Почетна / Култура / Од мјузикла до брехтовског ангажмана

Од мјузикла до брехтовског ангажмана

„Огвожђена“ Жанр драма Писац Горана Баланчевић Позориште Народно позориште – Београд Сцена „Раша Плаовић“ Датум премијере 16. март 2013. Редитељ Ђурђа Тешић Драматург Славко Милановић Сценограф и костимограф Зорана Петров Композитор Владимир Пејковић

Пише Рашко В. ЈОВАНОВИЋ

Фрагментарне структуре, са осамнаест сцена и дванаестак сонгова, драма „Огвожђена“ складно и ефектно је компонована и несумњиво представља занимљиво сценско штиво

Прво извођење драме „Огвожђена“ Горане Баланчевић, дела којим је млада списатељица освојила награду „Бранислав Нушић“ на конкурсу Удружења драмских писаца Србије 2011. године, наишло је на поприлично занимање позоришних гледалаца. Свакако да је томе пресудно допринела угледна награда, но с обзиром на то да је текст одмах по додељивању угледне награде и објављен у едицији „Савремена српска драма“, може се претпоставити и да је смела обрада једне актуелне теме из нашег живота такође морала заинтересовати публику. Зато са задовољством можемо констатовати како је праизведба новог домаћег драмског текста у најстаријем београдском театру дочекана не само са занимањем, већ и са наклоношћу публике.
Ако знамо да је Гордана Баланчевић испод наслова свог комада написала да је то „драма са сонговима“, онда свакако имамо упут који нас води према друштвено ангажованом мјузиклу, али и према брехтовској визији неповољне ситуације у којој се налазе наши радници, којима ништа не преостаје него да се енергично боре за своја права. Главни лик драме „Огвожђена“ је Весела Јовановић, педесетогодишња радница на железници негде у дубокој провинцији, иначе самохрана мајка двеју кћери, двадесет двогодишње Сање, апсолвента дириговања и диригента аматерског хора „Маторе керуше“ и седамнаестогодишње Нине, кафанске певачице и шегрткиње у козметичком салону. Ту су још и четири радница, Веселиних колегиница, а појавиће се још и Шеф и, наравно, Шеф над Шефом. Присутан је и Драган, педесетогодишњи машиновођа, Веселин љубавни партнер, који машта о томе да ће поново сести у локомотиву и возити путнике у возовима. Транзиција је прогутала и железницу, али се службеници боре да сачувају своја радна места. Најупорнија и најенергичнија је Весела, она је огвожђена, што ће рећи очеличена, приправна на све у немилосрдно суровим условима живота, који дакако диктирају и безобзирне односе међу запосленима. По борбеној доследности и истрајности Весела неизбежно изазива асоцијације на Брехтову Ану Фирлинг, односно Мајку Храброст, без обзира на то што се суштински разликује од ње.

[restrictedarea] Фрагментарне структуре, са осамнаест сцена и дванаестак сонгова, драма „Огвожђена“ складно и ефектно је компонована и несумњиво представља занимљиво сценско штиво, што је и осетила редитељка Ђурђа Тешић. Приступивши режији овог комада, она је успела да оствари, мада не увек и довољно избалансирану, симбиозу између стилског израза својственог мјузиклима у овом случају са перманентним пародичним тоновима и борбеног брехтовског ангажмана. Режија је обезбедила континуитет приказа динамичним низањем призора на сцени која је имала, захваљујући инвентивном решењу сценографа Зорана Петрова, два лица што су се могла брзо мењати: најпре сив и запуштен амбијент радне организације, што ће рећи железничке станице, као и други, издвојен уоквирен светлећим златастим пантљикама, који нас је доводио у друге амбијенте као што је на пример канцеларија шефа или пак остале просторије када је не знамо због чега стваран исувише гламурозан ефект, који је потискивао значење социјалног протеста. Дабоме да је највећи проблем био интерпретација сонгова, који су углавном певани на плејбек, што свакако није најбоље решење. Ако се од свих извођача није могло очекивати коректно певање, можда су се за интерпретацију већине сонгова могли ангажовати један или два посебна глумца певача, који би их певали уз микрофон.
Душанка Стојановић Глид у улози Веселе Јовановић умела је да испољи велику енергију у настојању да оствари право на рад, а тако и на егзистенцију. Успела је да и у борбене драмске замахе унесе пародичне тонове како у бројним говорним нијансама, тако и мимиком и сценским кретњама. Марија Вицковић као Сања, студенткиња дириговања, суптилно је остваривала дистанцирање од примитивизма и провинцијализма којима је окружена. Слобода Мићаловић као Нина била је сувише суздржана оживљавајући кафанску певаљку и козметичарку. Анастасиа Мандић, као Веселина колегиница Радица, умела је ефектно да дочара како се вешто, и то у кревету, сналази не би ли осигурала радно место. Златија Оцокољић Ивановић као куварица Митра испољавала је неслућени ангажман у одбрани свог радног места. Исто тако, Мариани Анђелковић није недостајало енергије да као магационерка Слободанка-Слоба одлучно брани своје радно место. Праву малу карактерну студију, уз пажљиво дозирану пародију, изградила је Олга Одановић као чистачица Христина. Александра Николић, Горјана Јањић и Анђелка Ристић биле су неодољиво комичне као три бакице, чланице хора. Милош Ђорђевић као Драган био је убедљив нарочито када је глумио уморног средовечног љубавника. Шеф Зоран Ћосић успео је да прикаже лик Шефа, подмуклог и дволичног, док је Предраг Ејдус, као Шеф над шефом, добро изнађеном мимиком и карактеристичним покретима и позама глумио препреденог пословног „махера“. Сценски покрет и кореографија Дамјана Кецојевића знатно су допринели укупном ефекту читавог извођења. Музика Владимира Пејковића, првенствено мислимо на сонгове, на најбољи начин који се није много удаљавао од традиције једног Курта Вајла, донекле је представи давала брехтовско обележје.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *