Печат недеље

БУРЕ БАРУТА
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије критиковао је у оштром тону Бриселски споразум Београда и Приштине, наводећи да је у питању понижавајући документ. Он је пошто је у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио молебан за спас Косова и Метохије , казао да Бриселски споразум представља прихватање вишегодишњег насиља и терора над српским народом на Космету, додајући да тако нешто не може донети добра никоме.
Амфилохије сматра да је овим документом признато такозвано независно Косово, тврдећи да ће Косово постати буре барута на Балкану, што ће се вратити као бумеранг и онима који тамо живе, Србији и Црној Гори, као и Европи. Он сматра да је Бриселски споразум наметнут, наводећи да сила Бога не моли, па да је требало рећи да се Косово по наредби предаје.

И небо плаче?

Лета Господњег 2013. од рођења Христовог, 14. априла по грађанском календару, а 1. априла по богослужбеном календару Православне цркве, на гробу старца Тадеја (навршила се ових дана десетогодишњица његовог упокојења), почела је да мироточи његова фотографија (о чему постоји и вишеминутни снимак). Сви верујући Срби су то протумачили као најаву онога што се са Косовом догодило – потписа и предаје најсветије српске земље у замену за Ништа звано „датум преговора са ЕУ“. Старац Тадеј (Штрбуловић) је волео Косово и патио за њим. Говорио је: „Косово ће бити српско. Неће бити мира на свету док Косово не постане српско. Српски народ мора да се покаје. Покајмо се и Господ нас неће оставити.“ Тиме се наставила велика серија Божјих опомена везаних за Космет. Крајем седамдесетих година прошлог века, игуман дечански, отац Јустин (Тасић) обавестио је епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха српског, да је гром гађао крст на куполи манастира Високи Дечани, и да је пламен захватио цркву, при чему је највише пламена било око ћивота Светог Стефана Дечанског; међутим, пожар није избио, и све се окончало на чудесан начин, без последица. Била је то опомена пред насртај Шиптара на Пећку патријаршију 1981. Опомене су стизале и касније. У храму Рођења Пресвете Богородице у Старом Симонову, где почивају јунаци изгинули на руском Косову, Куликовом пољу, 1382. године у боју против Татара, и на чији је гроб деведесетих година спуштена земља са Косова, заплакала је икона Светог Саве када је НАТО напао Србе. Године 1999, у доба НАТО рата за отимање наших светиња, опет у Високим Дечанима, љуљало се кандило пред иконом Мајке Божје, што је игуман Теодосије протумачио као знамење Божје у доба великог прогона Срба. Уочи Васкрса 2004, у априлу, у Липљану, проплакала је икона Мајке Божје. Свештеник Ранђел Денић рекао је: „За нас је ово знак да останемо, јер су свеци са нама!“ Крајем 2012, у доба постављања граничних прелаза према Космету (увод у бриселску издају), проплакала је икона Мајке Божје у манастиру Будисавци код Клине, из којег је био јеромонах Стефан (Пурић), кога су шиптарски зликовци убили 1999. године.

Газиместанска провокација

Као да му није довољно што се Србија у Бриселу одрекла свог Косова и Метохије, уз његову очекивану и свесрдну подршку, председник Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак баш сада је, да доспе со на отворену рану на срцу, отишао на Газиместан и сликао се пред спомеником косовским јунацима, стојећи пред њим уместо да падне на колена од стида и срамоте. И у том је обиласку сопственог места злочина пронашао „победу европске политике и пораз политике мржње и подела“, и „још један доказ да су европске интеграције једини пут у добру будућност Србије, који отвара врата и брише границе“.
Или је, ипак, макар мало страха и сопствене ништавности осетио пред вечном опоменом Лазаревом који му је, удаљен вековима, с каменог споменика поручио: „Ко је Србин и српскога рода, а не дошао на бој на Косово, не имао од срца порода, ни мушкога, ни девојачкога, од руке му ништа не родило, рујно вино, ни пшеница бела, рђом капо док му је колена.“
А свеци на фрескама цркава и манастира Косова и Метохије, чујемо, покрили су очи и запушили нос на вест о Чанковом доласку на Газиместан. Исто су учинили и сви Срби који нису Тачијеви.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *