Почетна / Свет / На Западу баш ништа ново

На Западу баш ништа ново

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Америка, Британија и Европска унија и даље очекују (и подстичу) „унутрашњу еволуцију“ у Русији, па зато у опхођењу са Путиновим „руским национализмом“ делују плишаним рукавицама уместо великом мотком

Загонетна смрт Бориса Березовског, руског милијардера и предводника спољне опозиције Кремљу, покренула је у Британији широку дебату о комплексу нелагодних односа Лондона и Москве, али и целокупне политике Запада према Русији. Нажалост, сума дебате открива да у стратешком односу кључних земаља западне хемисфере према Истоку нема, практично и квинтесенцијално, много новог још од пада Берлинског зида.

НЕДОЗВОЉЕНА РЕИНКАРНАЦИЈА Краљевски институт за међународне односе „Чатам хаус“, британски тинк-танк форум из којег се Вајтхол напаја идејама о односу са спољним светом, појавио се, тако, са обимним програмским трактатом под насловом „Русија: хладне сенке и тренутне илузије“. Златна нит папира маневрише око идеје да је данашња Русија непорециво антизападно опредељена, и да Лондон – и посебно Вашингтон – морају да буду свесни овог факта. „Добра страна“ је да је Путинова Русија – истина – „велика и важна земља“, али је пуна „унутрашњих слабости“ и са „неизвесном будућношћу“. Стога, у данашњој слици односа Запада и Москве, слици која „није хладни рат јер није рат, али јесте нешто хладно“, Русија нема могућности, нити би јој требало дозволити да буде велика сила – кредибилан парњак Западу; не би требало јој, дакле, „омогућити да реинкарнира своју архаичну амбицију да постане суперсила“.
Хладни рат није био превасходно рат, него судар вредности и амбиција Запада са Совјетским Савезом. Ни Совјетски Савез, ни Запад не постоје више у њиховом архетипу из 1948. године, „али сенке тог периода још истрајавају дубоко у данашњој реалности“. Сенке?
Путин је дошао у Кремљ са идејом да од Русије начини велику силу и ту амбицију није, на велику жалост Запада, напустио, нити је желео да од некадашње бољшевичке државе створи „нову, а камоли слободну државу“.
Путин је, иде даље теза, у току целог свог боравка у руском врху маштао да је Америка „противник Русије“, ако не и непријатељ. У настојању, „сасвим неутемељеном“(!), да Русију врати у ред великих, арбитрирајућих сила, Путин се није руководио „реалним фактима“ о бенигности Запада(!), посебно Америке према Русији, него се руководио „фикцијама“ заосталим из арсенала совјетске Русије и „побудама наследног национализма“.
Никакве опасности нису ни до сада претиле Русији од Запада(!), па, зато, „Русија нема ниједног објективног разлога који би правдао размере толиког трошења на своје оружане снаге, још мање на нуклеарни арсенал“. И онда бисер: „Једино када би Америка била, заиста, онаква каквом је званична Русија замишља, могао би да се нађе рационалан разлог за протесте Москве против, рецимо, америчког (сада напуштеног) распоређивања балистичког ракетног штита у Пољској и Румунији.“

[restrictedarea] Западне балистичке ракете на руским границама нису, дакле, злоћудна амеро-атлантска стратегија, него је реакција Путинове Русије параноја помешана са наслеђеном, погрешном представом у руској глави да јој је Америка противник; да јој угрожава егзистенцију бенигним постављањем балистичких пројектила у, са мало метафоре речено, Подмосковљу.
Али, параноја Кремља у трактату „Чатам хауса“ иде даље од руске перцепције Америке и НАТО-а као малигних носилаца империјалних амбиција. Из чистог мира, без разлога и контекста, Путин, ето, „све више говори како се Запад директно меша у унутрашње ствари Русије“. Дисциплиновање страних агенција и невладиних организација у Русији, којима је Путин у јуну наложио да морају да се у јавном комуницирању представљају као „страни плаћеници“ будући да се финансирају страним новцем, јесу, такође, у папиру „Чатам хауса“, сигнал Путиновог страха од „унутрашње реалности“.
И онда поента која додирује саме границе империјалне самозанесености: „Ако има било какве унутрашње опасности по Кремљ, она, у сваком случају, није оркестрирана са Запада!“

ЗАПАДНА ПЕРЦЕПЦИЈА Тако то изгледа у промашеном, руском, Путиновом „параноидном“ доживљају Запада. Западна, пак, перцепција руске реалности, како је објашњава студија „Чатам хауса“, дозвољава да чак и на Западу има „идеја које рефлектују остатке Хладног рата“. И ту, опет, није реч о малигној политици, него о инциденту политике која је у својој доброћудности погрешно очекивала „неизбежну еволуцију“ Русије према ономе што се на англосаксонском простору гледало као шанса за генерацијску промену и нарастање јаке, демократске и (ваљда) прозападно надахнуте средње класе у Русији. Та очекивања – мада практично изневерена – и даље су један од разлога што Запад још барата са Русијом у плишаним рукавицама уместо великом мотком којом је витлао изнад Совјетског Савеза. То је зато што на доброћудном Западу још постоји један број утицајних глава које „верују у неизбежност еволуције Русије према западним вредностима“. То је, опет, и разлог што односи унутар саме Русије и њихова интеракција са спољним светом нису данас у јаком јавном фокусу на Западу, као што су били некада у случају Совјетског Савеза.
Другим речима, Америка, Британија и Европска унија и даље очекују (и подстичу) „унутрашњу еволуцију“ у Русији, па зато у опхођењу са Путиновим „руским национализмом“ делују плишаним рукавицама уместо великом мотком.
Грешка. Јер је то управо разлог зашто Запад „трпи руске ексцесе“ и тако их „лако заборавља“. Ствари, међутим, не могу да иду унедоглед без одговора. Брига да се не нарушава баланс између Истока, оличеног у Русији, и Запада оличеног у америчкој сили, има, такође, своје лимите. Запад је, говори даље теза, превише допуштао Русији да онеспокојава његове интересе у Северној Африци (плус Сирија) и у разним деловима Европе. Овде се изражава нека врста чуђења што још увек „има оклевања“ да се „било шта учини или каже“ што би могло да повреди Москву. У Западној Европи, за разлику од мање суптилне Америке, има их који се још сећају „златног времена детанта“ и, опет, за разлику од Америке, имају у виду да је Русија, напокон, део европског копна и његових европских вокација, па према томе, још није касно да се Русија изведе на прави пут. „Перцепција да су совјетски блок и Совјетски Савез пали као плод Америке Роналда Регана и данас више живи у Америци, него историјска истина да је то било дело и успех детанта.“ При том се мање помиње оно што је већ временом верификован факат – да су промене из 1989. биле највећим делом производ унутрашњих промена у Совјетском Савезу.

ИМПЕРИЈАЛНО РАЗМИШЉАЊЕ Студија „Чатам хауса“, будући да је производ елитне британске институције и да, стога, претендује на научну и академску кредибилност, покушава да унесе и нешто баланса у типично империјални начин размишљања: „Дозвољавамо да може да буде и несагласја око тога да ли су савезници у НАТО-у требало да интервенишу у Југославији или Либији; да ли је такозвани балистички штит НАТО-а, пројектован да стабилизује Источну Европу, представљао претњу Русији; да ли је помоћ Запада Русији почетком деведесетих требало да буде већа или да ли су везе Запада са невладиним организацијама у Украјини биле завера да се изведе наранџаста револуција… Све то може да се оспорава, али је непорециво да намере није било (sic!) да се Русији нанесе штета у тренутку када је била слаба“…
Па, онда, савршенство хипокризије: „Западне земље чине грешке; могу да буду лицемерне, да мешетаре; могу за тренутак да забораве како закон важи за све или како последице нехотичних грешака важе за Запад колико и за остатак света, али…“
Русију би, стоји у ударној идеји програма „Чатам хауса“, требало мењати. Ако већ сама нема снаге да се мења, требало би је мењати док не задовољи критеријуме западних вредности. Русији – којој, дакле, не би требало дозволити да постане суперсила – требало би понудити западно партнерство. Слобода такве Русије одређивала би се дужином ланаца замишљеног „партнерства“; дужина ланца требало би да буде таква да јој омогући улогу хегемона у њеном суседству. При томе, Кремљу би се допустило до сада незамисливо: Запад би прогледао кроз прсте Путиновом кршењу људских права, а „у интересу шире сарадње са Западом“. ЕУ као империјални депанданс САД-а требало би да буде „на неки начин“ део те велике шеме. Тако ће Русија бити мање параноидна и „више погодна да прихвати овакву агенду“.
Све ће то Русија моћи да оствари, а ништа од тога не захтева да постане суперсила, нити, пак, ривал САД-у, ЕУ или Кини. Тако припитомљену Русију „ниједна западна земља нема интереса да минира. Напротив.“
Остаје једино да Путин („и Медведев је разочарао“) прогута удицу и схвати да су идеје о балистичким ракетама НАТО-а у Подмосковљу пацифистички егзерцир, да су Србија, Ирак, Афганистан, Либија, Сирија, Гвантанамо… само ствар параноидне перцепције Руса о хуманитарној мисији доброћудне Империје, стоји у закључку. „Велика шема“ стављања под контролу целе Евроазије, по концепту Збигњева Бжежинског, неће без тога бити надохват руке. У међувремену, Америка и ЕУ требало би да форсирају припитомљавање руског медведа серијом „малих шема“ док Русија не „еволуира изнутра заједно са својим руководством“.
Има, дакле, наде. Јер је Русија, као што је речено, велика и важна земља, али са „уграђеним слабостима“. И све док се не реализује „Велика шема“ дотле Русија, ма како да је велика и важна, „нема ни права(!?) ни могућности“ да оствари „архаичну амбицију“ и постане велика претња Западу.
На Западу ништа ново, од Берлинског зида. Једино се чека шта ће рећи медвед, и кога овде заправо тресе параноја.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Dakle, sva ova „niskobudžetna“ prepotencija i hinjena „zbunjenost“ tzv.“zapada“, Putinovim otvorenim nepoverenjem prema njima i ubrzanim naoružavanjem Rusije, prosto me nagoni da pomislim da je velikim delom krivica za to upravo ruske Administracije… Šta hoću da kažem… Rusija isuviše dugo „koketira“ sa svojim krvnim neprijateljima na zapadu. Rusija odavno nema državničku gromadu, kao što je bio Gromiko, pored koga ove otvorene provokacije i nipodaštavanje ruske odlučnosti nikome na zapadu ne bi ni pale na pamet u doba Gromika. Zašto? „Mister njet“, kako su Gromika zvali na zapadu, nikada nije dozvoljavao bilo kakvo provociranje SSSR ili nedaj Bože, da jenkiji otvoreno nasrću na saveznike SSSR! To nikome na zapadu nije ni padalo na pamet, jer na takve blefove, odgovor bi bio razarajući! A danas? Jenkiji i njihove evropske marionete otvoreno preziru Rusiju i svakog dana kroz prozivke i sitne provokacije, to celom svetu pokazuju. Zašto Rusija laže samu sebe, da njih neko na zapadu doživljava kao „partnere“, nikom normalnom nije jasno! Putinovu Rusiju tretiraju kao „nedoraslog adolescenta“, koga mogu da šamaraju kako im se ćefne, a najnoviji dokaz za to je konfiskacija ogromne količine ruskog novca na Kipru i to još od strane Putinove „saveznice“ „Adolf“ merkel?! Rusija i Nemačka su kao strateški partneri, a onda iznenada švabe otvoreno „zavuku ruku u ruski džep“ i još im se smeju u lice otvoreno!? Kakva drskost i kakva pokvarenost! A Putin? Rusija? Ništa! Bogoradaju i kukumavče po forumima, ali ODGOVOR DRŽAVE RUSIJE na provokaciju? Nema ga! Sve dok Rusija ne nauči da odgovori provokatoru, tako da dobije takvu „migrenu“ i da mu više ne pada na pamet da pokuša ponovo, Rusija će imati ovako ponižavajući tretman na zapadu. Sjedne strane, zapad jeste donekle u pravu, jer Rusija ovakvim tempom osavremenjavanja naoružanja i ne zaslužuje status velesile. 3-4 Su34 godišnje? 5-6 Su35c godišnje? T50 serijski tek za 3-5 godina? 1 razarač godišnje? Ovim tempom, tek će početkom sledećeg veka završiti modernizaciju, a neprijatelji sa zapada će kao čekati, da se Rusija modernizuje? Smešno! Rogozin se upinje iz petnih žila da to drastično ubrza, ali ne vredi! Opstrukcija kolaboracionista i kvislinga u „neoliberalnim vrhovima“, koji još uvek vladaju velikim sektorima Administracije, je ogromna i ne vidim da Putin išta čini da ih ukloni sa položaja. Prosto je začuđujuća ta indolentnost i tolerantnost prema ovom šljamu… I kako vidim, sa time će i da se nastavi, a zvanična Rusija će i ubuduće da dobija ovakve „šamare“ sa zapada i gutaće „kuvane žabe“, koje vučić nama redovno priređuje. Tako nam i treba, a i njima tako treba!




    0



    0
  2. Micic Sladjan

    Politika zapadnih sila (SAD,Engleska,Nemacka…)oduvek je ,a i sada je antiruska!Samo sto je do skora bila prikrivena a sada je sve otvorenija. To je zato sto osecaju da Rusija polako staje na svoje noge i da ce im u buducnosti sve vise postajati prepreka u
    njihovim namerama ka ovladavanju svetskim prostranstvima.
    Gospodo zapitajmo se sta je pravi cilj opstanka NATO-a i posle zavrsetka hladnog rata? NATO je u stvari udarna pesnica zapadnih
    politicko-ekonomskih centara moci za UDAR na Rusiju i Kinu.To mu je „prava“ svrha a ne navodna briga za ljudska prava ,borba protiv
    terorizma i navodne opasnosti od Irana i Severne Koreje!!!
    Procena njihovih vladajucih krugova je da samo veliki broj zemalja
    ukljucenih u strukture NATO pod komandnom palicom SAD moze u eventualnoj masovnoj agresiji da porazi Rusiju i to je pravi razlog
    „sirenja“ NATO-a i primanja sve veceg broja malih drzava koje bi
    u stvari samo bile „pesadija“ u eventualnom napadu.
    Verujem da sadasnje rukovodstvo Rusije dobro zna za te planove i mislim da se vec uveliko (a i treba)radi na njihovom osujecivanju.
    Iza gospodina Putina stoji pre svega(moramo da znamo)jak vojno- industrijski kompleks(koji donosi znacajne prihode),jake vojne obavestajne sluzbe i sam armijski establisment koji nece dozvoliti
    da se samoukine zajedno sa nedajboze propascu zemlje.Ako tome dodamo energetski sektor predvodjen Gaspromom kome je potrebna
    jaka drzavna podrska za osvajanje inostranih trzista mislim da postoji dovoljna koncentracija snaga unutar Rusije za njenu kontraofanzivu na svatskoj sceni.
    Sadasnje vodjstvo Rusije vodi uravnotezenu politiku sto je do daljneg dobro jer treba izbegavati nedaj boze nuklearni rat osim
    ako on ne bude nametnut.
    Cilj SAD je da Rusiju stave pred svrsen cin instaliranjem Antiraketnog stita u blizini samih ruskih granica.
    Na to Rusija mora da odgovori jacanjem svih svojih potencijala na zemlji,moru i vazduhu-opremanjem strateskih bombardera,brodova i podmornica sto razornijim i jacin raketama.Isto tako po mom misljenju Putin mora sto vise stabilizovati ekonomsku situaciju u
    samoj zemlji da bi nacija spremno docekala eventualnu agresiju !!!




    0



    0
  3. Mmmmmm da. Vreme je za rekapitulaciju svega što je istorijsko nasleđe druge polovine 20. veka.
    Sadašnja linearizacija zapadnog modela (fantastični dugovi i obezvređivanje svih valuta, propast većine važnih banaka, vojni porazi NATOa u Iraku i Afganistanu, politički porazi u prevratima u muslimanskim zamljama gde Al Kaida upravlja, rastuća glad, beda i nemiri na ulicama – propast a ne kriza) nužno traži reviziju ocene završetka hladnog rata.
    Američka imperija, samoproglašeni pobednik u hladnom ratu nije ni počelada piruje a već je zveknula o ledinu. Petnaestak godina je prekratko vreme u istorijskim okvirima (Tofler), a za to vreme videsmo njen nepremostiv kraj. Stalno tiho osipanje snage i uticaja i varka o brzim pobedama protiv muslimana ne promoviše je u pobednika koji čini ono što poželi.
    Nižu se činenice koje govore o porazu SAD i NATO odnosno EU.
    Sve jedna teža od druge. Umesto konsolidacije i rešavanja problema Palestine nepotreban vojni i politički sukob sa islamskim faktorom bez ikakve nade u pobedu.
    Umesto produžetka tihog kapanja i postepenog osipanja Istočnog bloka (poraz u Afganistanu, beda, zahtevi za parlamentarnom demokratijom) radikalizuje se stanje na istoku Evrope. Nepotrebno se lomi se SFRJ, tadašnji američki faktor gde je u svim republikama zapad ima nepokolebljive saveznike. U režiranom puču strada američki oslonac Čaušesku.
    Pretstava sa takozvanim pučem u Kremlju se završava tragikomičnom figurom Jeljcina. Mudriji Gorbačov bi mogao da nanese mnogo veće štete reformama od bankrota Rusije pod Borisom. Raspad SSSRa je morao da odmah separatističke republike prevede u NATO i time bi pobednik hladnog rata bio odlučen. To se nije desilo. Hiljade milijardi dolara štete od tranzicije Rusija je za nekoliko godina prevazišla i najpre konsolidovala budžet. A onda je počela da puni svoje bure bez dna prodajom resursa, oružja a i tehnologije. A već dva rata pustoše Ameriku uz katastrofalne posledice jednake ratu na njenom tlu.
    Sigurnim privrednim rastom koji je san kapitalističkog Zapada socijalistička Kina preuzima kontrolu nad Amerikom. Njen je kreditor, investitor, i vojni suparnik. Parlamentarna demokratija sa 8 političkih partija i vladajućom KP. Dvopartijska Amerika -zapad, Kinu ovu najopasniju činjenicu ne može da prevlada. Propast neokolonijalnog modela u Latinskoj Americi i Africi (resursi, ključ budućnosti) je poslednja činjenica. Dakle, je li Amerika pobedila u hladnom ratu? Verovatno ne. Je li izgubila? Gotovo sigurno. Da!
    Ovim tekstom sahranio sam Zapad, svoj ideal u mladosti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!