Петар ИСКЕНДЕРОВ: Српски Рубикон. О резултатима преговора о Космету у Бриселу

И тако, серијал од више епизода под називом “Бриселски преговори Београда и Приштине под патронатом ЕУ” завршени су очекиваним крахом. Осма рунда показала се најдужом, по различитим подацима, заседање је трајало између 12 и 14 часова и карактерише га чак и покушај оставке потпредседника владе Србије и министра одбране Србије Александра Вучића. Међутим, доња линија Београда и Приштине као да је сада даље него што је била у октобру 2012. године. Обично оптимистички расположена Кетрин Ештон, Високи комесар за спољну политику и безбедност ЕУ, била је принуђена да констатује да је провалија између две стране веома уска али и веома дубока. Она је изјавила да је то био “последњи пут да се сусрећу у овом формату”. Ипак, по речима баронесе Ештон, “предлози који су се налазили на столу” чекају даље разматрање.[1]

Колико је овакав исход закономеран? Није тајна да су и Брисел и Приштина посебан акценат стављали управо на 2. април и осму рунду преговора. Шеф косовске владе Хашим Тачи није сумњао да ће српски премијер Ивица Дачић потписати све тражене документе. “Путујем у Брисел да би ставио тачку на дијалог и отворио нову етапу мира и сарадње у региону” – обећао је он наступајући у косовском парламенту са извештајем о току Бриселских преговора. По његовим речима, главни разлог због неуспеха у резултатима претходне рунде, јесу “фундаменталне разлике у схватању овлашћења српских локалних органа власти на Косову”. То је заиста тако, али је још тачнија друга констатација која је изашла из уста Хашима Тачија – о томе да се Косово, за разлику од Србије, “не налази под међународним притиском и није обавезно да се сагласи са незгодним предлозима”.[2]

Овај притисак без преседана од стране САД и ЕУ, очигледно је и срушио већ усаглашени документ. То што је за косовске Албанце изгледало као формалност, распуштање Приштини мрских локалних органа власти на северу покрајине, за Београд је представљао последњи Рубикон у послу заштите својих сународника. Са те тачке гледишта, чак и формална сагласност на чланство Косова у међународним организацијама, представљала би мањи изазов за Србију и Србе, од стварања безобличне и бесправне “заједнице српских општина” на северу Космета који се покоравају законима и прописима Приштине. Марко Ђурић, саветник председника Србије Томислава Николића, означио је ту опцију као прихватање одлука које су “веома тешке за све у Србији”.[3] Међутим, проблем је много дубљи и огледа се у тражењу модела од стране српског руководства, за даље узајамно деловање не само са косовским властима, колико са ЕУ.

Из ове перспективе, притисак Запада на Србију, као да је дословце прекопиран из методике Дејтона и Рамбујеа, довео је до супротних резултата, срушио је потписани споразум. Ради се о томе да је та методика првобитно била разрађена не као механизам постизања компромисног дугорочног свеобухватног споразума, већ као средство “кажњавања” Срба и њиховог “присиљавања на мир”. Овакав модел присутан је од времена Слободана Милошевића. Међутим, у садашњим геополитичким условима кризе у ЕУ и смене владајуће гарнитуре у Београду, тај модел је био осуђен на неуспех – разуме се, у случају да руководство Србије заузме доследну принципијелну позицију.

Како су показали за Приштину и Брисел тужни резултати последње две рунде преговора – такву позицију је српско руководство ипак успело да разради, заузме и одбрани. Покровитељи преговора одбили су да чују чак и очајнички позив Александра Вучића “да не траже од Србије сагласност за сопствену пропаст”.[4] А конфликт између Дачића и Вучића који се разбуктао у белгијској престоници, сведочи не само о бјективним и дубоким противуречностима између две харизматичне фигуре српске политичке сцене, већ и постојања на српској политичкој сцени реалне борбе мишљења и приступа – што је практично одсуствовало у земљи у последњим годинама председниковања Бориса Тадића.

Шта даље? Одговор на то питање зависи од читавог низа фактора. Ипак, можда први пут у последњих неколико година, руководство Србије је показало спремност да преузме решавање национално-државних проблема у своје руке. То је постало откровење чак и за медије на албанском језику, који традиционално разматрају свакојаке сценарије, јер су били шокирани да тог “историјског дана”, 2. априла, преговарачке стране нису потписале никакав споразум.[5]

Разуме се, Вашингтон, Брисел и Приштина ће се постарати да се брзо опораве од доживљеног шока и организоваће нову кампању притисака на Београд, са коришћењем, између осталог, предстојећег извештаја баронесе Ештон о српским алпикацијама за заседање Савета ЕУ од 16. априла. Посланик косовске скупштине и високи руководилац Демократске лиге Косова Љутви Хазири, већ је ставио до знања ко је главни кривац за неуспех преговора – оптуживши за то Србију. По његовој рачуници, Србија је “по трећи пут пропустила могућност примирја са Косовом” – ако се има у виду Рамбује 1999. године и Бечки преговори о статусу Косова и Метохије 1996-97. године.[6]

Осим тога, треба очекивати и нови замајац активности америчке дипломатије – која је претходне недеље јавно стављала акценат на распаљивање несугласица између Александра Вучића и Ивице Дачића. Буквално уочи осме рунде преговора, портпарол за медије Стејт Департмента Викторија Нуланд је отворено затражила да стране потпишу споразум 2. априла.[7] Госпођа Нуланд је јасно оцртала улогу коју су САД одредиле Србији на тим преговорима – “објаснити српским грађанима, етничким Србима, да је дошло време да се разматрана питања регулишу”.А Американци не воле када се њихови пројекти зауставе а упутства не извршавају.[8]