међувремену и са сасвим неочекиваног места потврђено да никаквог разлога за бригу око датума заправо и немамо, јер ће и са и без датума нама бити исто. Ово је објашњење – иначе драгоцено, јер потврђује оно што и „Печат“ упорно тврди – пружио у „Новостима“ Огњен Мирић, заменик директора владине Канцеларије за европске интеграције задужен за европске фондове. Рекао је да ћемо, са датумом или без њега, до 2014. добијати већ одређених нам 200 милиона евра годишње. А после 2014. године: „Хипотетички, датум би могао да нам помогне да добијемо више новца од 2014. до 2020, јер се тренутно кроји буџет за тај период, али и он се драстично смањује на многим позицијама, тако да је велико питање колико би следовало Србији.“ Паметноме доста? Ако није, ено вести из Хрватске, у нашој рубрици „Печат недеље“, да би предстојећим уласком у ЕУ, због усклађивања прописа, ова земља могла да остане без читавих 40.000 радних места у својој грађевинској индустрији, и то пошто је већ у последње три године – како је бивала све ближа чланству – Хрватска са 140 хиљада спала на око 70 хиљада радних места у тој индустрији.
А кад смо већ код Хрватске, ето нас и код косовског притиска из Војводине. Из Новог Сада, одакле је покрајински премијер и заменик председника ДС-а Бојан Пајтић, баш за дан успостављања НДХ (10. април) и усред притисака да пристанемо на сецесију Косова, најавио усвајање Декларације о заштити уставних и законских права АП Војводине. У прокламовани циљ декларације – тобожња заштита покрајинских (при)надлежности – поверовао је само онај ко верује да се „Развојном банком Војводине“, Фондом за развој Војводине, „Тесла банком“… располагало поштено. Сви остали, који нису толико наивни или толико потплаћени нашим новцима из ових банака и фондова, видели су у том Пајтићевом покушају декларације барем три тешка непочинства. Прво: дестабилизацију Србије на северу, у тренутку у којем се она бори да стабилизује свој јужни, косовски фронт. Друго: формализовање припрема за сецесију Војводине (немојте да сумњате да би оваква декларација постала основ некој будућој, тежој и озбиљнијој), које су иначе већ у току. Претходном смо чину присуствовали пре непуних месец дана, када је Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, у друштву председника војвођанске скупштине Иштвана Пастора, Војводину прогласио „кључном“ за наставак српских ЕУ интеграција. И треће: није ли ово и покушај Бојана Пајтића да себе сакрије Војводином, у случају да истрага токова одливања новца из оних банака и фондова, који су били под његовом контролом, доведе до њега самог? Пајтићев је нож у леђа Србији, елем, дочекан како и заслужује, громогласним презиром, и врло је могуће да ће му се овај нечасни поступак обити о главу; за петак је најављен велики протест у Новом Саду на којем ће се тражити расписивање ванредних покрајинских избора, и од таквог га захтева и тог окупљања не спасава ни накнадно повлачење декларације, тобоже на додатно разматрање. А како ће на изборима проћи, добру су назнаку прошле недеље пружили ванредни локални избори у Ковину, у којем је СНС потукао Пајтићев ДС са 42,41 према 9,04 одсто.
А још жешћи од притисака из Приштине и Новог Сада био је притисак из Београда. За прихватање бриселског ултиматума, то јест за наставак пута у ЕУ по цену Косова, заложили су се, отворено колико и бешчасно, Драган Марковић Палма („Више сам за то да се договор прихвати и да добијемо датум за почетак преговора са ЕУ, да Србија врло брзо постане чланица Уније, како бисмо што више страних инвеститора довели у земљу, јер без страних инвестиција нема нових радних места у Србији“), Жарко Кораћ („Србија нема никакву стварну алтернативу осим да потпише понуђени споразум о Косову. Она може да изгуби само оно што још увек има, одлуку о својој будућности“), Ђиласов ДС („Интеграције у ЕУ су најбољи начин да се заштите интереси Срба на Косову, али и свих грађана Србије“), Ненад Чанак („Позивам Вас да се храбро, мудро и у интересу свих грађана одлучите за наставак пута Србије ка ЕУ. У питању је пријатељ који не прича бајке него и помаже“), потпредседница владе Сузана Грубјешић („УРС сматра да би одбијање споразума значило још једно окретање леђа будућности и на дужи рок би гурнуло Србију у политичку и економску изолацију коју бисмо врло тешко поднели“) и њен председник Млађан Динкић („Требало би затворити део историје и окренути се будућности, не заборављајући Србе који живе на Косову“), Вук Драшковић, Чедомир Јовановић, Иштван Пастор…
Што се осталих парламентарних странака тиче, јасно и недвосмислено се против споразума изјаснио Коштуничин ДСС, као и Јован Кркобабић и његов ПУПС, а недвосмислене су, на исти начин, на улицама Београда биле и „Двери“. И сасвим је прецизан у одбијању непристојне бриселске понуде, после седнице свог Председништва у понедељак ујутру, био и СНС. Загонетан је, и углавном двосмислен како само он уме да буде, све до понедељка поподне и гласања на седници владе био само Ивица Дачић, већ прослављен (код немачких посланика који би да нам отму Косово) изјавом да се годинама лагало да је Косово наше. С једне стране, он сада тврди да „Србија жели да постигне споразум с Приштином, али нама се нуди само да потпишемо капитулацију, на шта не можемо да пристанемо“. Али већ, практично, у следећем даху релативизује ту тврдњу, говорећи да „можемо да прихватимо само под условом и у случају да проценимо да би одбијање оваквог споразума, који бих пре назвао наметнутим предлогом, било катастрофално по земљу. Не само за заустављање европских интеграција у наредне две године, него и у смислу економског развоја, нових притисака, не само политичких, него, вероватно, и подршке неким даљим сецесионистичким покретима и снагама унутар Србије.“ И напомиње: „Сваки следећи предлог ће, вероватно, бити још гори.“ А зашто ми напомињемо баш ову Дачићеву реченицу? Зато што на исту реченицу, на истоветну тврдњу, наилазимо, практично, код свих отворених заговорника прихватања бриселског ултиматума. Жарко Кораћ: „Ако га не потпише сада, мораће да га потпише под много горим околностима касније.“ Млађан Динкић: „Историја нас је научила да су решења све гора што се више чека. Нема добрих решења, али ће она бити све гора ако будемо чекали.“ Душан Петровић: „Имали смо много лоших искустава у прошлости када смо неке планове одбијали, а онда смо се суочавали са драматичним последицама.“ Бојан Ђурић, посланик ЛДП-а: „Искуство претходних 20 година нам говори да можемо да очекујемо само исту или чак за нијансу гору понуду него што смо имали пре неколико дана.“ Подвукли смо ову подударност зато што је нас искуство из „Викиликса“ научило да је овдашњим гласноговорницима америчке косовске политике управо у америчкој амбасади, уочи самопроглашења независности Косова, издавано упутство да у јавном наступима устврде да Косово Срби нису изгубили тада, 2008, већ да га је изгубио Слободан Милошевић 1999. године. Да ли је слично упутство за јавни наступ – ова истоветна реченица да ће свака следећа понуда бити гора од претходне – издато и сада?
Још смо код Ивице Дачића. Сумњу у премијерове жеље и намере појачао је и његов непримерен, недостојан обрачун са СПЦ и патријархом Иринејем, после њиховог јавног и драматично охрабрујућег позива властима да „ни под каквим условима“ не предају, не издају и не продају Косово и Метохију, „историјску Стару Србију“. Дачић им је на то поручио да „поштује цркву, патријарха и све владике“, али да „писмо с упозорењем није дошло из Пећи, него из Београда. Што ваљда говори о томе да је српски патријарх напустио Косово још 1690. године. Никада их нисам нападао, али како пише у једној црквеној заповести, требало би да се моле за оне који су на власти, да доносе одлуке у интересу државе и народа. Није порука за народ да би сви требало да будемо набијени на колац и 500 година да трпимо да бисмо дочекали да се склоне облаци. За то време овај народ мора да преживи.“ Писмо српског патријарха и Светог архијерејског Синода, иначе, било је упућено Дачићу, колико и Томиславу Николићу и Александру Вучићу, али се, ето, само Дачић осетио прозваним и позваним да реагује на овакав начин. Оваквој су се Дачићевој реакцији, додајмо, преко Радија „Слободна Европа“ јавно обрадовали Соња Бисерко и Мирко Ђорђевић…

СЕЈАЊЕ СМУТЊЕ И док су, уочи доношења коначне пресуде ЕУ ултиматуму, кроз медије дефиловале хорде аналитичарских заговорника вашингтонских, бриселских и берлинских, то јест приштинских ставова, додатну смутњу у патриотски настројен део овдашње јавности уносили су аналитичари који се представљају као нови српски политички мислиоци. Нису одустали чак и када је Бриселу званично, на његов ултиматум, поручено НЕ! „Није лако издати“, констатовао је Ђорђе Вукадиновић после ове владине одлуке, као да је незадовољан што ипак нису издали, а њега учинили срећним што је био у праву када је ту издају најављивао. Аналитичар коме свих ових година некако успева да, поред бројних Огњена Прибићевића, остане јавна (квази)патриотска икебана која служи да забашури чињеницу да „преко 90 посто медијског простора у Србији данас краси идеолошка и политичка једноумност“ (цитат: Слободан Антонић), Вукадиновић сада пише и да га „изузетно иритирају лакеји и полтрони који се мотају око ногу и струка новог господара, и испевају му оде типа ‚Човек који је рекао – НЕ‘“. Мислио је, да не буде забуне, на овог новинара и његов прошлонедељни текст под тим насловом, при чему је човек који се у наслову спомиње, подсећамо, Александар Вучић, чију је издају Вукадиновић наставио да најављује (или прижељкује) и пошто је овај – Вучић дакле – издаји рекао НЕ! Вучићу поручујемо да се код Коштунице и Јеремића распита на који начин може себи да прибави повољне Вукадиновићеве анализе и прогнозе. А Вукадиновићу поручујемо да само лакеј може да помисли да је свако лакеј. Или пак овако: Вучића смо упозоравали да не издаје Србију, претили му чак затвором и оним чланом 307 Кривичног законика Србија, и истовремено га храбрили, колико је то у нашој моћи, да у борби за српски Космет опстане и истраје. И опстао је, и у седмој и у осмој рунди, и у продужецима који су уследили. Рекао им је НЕ! као што смо (му) и желели. И шта је после тога требало, да га опсујемо што им уз то није налупао и шамаре? Или да га похвалимо? Похвалили смо га, наравно, и наравно бесплатно, јер људе, макар они били и политичари, меримо у складу са оним аршином који смо већ споменули (Косово је срце Србије). Наш аршин се не мења, а не мења се баш зато што нема цену. Што нас враћа на Вукадиновића, чији патриотизам, то јест искреност, не престаје да нас збуњује још откако му је успело да опстане међу Прибићевићима наше јавне сцене, успело да хладнокрвно не примети „Викиликсово“ разоткривање праве косовске природе Бориса Тадића и Вука Јеремића, успело да се не усуди да припомогне – кад је већ толики патриота као што се представља – ДСС-овој иницијативи пред Уставним судом Србије за преиспитивање оних техничких договора из Брисела, макар једним јавним позивом посланику влашке мањине Николи Тулимировићу, кога је на подвалу угурао у парламент, да се прикључи тој иницијативи и достизању потребног броја од 25 народних посланика… А што је најгоре, макар судећи по коментарима на његов текст, које сам додуше и пушта на свој сајт, има их који таквом Вукадиновићу и даље верују да је искрени патриота, па га чак и предлажу за премијера или председника. Или он сам пише те коментаре, или смо постали толико слуђени досадашњим покушајима да нам сваку своју издају представе као патриотизам, да сада у патриотизму видимо издају.
Но, вратимо се битноме. У понедељак је, сходно нашим прогнозама, и упркос онаквом ставу УРС-а и онако магловитом ставу СПС-а, Влада Србије једногласно срочила једно мудро НЕ! Бриселу. Ова одлука је, додуше, била сасвим очекивана, не само због исхода 7. и 8. рунде, већ и због прошлонедељне владине одлуке да, усред захтева да укинемо све своје институције у покрајини, именује привремене органе управе у (још) десет косметских општина, који ће „обављати послове законодавне и извршне власти“.
Како је Вучићу успело да обезбеди то јединство, да ли неуобичајеним и неочекиваним отварањем за јавност гласања о тој тачки дневног реда или пак неким мање јавним методама, расправа је за неку другу прилику. Сада је важнији тај одрични одговор упућен Бриселу, и начин на који је он срочен. То јест пропратни позив Европској унији да под хитно организује наставак дијалога Београда и Приштине. Тим позивом да се преговори наставе, наиме, избегли смо оптужбу да смо криви за прекид тих преговора. А ако Брисел буде наставио, као што сада чини, да нас притиска да, уместо даљих преговора, пристанемо на споразум који смо већ одбили три пута, потврдиће да је заиста реч о ултиматуму, а не о „споразуму између две стране, при чему није на Европској унији да га намеће“, како је то у свом последњем саопштењу устврдила баронеса Ештон. „То у Бриселу није била понуда, то је био ултиматум“, рекао је, стојећи симболично поред председника РС Милорада Додика и свега што он представља, председник Србије Томислав Николић. И то само неколико дана пошто је са председником Русије Владимиром Путином разговарао о преговорима о Косову, како је изјавио Путинов помоћник Јуриј Ушаков, обавестивши Путина да они, преговори, „нису довели ни до чега“. Такође после тог разговора, и ничим изазван на конференцији шефова дипломатије Заједнице независних држава у Ташкенту, руски министар Сергеј Лавров изјављује да су „ултиматуми у вези са косовским питањем неприхватљиви“, и подвлачи: „Подржавамо политику коју руководство Србије спроводи према Косову.“ Хоће ли та подршка бити и конкретнија од ове вербалне, постаће много јасније после овонедељне посете Русији српске државне делегације предвођене Ивицом Дачићем, током које ће се он састати и са премијером Дмитријем Медведевим и са председником Путином, када ће му они можда показати шта мисле о њему и свакако изложити шта могу да понуде Србији.
Хоће ли се, упркос свим злим слутњама и лошим намерама, ово пролеће ипак показати као пролеће њиховог (западног) незадовољства, а наше наде?

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Aleksandre Vucicu,nemoj dozvoliti da se potpise nista.
    Ne interesuje nas Nemacka,ne vole nas.
    Vidis da su danas,dok ovo pisem,jedini protiv Srbije!!!
    Kome su pomogli?Hrvatima su dali da naprave autoput,i sada ce to Hrvati vracati decenijama,a Nemci ce sa svojim kamp prikolicama na Jadran.I nista vise.U Hrvatskoj 70.000 ljudi radi a da ne prima plate.To mi je rekla splicanka,pre neki dan,veruj da je tako.

    Pogledaj Bugarsku,Bugari beze glavom bez obzira iz zemlje.
    Sigurno za 10-15 godina necemo uci u Uniju,plus 10,najmanje,kao Bugari koji tek 2014g.mogu traziti posao u Nemackoj,da ce Srbi imati slobodu rada i nastanjivanja u Nemacku…
    Dakle,ko se danas rodi,za 25 godina mozda slobodno da ode u Minhen da radi?!A valjda je bolje da ostane u Srbiji.

    Aleksandre Vucicu…ja ti kazem,ako sada okrenete ledja Rusiji,koja vas pomaze,a okrenete se onima koji nas ne vole,Srbija ce ostati u bezvazdusnom prostoru,za sva vremena.
    ENGLEZI HOCE DA ZAVRSE PRLJAVI POSAO ZA AMERIKANCE,I DA VAS ZABORAVE!Bas ih briga kada ce mo u EU.A Kosovo predali.
    Ne smes to dozvoliti.
    Ako te preglasavaju,neka padne Vlada,pre predaje Kosova.
    Ponavljam,ONI TRAZE KOSOVO,ZA CLANSTVO U EU.Nema dileme Vucicu.

    Aleksandre,procitaj pismo Srbljanovicke,koja trazi direktno priznavanje Kosova,VEC SADA???
    Ili odbij,ili …kao Srbljanovicka???POSTENIJE JE!
    Ali ce tada narod reci svoje,pretpostavljas i sam…
    NEMA IZMEDJU!NEMA TRECEG PUTA!

  2. Avatar

    Нажалост, то је све само једна фарса и врло провидна западњачка режија. Потписаће сви они (Дачић, Вучић и Николић) све. Западни налогодавци су их зато довели. Сви су они продане душе. Испуниће план својих ментора врло брзо. Народ је већ довољно “преваспитан”. Гледа фарму и вел. брата са великим интересовањем, а Косово и Метохија као и Војводина су небитни. Србија стоји на ивици понора, а не видим ту снагу која може то да спречи. Трагедија и катастрофа за полако изумирући србски народ.
    Тренутно не видим ни трачак наде! Србија је у горем положају него у 19 веку јер не видим ни једног “Карађорђа” као ни “Милана”. Има ли некога ко може да пробуди овај учмали и индиферентни народ који као да се не пита шта ће бити у будућности са нашом децом. да ли ћемо се усправити или ћемо остати “пузајући” народ, без имало националног поноса?!

  3. Avatar
    Glumci Srbiju udaljuju od Rusije a Kosovo od Srbije

    Neznam kako vise nazvati ove tzv.pregovarace,koji nazalost predstavljaju Srbiju. Mogu ih nazvati GLUMCIMA,jer su otisli u Brisel da odglume koji cin,tako pustajuci kao „pozitivnu“ sliku narodu,eto predtava se dobro izvodi,gledalac doduse jedan Estanova,pobeda se blizi kraju jer je navodno Taci napustio pozoriste,blefiranje,zamajavanje,ma kao da smo ceo srpski narod debili,a i tako nas posmatraju. A ocemu se ovde zapravo radi. Nista se za dzabe ne radi,secate se kada su Milosevica ispurucili hagu,ameri su obecali milione za njegovo hapsenje,i dobio je Djindjic te pare koje je dobar deo dao Cedi Jovanovic,zbog cega se ovaj prsio na dedinju goloruki da ga hapsi. E ovde je takodje rec o velikim parama koje je Taci dao tzv.pregovaracima,sada GLUMCIMA,da potpisu i priznaju nezavisno kosovo. Pa jel ste primetili da se ova vlast nicim drugim ne bavi,sem vodjenja tih pregovora i glumom,a Dinkica ostavila da hara i jos vise zaduzuje narod(za godinu dana zaduzio preko 3 milijarde evra po nepovoljnoj kamati). Izjava ovih glumaca da je „Taci nezadovoljan uslovima EU napustio pregovore“ je obicna FARSA ovih glumaca.Taci je svo vreme bio na pozornici, i glumcima dovikivao dali vam treba jos para (a jedan deo tih para je stekao od prodaje srpskih organa). Tzv.pregovaraci-GLUMCI su nocas potpisali kapitulaciju,cekaju da se potpis malo osusi,da kad dodju u Srbiju izvelicaju „pobedu“ (CISTA IZDAJA),dodvore se narodu i da to kao za nekoliko dana potvrde.Svaki zlocinac se vraca na mesto zlocina,pa i glumci se vracaju u Brisel,da najave „veliku pobedu“ nad Tacijem. Nesmeju oni odmah da kazu pravo stanje,da su vec potpisali nezavisnost kosova,pristali na sve ultimatume,GLUMCI su to,kroz njihovu glumu gledalac treba da vidi kraj,a to ce potrajati. Predstave se obicno izvode u vise cinova,bilo bi dosadno i nezainteresovano gledaliste kada bi se zavrsilo u jednom cinu. Dosada je bilo 9,blizi se kraj predstave,niko nezna jos koliko cina,jer reziser je Estanova. A sta posle ove glume u Brisel. Pa ti isti glumci produzice u narodno pozoriste u Novi sad imaju ugovor sa Pajticem o izvodjenju predstave u tri cina za otcepljenje vojvodine. Inace ovi tzv.pregovaraci-GLUMCI su se izvezbali i pre predstave u Brisel,glumeci tzv.hapsenja pljackasa,a stiteci pljacku veka Srbije koju je izvela DS na celu sa bosom Tadic i njegovom kamarilom.Ma glumili su svuda gde god su se pojavili. I ovi GLUMCI prsice se i dalje da jedino oni znaju da vode ovu zemlju,jer je dobro uvezban tim za ovu godinu dana koliko glume i koliko su na vlasti. Njih jedino moze ulica da ih otera,zato narode nema nam drugog spasa,jedino ulica nas moze spasiti. Novi izbori i novi ljudi,sve dok ne dodju prave patriote koje ce raditi za svoj narod.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *