Нови социјалдарвинизам

Пише Маријана Милосављевић

Радници у Србији нису хтели да се помире са најездом најновијег „врлог новог света“, који би окупаторски да их (о)пљачка јер му је логично, а и допуштено, да личну добит учини далеко важнијом од јавног добра. И били су у праву

У железари „Смедерево“ покренута је производња, после девет месеци рада у такозваном тихом ходу. Железара је прешла у власништво Србије у јануару прошле године када ју је амерички „Ју-Ес-Стил“ продао за један долар због губитака насталих због пада цена челика на светском тржишту. Покретању једне од две високе пећи присуствовао је министар финансија Млађан Динкић, и обећао да ће се на посао вратити 5.000 радника. Стручњаци већ истичу да је за државу био профитабилнији „тихи ход“ и да започињање производње значи срљање у још већи губитак. Тврде да је реч о ко зна којем по реду олињалом маркетиншком трику власника државног новца.

ЗАСЛУЖНИ И ШВЕРЦЕРИ Али, иако последњих дана живи само једна прича – она о КиМ и нашим добрим пријатељима из ЕУ који су нас ослободили тог баласта – властодршци осећају да је порција жучи преголема и да би прегладнелом народу требало како порција утехе, тако и нешто мало наде, макар колико за зачин оној жучи. Поготово у светлу протеста рудара од Медвеђе до Лознице који траже заостале плате, оверу здравствених књижица и уплату пензионог осигурања пре него што пристану да се врате у јаме свог незадовољства у власништву тајкуна Мирослава Богићевића, провереног љубимца бивше власти који је за љубав нове пристао да цинкари претходне господаре свог богатства. Ако их пак и новинари примете, могли би да преко телевизијских екрана, онако измучени и гарави, ушетају у наше домове и објасне како им је и зашто да не – како нам је свима.
Али сва наклоност коју овдашњe бивше и садашње власти и њихови медији имају, упућена је „ствараоцима радних места“, односно инвеститорима и газдама. Наметнута нам је визија друштва у којем је групица неустрашивих бизнисмена заслужна за све успехе, док се они који би поштено да раде и зараде поред ових јунака нашег доба, како нам је сервирано, само и једино – шверцују. Сада, када се стицање богатства вреднује више него било која друга активност (свуда у свету је тако, не само код нас), назире се нова немилосрдна црта у класној борби коју воде моћни и успешни против свих осталих. Али ту је, за утеху, нова неолиберална реторика: „Више се не говори о капитализму, империјализму, експлоатацији, вишку вредности, поробљавању и самоуправи, него о транзицији, предузетничком друштву, послодавцима, бизнису и профитабилности. Социјални проблеми се растварају у дискурс о патологији, сиромашни су постали синоним неспособних, а незапосленост је знак слабог карактера“, осврнуо се критички пре неколико година у ауторском тексту наш познати социолог Тодор Куљић.
По Куљићу, на делу је нови социјалдарвинизам лишен солидарности. Све је мање наде у „стални радни однос“. Реторика либерализма замагљује ово стање потребом за „еластичношћу, способностима прилагођавања, дерегулацијом и општим ослобађањем“ од, рецимо, ригидности, јер је флуктуација чудо од изазова кад се остане без посла. О новим приликама и авантурама пред нама да не говоримо. И због тога Куљић наводи: „Боље је бити експлоатисан, него никада експлоатисан. Лако је уочити потенцијални страх од незапослености који постоји код запослених, као и код милиона незапослених. То је егзистенцијални страх да се буде изгнан из друштва губљењем радног места.“

[restrictedarea] И, гле чуда, власт се ипак брине да не постанемо превише депресивни. Смедерево је вероватно изабрано зато што је још претходна власт, крајем фебруара прошле године, представила план за покретање производње у Железари уз помоћ државе. Ваљда зато што је крајње време да се неко ко није нечији рођак или пријатељ пријатеља, буразер или комшија, коначно запосли. Што се Смедерева тиче, у последњој деценији овај град је изгубио 10.000 радних места у привреди, а број запослених у јавном сектору увећан је за половину, односно за поменуте сроднике и подобнике. На почетку године већ се установило да је број незапослених већи за 17 одсто него прошле године, и да посао има само 21.000 људи, што је умало па четвртина од око 70.000 радно способних. У којој се мери привреда у овом граду распала сведочи и сећање на случај радника железаре Миливоја Николића. Он је умро од срчаног удара на изласку из фабрике у којој је радио три деценије, јер је уз августовску плату добио и обавештење да мора да напусти фирму.

ПЉАЧКАШКА ПРИВАТИЗАЦИЈА Да ли су радници (запослени) и армија незапослених заслужили баш оволики презир, којем су годинама изложени и њиме шибани?
После вишедеценијских транзиционих напора може се закључити да су непослушни радници, они који се послодавцима толико не допадају, били у праву када су годинама упозоравали и упозоравају на пљачкашке приватизације. Како нико није, и нико не жели да их чује, они су често били радикални у својим протестима, и често плаћали високу цену за упозорења и галаму коју су при том дизали. Проглашавани су самоуправљачима и недораслим за модерно време. Многи су остали без посла и без могућности да га нађу, јер се вести међу газдама брзо шире. Јединог савезника, нажалост само накратко, имали су у Верици Бараћ, председници Савета за борбу против корупције која је овдашњој елити једнако служила за подсмех као и они, њени штићеници. Третирали су их као ометене у развоју јер нису хтели да се помире са најездом најновијег врлог новог света, који би окупаторски да их (о)пљачка, зато што му је логично, а и допуштено, да личну добит учини далеко важнијом од јавног добра.
Онда је изненада стигла сатисфакција, и то од Европске уније под чијим покровитељством је донет најгори Закон о приватизацији, гори од било којег у транзицијским земљама луталицама за јединим правим, неолибералним путем.
Наиме, у коначном тексту Резолуције о Србији, који је објављен у априлу прошле године, Европски парламент позвао је представнике овдашње власти да хитно изврше ревизију 24 случаја спорних приватизација и примера високе корупције, а посебно да провере улогу институција у предметима „Сартида“, „Југоремедије“, „Мобтела“, „Ц маркета“ и АТП „Војводине“. Од српских власти се тражило да отворе и оне документе у вези са приватизацијом који се воде као државна тајна.
Европски парламент скренуо је пажњу и на многе пријављене нерегуларности, нарочито у области приватизације и јавних набавки и позива на активније ангажовање независних државних агенција да обезбеде детаљну истрагу како би починиоци били приведени правди.

СУДБИНА РАДНИЧКИХ ВОЂА Да ли смо се икад запитали шта се догодило са радничким вођама које су бранећи своје и наше право на рад, бранили и јавни, односно државни интерес? Многи од њих постали су „трајно сувишни“.
„Југоремедија“ је приватизована 2002. године. Предузеће је на аукцији купио Јовица Стефановић Нини, који је у том тренутку био на Интерполовој потерници. Здравко Деурић је од самог почетка био на челу групе радника акционара и преко четири године водио борбу за доказивање незаконите приватизације. Током те борбе многи радници су добијали отказе, били хапшени и избацивани из фабрике. Одлуком суда криминална приватизација је раскинута и предузеће су преузели акционари. На скупштини акционара именовало се радничко-акционарско руководство, које Деурића поставља за директора.
Али, прича о радницима који су преузели и успешно оживели своју фабрику не сме да заживи – одлучила је власт. У почетку је ишло сјајно, али делови извршне власти упорно покушавају да спутају радничко-акционарску управу одбијајући да одобре кредите за покретање производње и да коригују цене лекова, па се „Југоремедија“ приморава да послује са губитком. Како ниједног тренутка није изгубио подршку 2.500 акционара, Деурићу је 28. јула прошле године запаљен службени ауто, а већ 1. августа полиција га хапси због наводне злоупотребе службеног положаја. Данас се налази у зрењанинском истражном затвору, да наводно не би утицао на сведоке. Предузеће је данас на ивици стечаја.
А ко се још сећа Слободана Гајића, вође штрајка „Заставе електро“ из Раче?
Штрајкачки одбор, на челу са Гајићем, почетком 2009. године упустио се у борбу за очување последње фабрике у Рачи, померајући епицентар захтева са исплате дугова према раскиду купопродајног уговора са власником Ранком Дејановићем, супругом министарке Славице Ђукић Дејановић. Током јуна и јула те године пажњу медија привукле су блокаде општине и железничке пруге код Лапова. У августу су се преселили у Београд испред зграде владе, где их је издао државни синдикат на челу са Љубишом Орбовићем у тој мери да су штрајкачи, који су ноћили у Немањиној, морали да користе тоалет „Мекдоналдса“, јер су им врата раскошних просторија Самосталног синдиката Србије остала затворена чак и за такве потребе. У међувремену, док су преговарали са незаменљивим Млађаном Динкићем, радници су сазнали да су „Железнице Србије“ поднеле тужбу против организатора блокаде пруге код Лапова, за нанету штету у износу од 17 милиона динара.
Савет за борбу против корупције указивао је на време на пропусте Агенције за приватизацију при контроли извршења уговора о приватизацији, који је 2006. закључен с Дејановићем. Документација коју је Савет анализирао указује и на ненаменско трошење средстава која је „Застави електро“ одобрио Фонд за развој. У септембру 2009. фабрика је враћена држави, која ју је поново приватизовала, овог пута отварајући врата страном инвеститору. И поред тога што данас фабрика ради и шири своје погоне, за Слободана Гајића није било места. Данас је незапослен и бави се пољопривредом.
Занимљиво је како се реторика владајућих неолиберала не мења ни под теретом доказа. Док Александар Вучић није преузео власт они су били горљиви заступници тезе да борба против корупције угрожава економски просперитет. Сада наравно говоре другачије. Борис Беговић је председник Центра за либерално-демократске студије (ЦЛДС) и професор економије на Правном факултету у Београду. У јеку „рачанског устанка“ он у „Политици“ објављује текст у којем коментарише актуелни талас штрајкова: „Ради се о повратку самоуправљања, односно о покушају његовог обнављања. Кроз све ове захтеве провлачи се идеја да су управо радници ти који желе добро фирми, да су једино они способни да својом добром вољом и пословним знањем изведу фирму из кризе, а да су нови приватни власници једноставно пљачкаши имовине фирме коју су купили по наводно багателним ценама“ (19.8.2009).
Прошле године, НВО чији је председник Беговић објављује студију под називом „Политике за повећање запослености и конкурентности радне снаге“ Бошка Мијатовића. Овај милозвучни назив позива на промену Закона о раду (подразумева се да књига обилује и конкретним предлозима како то учинити), јер је наше законодавство ригидно, што значи недовољно флексибилно – газди је потребно више од неколико сати да отпусти радника, а и питање отпремнине је спорно јер оно толико оптерећује послодавце да ју је најбоље исплаћивати толико да буде невидљива или је потпуно укинути. И све то у нашем интересу, односно интересу запослених. Да очеличимо и да се никако не опуштамо. Живот није бајка, спремни су либерали да нам и практично докажу. Кад после отказа на ред дође отпремнина, они знају да бисмо ми, тако уљуљкани, уплатили себи летовање на Тенерифима, тако да је боље без ње, а опет у циљу да не изгубимо контакт са реалношћу. Да се не улењимо, требало би нас пожурити да што пре потражимо други посао. Онај који нас широм отворених врата чека – чим изађемо из једне фирме, ако смо довољно брзи можемо да ушетамо у другу.

ЗАКОН ЗАЛИВЕН ИНТЕРЕСИМА Прича о овом пројекту је преслатка јер је преливена и заливена интересима инвеститора за које у овом случају раде ММФ, „Светска банка“, а у конкретном случају студију за наводно повећање запослености ЦЛДС-а финансирао је УСАИД (Америчка агенција за међународни развој). Ова моћна организација је сигурна да су Србији неопходне реформе Закона о раду. Аутору Бошко Мијатовић, коме у биографији истакнутој на сајту ЦЛДС-а пише „да му је професионални интерес веома разуђен“, између осталог се наглашава да је консултант у приватизацији. Овај економски експерт нагласио је на УСАИД-овој промоцији своје публикације да је „40 одсто радно способног становништва у Србији престало да тражи посао“ (извештај објављен на сајту УСАИД – 14.12.2012). Разлози за овако чудно понашање нису наведени, па не би требало сумњати да је аутор намеравао да створи утисак о армији добро ушушканих нерадника којима није ни на крај памети да потраже посао.
„Ове бројке су веома узнемирујуће, а цена по становништво је огромна“, рекла је директорка Мисије УСАИД-а у Србији Сузан Фриц. „Студија даје јасне препоруке како унапредити регулаторни и правни оквир да би се повећале могућности за запошљавање.“ Коаутор студије Зоран Ивошевић је додао: „Нова влада требало би да изврши реформе правног оквира за рад како би се у Србији запошљавање подстицало, а не поткопавало. Полази се од успостављања праве равнотеже између интереса запослених и интереса послодаваца“.
Јасно је да је после вишегодишњег оклевања бивших влада, Кабинет Ивице Дачића решио да мења Закон о раду, а расправа о предлогу измена и допуна у Народној скупштини већ је почела. Почело се од свима прихватљивих измена – труднице више не могу да добију отказ, указује се на неопходност боље заштите инвалида. Министар рада и запошљавања Јован Кркобабић рекао је да измене и допуне неће бити брзо готове, и да би био задовољан да крајем године буду достављене парламенту. Недостатак маште је евидентан, а аргументи газда су већ годинама исти.
„Закон о раду је лош. Он је покушај да се задржи однос запосленог и послодавца од пре тридесет година, јер су људи навикли на такав однос. Тога више нема. Закон је уступак неким рецидивима социјализма ‚с хуманим ликом‘ и као такав је неприменљив. Његова примена гаси фирме и радна места“, грми генерални секретар Уније послодаваца Душан Коруноски. Потпредседник Већа Савеза самосталних синдиката Душко Вуковић има одговор: „У Србији је свет капитала у предности у односу на свет рада. Они имају новац и моћ. Могу да утичу на посланике, на министра и владу, да се предлажу и усвајају закони по мери њихових интереса. Претходни Закон о раду, веома ригидан и рестриктиван према свету рада, усвојен је 2001. године. Важећи је изгласан 2005, као покушај успостављања равнотеже између послодаваца и радника. Замера му се да је послодавцима лакше да се разведу (од сопствене жене), него да отпусте запослене. Али, да је заиста тако, не бисмо данас имали 500.000 мање запослених него 1999. године.“
Синдикати су решени да не поклекну лако, јер у овом случају заиста није тешко прозрети праве намере предлагача. То потврђује и председник УГС Независност Бранислав Чанак: „Пука је превара говорити о флексибилности запошљавања – требало би бити отворен и то назвати правим именом – безобзирно отпуштање радника. Парадигма флексибилности креирана је пре 20 година у Холандији, а њени резултати се виде по томе што је један од најболнијих стубова кризе у ЕУ управо растућа криза незапослености.“

КРИЗА ФЛЕКСИБИЛНОСТИ И заиста, да би се вратила на ниво из 2008. у еврозони би требало да се отвори 2,7 милиона нових радних места, и 2,8 милиона на нивоу ЕУ. Што се тиче Уније, број незапослених је у ове четири године порастао за осам милиона, а стопа незапослености скочила је са 7,1 на 11,8 одсто. Европски стручњаци сматрају да је политика запошљавања, а не само интензитет рецесије 2009, направила кључну разлику.
У неким државама (Британија, Шпанија, Данска…) прилагођавање тржишту рада финансијском потресу било је брзо и бескомпромисно. Суочене са падом потражње, компаније су брзо смањивале радну снагу. Те земље, које су створиле најфлексибилније тржиште рада, доживеле су најоштрији скок незапослености.
У другим земљама (Немачка, Белгија, Италија, Француска), уместо отпуштања запослених, фирме су се определиле да смање плате и број радних сати. Терет пада пословања поделили су сви запослени у компанијама, уместо да само неки буду отпуштени („ПресЈуроп“, 15.1.2013).
А каква је слика америчког друштва којем наши инспиратори промена Закона о раду отворено теже?
„Најупадљивија друштвена промена је слом синдиката. Док је 1980. године 20,1 одсто радника био синдикално организован, тај број је до 2010. пао готово на половину, на 11,9 одсто. Последице су биле губитак економског утицаја и политички вакуум. Без заштите синдиката радницима је ишло све лошије. Претње пребацивањем производње у иностранство додатно су еродирале моћ синдиката“, написао је крајем прошле године амерички нобеловац Џозеф Штиглиц. И: „Према популарном економском учењу, флексибилна тржишта рада подстичу економски раст. Ја тврдим да снажна заштита радничких права коригује постојећи неравноправан економски положај. Таква заштита позитивно утиче на лојалност радника својој фирми, на њихову посвећеност и мотивацију. Осим тога, јача се друштвена кохезија. Чињеница да је развој на америчком тржишту рада током Велике рецесије био тако незадовољавајући и да се положај америчких радника у последњих 30 година константно погоршава, требало би да побуди сумњу у митске предности флексибилног тржишта рада.“
Време је за буђење. У току су измене Закона о раду, већ се ради на новом Закону о штрајку који ће по свему судећи бити веома рестриктиван. Као да није довољна константна дискриминација при запошљавању, рад без пријаве, рад без плата, без права на боловање и одмор… Газде у Србији капитал углавном држе изван земље и увек могу да се одавде извуку. Ми одавде немамо где.

Самоубиства радника у Србији

Вероватно најстравичнији случај забележен је у фебруару 2002. године у Ливници бакра и бакарних легура Рударско-топионичарског басена у Бору. Педесетосмогодишњи Душан Николић, бивши секретар Општинског одбора СПС-а у том граду, скочио је у индукциону пећ за топљење метала у којој је температура око хиљаду степени Целзијуса. У новинским извештајима писало је да је он до 5. октобра 2000. године био командир страже у басенском предузећу „Заштита“, да је после тога пребачен на место евидентичара, као и да је за живот зарађивао продајући робу на бувљој пијаци. Душан Николић је после промене власти и после 30 година радног стажа био премештен на најниже радно место, са најмањом платом. Његови пријатељи причали су да је самоубиство извршио највероватније због тога што му је општинска стамбена комисија наложила да се исели из једнособног стана, који је добио као нужни смештај. Кажу да није могао да се суочи са даном када ће се са супругом наћи на улици. У погребној поворци на градском гробљу у Бору било је око хиљаду људи, писале су новине.
У 2006. години у Србији је забележено неколико случајева самоубиства због губитка радног места. Педесетогодишња Драгица Симић, металостругар у Фабрици аутоделова у Горњем Милановцу, обесила се 10. априла у просторијама фабрике. Оставила је поред себе опроштајно писмо у којем је навела да се на самоубиство одлучила зато што је проглашена технолошким вишком. Обесила се о радијатор, а поред њеног тела пронађена је и плакета коју је добила од Општине Горњи Милановац као најбољи металостругар. Живела је у селу Јерменовци код Тополе, а оставила је болесног супруга, ћерку студенткињу и сина у војсци. Кажу да је данима покушавала да дође код директора предузећа и да га замоли да јој не даје отказ бар док ћерка не заврши студије. Радила је у ФАД-у 28 година.
Забележено је и самоубиство једног младића који је тек започео радни век. Двадесетчетворогодишњи Милан Тарлановић пререзао је себи врат са два месарска ножа у месари у центру Новог Сада, наочиглед колега и купаца. Неколико тренутака пре тога посвађао се са пословођом који му је запретио отказом зато што је закаснио на посао три минута.
Звездан Тодоровић, радник „Луке Београд“, убио се када је сазнао да је на листи радника који ће добити отказ. Ушао је у свој аутомобил и њиме се одвезао до Дунава, на месту где је река дубока 40 метара… Полицајац Драган Лакић (33) пуцао је себи у главу у службеној просторији полицијске станице у Бајиној Башти, у мају прошле године, када је прочитао решење о отказу.
Непознато је колико је било самоубистава због губитка посла после извесног времена, не одмах после добијања отказа. Јер, стрес због отказа обично има одложено дејство.
Статистике кажу да је, од око милион незапослених у Србији, више од 190.000 људи старијих од 50 година, који теже долазе до новог посла и теже се прилагођавају новим технологијама и захтевима послодаваца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *