Почетна / Друштво / Медији и зло које (ни)је  однела вода 

Медији и зло које (ни)је  однела вода 

AP Photo/Darko Vojinovic

Пише Биљана Ђоровић

Уместо постављања логичних питања поводом прошлонедељног убиства тринаесторо људи у селу Велика Иванча, у нашим медијима је брзо успостављен непроблематизовани наратив чијом анализом долазимо до конструкција које спадају у домен рубрика „веровали или не“

Убиство тринаесторо људи у селу Велика Иванча (смештено између Младеновца и Тополе), које је, по закључцима полиције, извршио шездесетогодишњи ратни ветеран Љубиша Богдановић, наневши, на крају, и себи смртоносне повреде од којих је преминуо у болници, произвело је медијску хистерију. Дневни листови „Курир“, „Блиц“, „Ало“, „Информер“, „Наше новине“ и остали утркивали су се у величини слова и њиховом црнилу којим су и графички битно допринели тону порука садржаних у насловима. Пренебрегавајући све законске прописе о поштовању претпоставке невиности, медији су имали за циљ да искористе сав свој потенцијал (објављено је и како је тело Богдановића у „највећој тајности кремирано на београдском гробљу Лешће“) како би људе увели у стање шока и ужаса, у складу са којима је неуморно изнова било могуће објављивати контрадикторне извештаје о овом догађају, а не поставити нека сасвим логична питања:
1. Како је могуће да се нико од тринаесторо људи у пет кућа није пробудио, вриштао, бежао од „монструма“?
2. Како је могуће да нико у селу није чуо пуцњеве (нико није споменуо да је убица користио пригушивач, нити да ли је нађен). ЦЗ 88, тзв. Тетејац, којим је по тврдњама директора полиције Милорада Вељовића, изведено убиство, производи веома снажан звук;
3. Због чега је тело Љубише Богдановића кремирано, а да претходно није изведена аутопсија којом би се установило да ли је званична интерпретација догађаја одржива?
Уместо постављања ових логичних питања успостављен је непроблематизовани медијски наратив чијом анализом долазимо до конструкција које спадају у домен рубрика „веровали или не“.

КОНТРАДИКЦИЈЕ И ЗАГОНЕТКЕ Злочин је, по медијском наративу, најпре пријавила супруга Јаворка Богдановић, по наводима листова прошле недеље: „тешко рањена“; „у болницу примљена у критичном стању“ („Вечерње новости“ 9.4.2013). У истом тексту директор Ургентног центра Златибор Лончар изјављује да је Јаворка „у пуцњави погођена у главу и врат“. Но, Јаворка је неколико дана потом пуштена на кућно лечење. „Вечерње новости“ не проблематизују експресни опоравак „тешко рањене“ Јаворке, пошто је погођена „у главу и врат“ (из ватреног оружа), већ циљају на емоционални учинак наратива: „После операције у Ургентном центру, ране на глави и врату зацељују, али велика, непреболна рана отворила се на Јаворкином срцу. Вест о губитку сина Бранка и мужевљевом крвавом походу у којем је настрадало још 13 комшија, међу којима и двогодишње дете, тешко је примила. Скрхана од бола, донела је одлуку да живот настави у Јагњилу…“ ( „Вечерње новости“, 16. април 2013).
И, уместо да наслов текста гласи: „Још једна енигма случаја убиства у Великој Иванчи: невероватно брз опоравак жене погођене ‚у главу и врат из ватреног оружја‘“, он гласи „Супруга масовног убице из Велике Иванче пуштена на кућно лечење“, као да је то сасвим нормално и уобичајено у сличним случајевима.
На основу медијског наратива не можемо знати ни када је супруга погођена, ни када је позвала полицију. „С медија“ извештава: „Љубиша је прво убио свога сина Бранка, затим је пуцао у супругу, па је кренуо да пуца по комшилуку“; потом у истом тексту: „Злочин је пријавила супруга убице Јаворка. Док је била на вези са полицијом чуо се јаук, због чега се претпоставља да је убица пуцао у у супругу док је звала полицију.“
О истом аспекту „Блиц“ овако извештава:
„Како јавља репортер ‚Блица‘ са места злочина, према причи комшија, Љубиша Богдановић је најпре у својој кући убио сина хицем у главу, а потом се упутио ка кућама комшија где је направио масакр.“
Следећи пасус: „У својој кући Љубиша Богдановић прво је убио сина Бранка и мајку.“  И, тек пошто репортер изређа чланове убијених породица и емоционалним шоком заслепи читаоце („Потом је изашао из куће и кренуо у смртоносни поход у којем је направио масакр у четири комшијске куће“), помиње се први пут супруга Јаворка: „Како сазајемо, злочин је пријавила његова супруга Јаворка и док је била на вези са полицијом чуо се јаук, због чега се претпоставлља да је он пуцао у њу у том моменту. Младеновачка полиција је одмах кренула на место злочина и затекла Љубишу у дворишту своје куће. Како сазнајемо, он је пуцао у себе пред полицијом.“
И даље нема података о тренутку када је супруга позвала полицију, но репортер „Блица“ нас у овом „извештају“ ни не намерава да извести о томе, већ нас упућује на незваничне информације, према којима је: „… Богдановић потом највероватније покушао да убије и себе. У овом тренутку убица и његова супруга дају основне знаке живота и у тешком су стању.“

[restrictedarea]

МАГЛЕ И ИНСЦЕНАЦИЈЕ Невероватна некохерентност, замагљена причом која рачуна на произвођење емоција и увођење читаоца у стање шока, без постављања иједног логичног питања, основна је карактеристика медијског наратива по којем не можемо да закључимо: када је убица пуцао у супругу; како је могуће да особа која је у тешком стању и која даје „основне знаке живота“ буде пуштена из болнице недељу дана потом; како је могуће да ниједан медиј не говори о невероватно срећној околности да особа рањена ватреним оружјем у главу и врат, остане жива и без последица. Али, објашњења очигледно нису потребна, будући да медијски наратив неометано иде даље и даље… Љубиша Богдановић, по једним медијима „монструм који је завио у црно, пет породица“, по другим „завио село у црно“, а по трећим „завио Србију у црно“: нема психијатриски досије, није се никада понашао насилно; ратни је ветеран из Славоније, помагао је комшијама.
Већ 11. априла, „тешко рањена Јаворка“ која је „давала основне знаке живота“ када је превезена у Ургентни центар: даје прву изјаву полицији коју „Блиц“ објављује у тексту под насловом: „Ни миран, ни повучен: Убица из Иванче тукао супругу мокрим конопцем и ланцем за псе.“ Наслов, међутим, не произлази из прве изјаве коју је Јаворка (пошто се повратила из стања у којем је давала основне знаке живота, прим. Б.Ђ.) дала полицији: „Љубиша има веома преку нарав и умео је и да је удари“, већ је заснован на изјави Јаворкиног брата који је „кроз сузе испричао“ новинарима „Блица“: „Љубиша је тукао моју сестру Јаворку док су им деца била мала. Ударао јој је шамаре, тукао је мокрим конопцем, а сазнао сам и да ју је једном ишибао металним ланцем за везивање паса…“
И тако се, по првим извештајима „мирна и повучена породица“ већ следећег дана у медијском наративу претвара у породицу у којој се жена туче „мокрим конопцем“ и шиба „металним ланцем за псе“. Поставља се питање како је могуће да после тако стравичног злочина мештани и даље говоре о мирном човеку који се никада није насилнички понашао. Па ваљда, ако некога пребијете мокрим конопцем или тучете ланцем за псе, то не може да прође без видљивих озледа, којих би се бар неко у селу присетио бар у тренутку када онај који шиба и злоставља жену ударајући је ланцем за псе, изврши „злочин који завија Србију у црно“.
Изношење новог следа нелогичности (које нико услед медијски произведеног шока не проблематизује) праћено је, међутим, пласирањем одабране ретуширане фотографије оптуженог (увелико осуђеног и озлоглашеног) која је требало да сугерише да се ради о патолошкој личности (и сви су одмах, после логистике и форматизације перцепције којима су медијски подвргнути понављали као папагаји: „Види се на фотографији“…)

(НЕ)УПОТРЕБЉИВИ МОТИВИ Следећи низ контрадикторности проналазимо у медијском извештавању које покушава да објасни мотиве злочина. Медији најпре истичу да је „Љубиша Богдановић некада радио у фабрици ‚Црвена звезда‘, па је проглашен технолошким вишком и изнајмљивао је пољопривредне машине по селу“ („С медиа“), као и да је „Учесник рата у Славонији деведесетих година“, дакле ратни ветеран.
Мотив отпуштања са посла убрзо се показао као неупотребљив. Љубишин брат, Радмило Богдановић у изјави за „Блиц“ каже: „Не знам шта му се десило. Новца су имали. Никад није имао никакав конфликт, сви знају колико је добар био“ – и наводи да је Љубишина кућа била права домаћинска кућа, „имали су све машине, комбајн, два трактора, два аута.“
Контрадикторни су и извештаји експерата. Тако је специјалиста клиничке психологије Влајко Пановић, пензионисани стручњак са Војномедицинске академије (ВМА), упозорио јавност „да се масакри попут оног који се данас догодио у Србији у скорије време могу десити и у Босни и Херцеговини и Хрватској“. Пановић је истакао да је масакр који је починио Богдановић вероватно последица ратних траума, додавши како нико не зна када ће оне испливати на површину. Појаснио је да ти људи обично нису свесни својих недела и да злочине не чине из задовољства… „Нико не може да предвиди када ће да се то догодити“ („С медија“, „Вести“).
Са друге стране министарка здравља Србије Славица Ђукић Дејановић у изјави за РТС каже: „То што је убица био на ратишту сигурно не може бити узрок вишеструког убиства у Великој Иванчи. То не може бити непосредни разлог. Трауме из рата и последице тих траума кроз посттрауматски стресни поремећај иду неколико дана до неколико недеља од момента трауме.“
И сада долазимо до питања: због чега је тело покојног Богдановића кремирано? „Вечерње новости“ и већина дневних листова смешта веома штуру информацију о кремацији у контекст описа реакција „супруге убице“, Јаворке Богдановић, која, пошто се (за мање од недељу дана) опоравила од хитаца који су јој просвирани кроз главу и врат, од којих је „давала само основне знаке живота“, „у пратњи кћерки Зорице, Славице, зета Радета и Љубишиног синовца Драгана (Радмиловог сина)“, под завојима на лицу и врату, стиже на гроб уз обезбеђење патроле полиције која ових дана дежура у дворишту Богдановића, како би „предупредила сваку могућу непријатност“. Ево описа којим почиње текст „Вечерњих новости“: „Ни суза, ни речи. Јецаја, ни јаука. Јаворка Богдановић се тако, у уторак, опростила од сина Бранка и свекрве Добриле, на гробљу у Великој Иванчи, где од петка почивају прве жртве Јаворкиног супруга Љубише – његов син и његова мајка…“
Информацију о томе да је тело Јаворкиног супруга кремирано проналазимо међу глосама, подржану стандардизованим синтагмама и флоскулама којима обилује медијски наратив о злочинцу:
„Док се Јаворка Богдановић, из куће своје кћерке Зорице Лазић у Јагњилу, спремала да крене у Иванчу, тело њеног супруга Љубише, убице тринаесторо комшија и рођака, кремирано је на београдском гробљу Лешће. Кремација је извршена без присуства родбине. Урна са пепелом биће задржана док породица не одлучи шта ће са њом. Уколико је у наредних шест месеци не преузму, урна ће бити сахрањена на неком месту у гробљу Лешће.“
Исти извор нам открива да ће „инспектори београдске полиције покушати још једном, за месец до два, да разговарају са Јаворком Богдановић, како би покушали да баце више светла на незапамћени масакр који је починио њен супруг. Јаворка, које је једина преживела крвави пир супруга Љубише, досад је испитана два пута у болници, али полицији није била од помоћи.“
Због чега су, међутим надлежни органи Републике Србије допустили да тело буде кремирано када се зна да им пепео после кремације неће помоћи да открију да ли је званични наратив подржан аутопсијом?
Да ли су надлежни органи Републике Србије дозволили кремацију како би „зло однела вода“?
„Телеграф“ цитира речи „једног мештанина из Велике Иванче“:
„Нико од мојих није убијен, али свеједно, све нас је завио у црно и не би требало да лежи на нашем гробљу“… Како сазнајемо из истог извора „Становници Велике Иванче организовали су и потписивање петиције којом желе да се изборе за то да Богдановића не сахране на локалном гробљу.“
„Блиц“, цитира извештај оригинално објављен на страници www.svet.rs/planeta/muskarac-ubio-13-osoba-u-velikoj-ivanci-kod-mladenovca који преноси изјаве мештана који, међутим, не знају ко је покренуо петицију: „У нашем крају неко је покренуо петицију да се Љубиша не сахрани у Великој Иванчи. Не знам ко је то…“ У тексту, неименовани мештани села Велика Иванча говоре о „злу које треба да однесе вода“… Но, петиција, ма ко да ју је покренуо, ипак не зхавтева кремирање озлоглашеног покојника, али то питање се у текстовима на порталима „Света“, „Телеграфа“, „Блица“ и осталих медија, једноставно не поставља.

САГА О „ПРОКЛЕТСТВУ“ Уместо тога и даље се трага за мотивима злочина: „Као могући кључ за злочин Љубише Богдановића, у Иванчи су у среду потражили породично наслеђе које у овом селу зову ‚проклетство Богдановића‘, о којем се ћутало…. Сведоче да се није само убио Љубишин отац вешањем, већ да је та судбина погодила и његовог деду… Додају да је Љубишин стриц лечен у душевној болници и да је током лечења умро. Наводе, такође, да је снаја његовог братанца мистериозно страдала дављењем у породичном ђерму…“ Дакле, мештани „наводе“, „додају“ „сведоче“, о „проклетству породичног наслеђа“; док новински извештаји више не говоре да је злочин пријавила супруга већ да је „звала жена из куће Деспотовића“, која је полицији рекла да „неко пуца на њеног мужа“ и да је затим „јаукнула“ (исти образац је примењен и у првобитном извештају по којем је Јаворка позвала полицију и такође јаукнула)… Но, потом се читаоци упућују на изјаву полиције која каже да је та жена „умрла тог тренутка“… Ни трага, ни гласа од провере наведеног о окултном „породичном проклетству“ и потребе да се образложи како је дошло до промене у односу на претходне извештаје полиције (и медија), по којима је позив стигао од Јаворке Богдановић, а камоли од постављања логичног питања: Како је могуће да се дозволи кремација тела убијеног чија би аутопсија могла да покаже да ли меци којима је Богдановић „извршио самоубиство“ одговарају пиштољу који је држао у руци, те да ли је Богдановић био под дејством психотропних лекова? Ко је дозволио кремацију и како ће сада Јаворка Богдановић помоћи у истрази која би морала да почива на аутопсији тела човека који је проглашен за убицу тринаесторо људи, на основу контрадикторних и веома нелогичних полицијских, лекарских и медијских извештаја?

КРЕМАЦИЈА У ТАЈНОСТИ Но, нема сумње да је тело покојног Богдановића кремирано у највећој тајности и по кратком поступку. На исти начин осујећена је могућност испитивања мистериозног самоубиства амбасадора Србије при НАТО-у Бранислава Милинковића, који се децембра 2012. на аеродрому у Бриселу, „пошто је сачекао помоћника министра спољних послова Србије Зорана Вујића, који је допутовао са делегацијом, у једном тренутку на надземном паркингу за ВИП особе полако одвојио од групе, прескочио ограду и скочио десетак метара у смрт“. И то пошто је тога дана присуствовао састанку министара спољних послова земаља чланица НАТО-а и читавог дана, како кажу очевици, „био врло добро расположен“ („Вечерње новости“, 6. децембар 2012).
Занимљиво је да су одмах после злочина у Великој Иванчи медији почели да најављују промену законских оквира за добијање дозволе за поседовање и ношење оружја. Директор полиције Милорад Вељовић 9. априла, у изјави за „Радио-Телевизију Србије“ најавио је да ће ускоро Влади Србије бити упућен нови нацрт Закона о оружју и муницији који ће предвиђати већу контролу људи који поседују оружје; посланици Демократске странке у Скупштини Србије 11. априла поднели су Предлог закона о изменама и допунама Закона о оружју и муницији; док је професор београдског Факултета безбедности Зоран Драгишић био најпрецизнији: 10. априла у изјави коју је дао агенцији „Бета“, рекао је да би Србија требало да донесе закон којим би грађанима било забрањено да држе оружје у приватном поседу, те да би оружје у Србији требало да поседују војска, полиција и службе безбедности, као и приватне агенције за безбедност и ловачка удружења, и то по строго утврђеним правилима.
Упадљиво је иначе да су се забране поседовања и ношења оружја широм света од Аустралије до Британије одвијала по идентичном обрасцу: оружани масакар праћен стањем шока и туге после којег би уследила брза политичка акција и доношење веома строгих закона о оружју. Медијски наративи о неким од случајева тврде следеће:
Марта 1996, 43-трогодишњи Томас Хамилтон „ушетао“ је у основну школу у шкотском граду у којем је живело 8.000 људи и убио 16-оро деце предшколског узраста и њихову учитељицу са четири легално поседована пиштоља. У недељама које су уследиле отпочела је кампања за забрану ношења оружја, током које је 750.000 људи потписало петицију која је већ следеће године преточена у закон.
У Аустралији је исте године (1996), забрана поседовања и ношења оружја уследила 12 дана пошто је „наоружани убица убио 35 људи у Порт Артуру, у Тасманији“. После тога, уништено је око 700.000 комада оружја од стране федералне Владе Аустралије.
У Канади, Закон је измењен 1989. године, после убиства 14 студенткиња у Монтреалу које је извршио „револвераш женомрзац“, а у Немачкој 2002. године, пошто је „деветнаестогодишњи студент убио 16 људи, укључујући 12 професора у Ерфурту 2002. године“.

ХИТАЊЕ У ЗАГРЉАЈ СВЕТСКОЈ ВЛАДИ Према анализама које је спровео Џоел Скаузен, теоретичар и аналитичар, специјалиста за филозофију права и Уставну теорију, дизајнер високо-безбедносних станова и склоништа, одузимање оружја у земљама широм света део је глобалистичке агенде која има амбицију да све земље стави под контролу Светске владе и закона који се доносе у круговима који делују иза сцене. Циљ ове агенде је да регулише сваки аспект живота: храну, ваздух, воду, одгајање деце, едукацију, природну средину, економију, здравствену заштиту, превенцију злочина и рат. Да би била у могућности да спроведе своје планове, Светска влада мора најпре да одузме оружје од грађана, после чега ће само спроводиоци њене политике и послушници имати оружје које ће користити у обрачунима са онима који не буду пристали на ропство у Новом светском поретку. Да би се то постигло, делује се на владе појединачних земаља, користећи тактике изазивања конфликата у свим подручјима живота који омогућавају да се закони измене и поништи слобода људи. Једна по једна чврста тачка на којој су почивали међународни поредак, школски системи, култура, аутономија појединца, растакани су и замењени законима Новог светског поретка, пошто је стари таргетиран и редукован или поништен субверзијама, ратовима, нападима, фолс флег операцијама и психолошким операцијама изведеним уз неопходну и пресудну асистенцију медија који су глобализовани и/или кооптирани у Нови светски поредак, методама које су у САД-у почеле да се примењују од 1949. године у оквиру програма „Птица ругалица“ којим су се медији, филмска индустрија и култура почели да се обликују по интенцијама ЦИА-е, што се касније реализовало и на глобалном плану. Скаузен сматра да је данас неопходно да људи науче да препознају лажне нападе или falce flag операције, које Влада САД-а континуирано спроводи, а у које би требало убројати Перл Харбур, рушење Светског трговинског центра једанаестог септембра 2001. године, масакр у школи „Сенди Хук“ у Конектикату и многе друге. Влада је немилосрдна и креира убиства путем контроле ума и хипнозе, што је употребљено у случају убиства у школи „Сенди Хук“.
Само онај, сматра Скаузен, ко је под дејством хипнозе и психотропних лекова који мењају понашање људи и воде контроли ума, могу да изведу злочин какав је масакар у школи „Сенди Хук“, чији је циљ био да допринесе укидању другог члана Устава САД-а који обезбеђује да Американци поседују оружје као средство заштите од структура система и владе која би намерила да заведе систем којим се укидају права и слободе грађана. Ради се о систему чистог зла спиритуалних димензија. Ужасавајући резултати масовних убистава која претходе забрани поседовања и ношења оружја широм Запада, праћени су, сматра Скаузен, прећуткивањем свих чињеница које би могле открити истину о догађају. То је један од разлога због којег се примењују црне операције – само владини агенти су довољно убедљиви да запрете поштеним полицајцима, лекарима и осталим људима који су у прилици да схвате да чињенице не одговарају интерпретацији и њима се прети губитком посла или живота како би их натерали да сузбију доказе који сугеришу на постојање операција у којима по правилу постоји неколико извршилаца убистава, од којих је један онај који се оптужује за злочин подвргнут различитим техникама контроле ума. У већини случајева важно је да дрогирани и подвргнут контроли ум, patsу (жртвено јегње false flag операције), буде елиминисан уколико програмирано самоубиство не профункционише.
Медији међутим веома контролисано извештавају о оваквим случајевима и непрекидно конструишу и реконструишу своје извештаје.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Звонимир

    Треба ли њима било шта веровати.Простом анализом би се утврдило да све што су изјављивали је лаж и пропаганда.Њихов газда је отац лажи и они све и кад би хтели не би смели ништа истинито да кажу.Иза њихове моћи у основи стоје лажи које нам пласирају преко медија нарочито екранских, њиховог најјачег оружја, којима су успели да хипнотишу људе тако да им лажи небројано пута пролазе.Најбољи пример дејства овог оружја је нажалост Србија која је окупирана захваљујући медијима а да велики део народа тога није ни свестан.Ово оружје се може веома лако неутралисати,простим игнорисањем лажи које ови медији непрекидно емитују.
    УГАСИ ТЕЛЕВИЗОР УКЉУЧИ МОЗАК КОЈИ ЈЕ ГЛЕДАЊЕМ ТЕЛЕВИЗОРА ИСКЉУЧЕН




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *