Почетна / Култура / Парабола за емоционално оштећено друштво

Парабола за емоционално оштећено друштво

Пише Владислав Панов

„Љубав долази касније“ тврди, намерно колико и цинично, наслов филмског првенца београдског аутора Хаџи Александра Ђуровића, дела подобног „Ју тјуб“ „сензибилитету“; филм није међутим створен за „шеровање“ Интернетом, ни за  „Ју тјуб“ манијаке, нити га је ту могуће пронаћи

После премијере на овогодишњем ФЕСТ-у првенац младог београдског режисера Хаџи Александра Ђуровића „Љубав долази касније“ дочепао се свог времена и у овдашњој биоскопској дистрибуцији. Веома малог простора, додуше. И свакако ће бити краткотрајног. С једне стране зато што је реч о превише скромном остварењу у сваком могућем смислу.

ПО МЕРИ „ЈУ ТЈУБ“ СЕНЗИБИЛИТЕТА Његова је продукција, ако се уопште тако може назвати, више налик кућном видеу или нечему што би могло да се назове „Ју тјуб“ „сензибилитет“, с тим што филм није створен за „шеровање“ Интернетом, ни за „Ју тјуб“ манијаке, нити га је ту могуће пронаћи. Он је намеран да буде далеко озбиљнији од свега овога, иако није такав. Јесте му прича животна и озбиљно упрегнута у намеру да управо остави такав утисак, али га не оставља. Више је разлога за то. За то што је остао на нивоу хендикепиране нижеразредне продукције дакако је крив мањак озбиљног улагања, да би уопште дошао у позицију да делује жељено озбиљно. Његов аутор се хвали и кроз зубе у истом наврату, „између редова“, резигнирано констатује да је за његов први играни филм мало ко био заинтересован. То је филм, како рече, без финансијске подршке државе, града у којем је снимљен, па чак и без спонзора. Дакле породично пријатељски. Баш како рекосмо и да изгледа. За то, наравно, нису криви аутор и његова пословна и остала породица ентузијаста. Крив је овај свет наш и држава у којој места за културу има само када њоме желе да се баве одабрани, они који су увек мало једнакији „бардови“ од других, професионални мрзитељи свега српског или челници радних кланова. Ко се не уклопи у неку од ових „шема“, не ради. Или ради овако као Хаџи Александар. Свој је филм снимио без новца, за само седам дана, усред кључалог београдског лета, са сарадницима који су радили без или тек са минималним хонорарима и, што је на крају најтужније, без икакве шансе да с тим својим делом икада дође до било каквог материјалног или нематеријалног капитала.
За његову некомерцијалност и неконкурентност када је реч о позиционирању на биоскопском репертоару крив је пре свега дилетантски изглед филма. И оних седам дана снимања који се осећају у сваком кадру. Чак је и глумачки допринос иначе за овакав филм превише искусних и способних глумаца потпуно изостао. Њихов је рад, иако најбољи у филму, тек у опсегу од једва уверљивог отаљавања посла до шмираторског декламовања дијалога. Да се имало могућности за бољи рад на терену и обимније интервенције на сценарију од овог би филма могло да настане много привлачније и занимљивије штиво за масовну употребу. Аутор је најавио, ипак, да постоји занимање за наставак фестивалског живота његовог дела чак и изван земље, као и да ће се у догледно време „Љубав долази касније“ обрети и на програму РТС-а. Слаба конкуренција новог српског ауторског филма на овом последњем медијуму биће једино чему Ђуровић може да се нада у настојању да буде примећен.

[restrictedarea] У мраку због љубави које нема(мо)
Његово литерарно штиво које је послужило као подлога за сценарио који је сам написао, представљају савремени Београд у омнибус форми, судбински и функционално повезујући живот три пара његових житеља и то, чини се, најпре као параболу за целокупно обамрло, отуђено и емоционално озбиљно оштећено српско друштво. У околностима у којима се одвија прича филма о љубавно и емоционално несрећним судбинама његових ликова требало би да има обиље материјала за поистовећивање највећег дела популације. По Хаџи Александру, коме је баш то препознавање очигледно било циљ, сви ми живимо на ивици опстанка од очаја, туробних мисли, константних разочарања у себе и своје најближе, неподношљиво тескобни, убијени самоћом и меланхолијом. То што се цео филм одвија у једној ноћи, у мраку, дакле, даје подршку оваквој емоционалној аритметици. Мрачно напољу, једнако као и унутра, у души. Неспособност за било каквом комуникацијом, агресивност, резигнација, отуђеност, трагичне судбине, суочавање са сопственим злом, неспособност да се преболе ране из прошлости, све је ту, извађено из црних и осталих хроника нашег стварног живота, стереотипно и истовремено свакодневици сасвим прикладно. Негледљиво, ипак. И због поменутог небрушеног „техничког имиџа“, због мањкавости и грешака, али и због сурово реалистичне депресивности коју емитује, па чак и производи. Филм јесте у првом плану, како аутор истиче, аполитичан и без мотива да подилази публици стандарним аргументима српске кинематографије. Дакле, насиље, изопачени секс, бетонски патос, примитивизам, арогантност у презиру према свему српском и остала омиљена муниција Ђуровићевих старијих колега, код њега су изостали. Он је покушао с поштеним личним ставом на рачун београдске отуђености, туге и емоционалне закржљалости већине, а то што је испао циничан приликом давања наслова свом филму није његова кривица, чак и ако је умишљајно био циничан. Љубав долази касније, заиста опасно касни у доласку у живот многих наших суграђана. Код неких је то касније постало годоовско чекање ничега засвагда. Кажу да нам је престоница огрезла у безосећајности, саможивости и усамљености. Више од трећине мушке и женске популације наше паланке велеграда живи у самоћи. Без љубави и воље да се она појури. Ако вас то занима, можете погледати овај филм. Управо о томе нам говори колико год невешто и неатрактивно, толико и реалистично. Само нам је љубав потребна, опет нас подсећају. Делује отрцано, али због тога није ништа мање истинито.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *