Почетна / Интервју / Марина Абрамовић /сликар/ : СВЕТ ИСПОД ПОВРШИНЕ

Марина Абрамовић /сликар/ : СВЕТ ИСПОД ПОВРШИНЕ

Фото: Карић фондација

Разговарала Драгана Марковић Фотографије Карић фондација

„Бол и смрт су велике теме. Наша пролазност поготово. Ми имамо осећај да смо заувек овде, а сваког тренутка можемо нестати. Прошлост се већ догодила, будућност још увек није, а једино што поуздано имамо је тај осећај да смо овде и сада. Тај осећај је и суштина перформансa”

Држећи се концепта да није важно да ли је уметност лепа или ружна, већ само треба да је истинита – Марина Абрамовић, добитница Награде „Браћа Карић“ за културу и уметност стекла је међународни углед. Сликарство је на својим почецима заменила боди артом, инсистирајући на језику тела играча, акробата, сеоских врачева, тибетанских калуђера и шамана. Два основна питања на путу сваке креативности: ко смо и зашто смо на овој планети, разрешила је на себи својствен начин, аутентичан, откривајући у уметности перформанса своју сврху.
Истраживања границе бола, издржљивости тела, али и психе – постала су основа њених уметничких перформанса. Њена дела укључена су у многе светске јавне колекције, а она је била професор на високим школама у Берлину, Хамбургу, Браундшвајгу, гостујући је професор на Академији у Паризу. Своје знање и искуство у перформансу синтетизовала је у Абрамовић метод којим подучава изабране младе уметнике из читавог света.

Судбином одређен или појединачним енергијама обликован, наш живот се одвија на различите начине. Шта је то што је одредило Ваш живот, што га је учинило баш оваквим какав јесте? То наравно могу бити људи, догађаји, процеси, избори, тренуци…
Мислим да сам била веома срећна што сам врло рано спознала ко сам и шта желим да радим у животу. Прву изложбу имала сам са 12 година, и била љубоморна на Моцарта који је своје стварање почео са седам. Стварно сам увек желела једино да будем уметник, ништа друго. И знала сам да ако желим да будем уметник нећу моћи да имам то што зовемо нормалним животом, нећу моћи да будем удата, да имам децу, да живим као сав нормалан свет. Уметност одузима огромну количину енергије, а човек има само једно енергетско језгро и на прави начин може да се посвети само једном циљу, уколико заиста жели да успе.
Прво сам почела да сликам, онда сам правила звучне инсталације, у све то врло брзо сам унела и своје тело. То је био тежак почетак. Нико није веровао да је то што радим уметност, моји професори су били запрепашћени, родитељи критиковани на партијским састанцима… Цео свет је некако био против мене. А та чињеница је у мени само појачала снагу, створила својеврсни бастион отпора. Онда сам кренула својим путем, не обазирући се никада више на то шта други кажу.

Шта је то у перформансу што Вас је тако снажно привукло?
Пеформанс је веома посебна врста уметности, врло је тешко објаснити шта је то у ствари. Када бих направила имагинарну пирамиду и поређала уметности од темеља до врха по значају који имају за мене, на самом врху поставила бих музику. Музика је тако нематеријална, она не тражи посреднике између оног ко је ствара и оног ко је доживљава, она је директна трансмисија емоције. После музике уследио би перформанс, а онда све остале врсте уметности. То је неки мој субјективни распоред снага међу уметностима. Перформанс је жива уметност, која подразумева да уметник и посматрач морају бити у времену и на месту где се та уметност одвија. Ако окачите слику на зид, она ће ту стајати и данас и сутра, све док је не склоните. Перформанс је ствар тренутне и конкретне размене енергије, уметник шаље публици своју енергију, она му је враћа, а он је трансформише својом уметношћу и поново враћа публици. Ако је перформанс лош производи онај чудан укус у устима, лош осећај код посматрача, који онда бивају против свих перформанса. Али ако је перформанс добар, може потпуно да нам промени живот. А да би перформанс био добар потребно је врхунско умеће. Перформанс никада није био мејнстрим, он је нематеријалан, нема трагова сем оног што остане у нама, он је увек био некако ничија територија. Како сачувати перформанс, како сачувати његову историју, мислим да је то сада некако моја мисија, и на томе интензивно радим.

[restrictedarea]

Пут самоспознаје, налажења сопственог центра у животу, прешли сте непрестаним опипавањем и померањем граница. Граница бола, издржљивости тела, али и психе. Како доживљавате категорије страха, бола, пролазности? Колико је све то што радите на неки начин артикулисани бунт против несавршености тела, човека, света?
Одговорићу вам једном причом. Пре неколико месеци добила сам позив чувеног писца научне фантастике да заједно ручамо у Лос Анђелесу. Он се зове Ким Стенли Робинсон, написао је трилогију о Марсу, а по неким његовим књигама снимљени су и филмови. Поклонио ми је своју најновију књигу чији је наслов „2312.“ уз објашњење да сам ја један од ликова у тој књизи и зовем се Абрамовић. Питала сам га шта ја радим у тако далекој будућности. Одговорио ми је: „Исто што и сада, перформанс, на астероиду у безгравитацијоном простору.“ Питала сам га зашто баш ја, одговорио је да је баш моја уметност толико нематеријална да ју је веома лако транспортовати на галактичка путовања. Задовољна одговором вратила сам се у Њујорк. После неколико месеци отишла сам у Бразил да посетим шамане од којих учим како да трансформишем своју енергију. Једна шаманка, која гледајући у кругове камења говори о прошлости и будућности, рекла ми је да се нигде не осећам као код куће, јер моја кућа и није на овој планети. Када мало боље размислим, ја се заиста нигде не осећам као код своје куће. Рекла ми је и да је моја ДНК соларног порекла, да на Земљу долазим из неке друге галаксије. Прокоментарисала сам да сам онда сигурно елијен, а она је обајснила и да сам овде са посебним разлогом. Шта је моја улога, питала сам. Шаманка је одговорила да сам овде да научим људе да трансформишу бол у креативну енергију. Само желим да нагласим да она није знала ништа о мени: каквом се уметношћу бавим, шта радим. Зато су њене речи из средишта џунгле негде око Амазона биле још невероватније. Наравно да о томе и сама често размишљам. Бол и смрт су велике теме. Наша пролазност поготово. Ми имамо осећај да смо заувек овде, а сваког тренутка можемо нестати. Прошлост се већ догодила, будућност још увек није, а једино што поуздано имамо је тај осећај да смо овде и сада. Тај осећај је и суштина перформанса. Читав мој рад говори о томе како да мислимо садашњост, како да претворимо бол у неку другу врсту енергије. Сваког јутра када се пробудим помислим на смрт. А што више мислите о смрти све више можете да уживате у животу.

Перформанс „Ритам 0“ из 1974, многи памте као најсмелији искорак у непознато – када сте публици на располагање и на своју личну одговорност – ставили седамдесетак предмета за бол и уживање да са њима на Вама чине шта им је воља. Шта је била суштина тог концепта, шта сте хтели да постигнете?
Највећи поклон публици је уметник, његово тело и душа. И то је тачно то и било. Једино нисам знала да ли ће публика сачувати то што им је понуђено или уништити. То јесте био необично смео поступак. Публика је могла да ме убије. После шест сати тог перформанса дошла сам у хотел, погледала се у огледало и угледала велики прамен потпуно седе косе. Али је све што се дешавало те вечери било необично важно за мене. Могла сам да осетим, да видим где су моје границе, физичке и менталне. Тај перформанс је био спектакуларан. А опет, наизглед сасвим другачији, мој најновији перформенс „Уметник је присутан“ је био далеко тежи, можда не физички, али ментално свакако. Седети сатима преко пута људи који се смењују, упијати њихову енергију, а слати им своју, тако нешто раније сасвим сигурно не бих могла да издржим јер нисам имала ту концентрацију и такву контролу свести.

Видљив део тог перформанса у „МОМИ“ је да сте 700 сати седели погледа прикованог у људе преко пута себе. Шта се дешавало између или унутар тих погледа, у вама и њима?
Само ћу вам рећи да су се после тог перформанса амерички и руски научници веома заинтересовали за мој случај. Предложили су ми експеримент који мери капацитет мозга, такав експеримент смо урадили у Москви и закључак је да у мом мозгу постоје снажна стабилна емитовања у дугом временском периоду, што је веома необично. А унутар тих погледа, како сте рекли, стала је сва моја љубав према потпуним странцима, ефекат је био невероватан. Очи су огледало душе, а када без речи непрекидно гледаш у очи странцу, ти улазиш у његову душу. Такви сусрети душа погледом су врло често људе доводили до суза.

Ипак, свако излагање туђим емоцијама скоро да није препоручљиво у свету у којем живимо. Присутније је окретање главе на другу страну…
Или је то поглед упрт у екран компјутера… Потпуно смо заменили наше емоције технологијом. Изгубили смо тај људски контакт. То је заиста драстично. У великим земљама са развијеном технологијом све је присутнији тај проблем. Недавно сам била на Куби. Сјајно сам се осећала. Оног дана када сам крочила на Кубу мобилни телефон ми више није радио, компјутер је остао неповезан, било је то скоро невероватно искуство. Замислите десет дана без телефона. Гледала сам те људе, они једноставно седе и разговарају.

Поменули смо непрестано опипавање граница – Где су границе? Колико је човек заиста слободан?
Човек је слободан онолико колико жели да буде слободан. Можда су уметници посебно привилеговани у том смислу, у односу на друштво. Границе се увек могу померати. Свака граница која се појави испред нас склона је превазилажењу. По природи сам ужасно радознала. Увек настојим да видим шта је следеће иза неког забрана. Функционишем врло једноставно. Уколико ми неко каже „не“ – сасвим је сигурно да ћу кренути у том правцу. Онда је то „не“ за мене почетак. Никада не одустајем.

Чини се да што год да ради, уметник увек настоји нешто да саопшти – каква је Ваша прича?
Врло једноставно. Није довољно само то да уметник за свој рад има рефлексију друштва у којем живи. Његов рад мора да садржи више слојева, мора да буде узнемиравајућ, да има политичку и духовну димензију, мора да говори о будућности, мора да поставља права питања. Сви ти слојеви требало би да се налазе у неком уметничком делу. Политичка димензија се истроши врло брзо, политика се мења, рад постаје исто што и дневне новине, после неког времена – бајат. Али ако уметнички рад има више слојева, свако време може да прочита, да узме слој који му одговара. Таква уметност може да има дуг живот, тачније – више живота.
За мене је најважније да направим такав рад који може да подигне свест људи, да уздигне човечји дух. Врло је лако унизити дух човека, свакодневица је на најбољем путу, али га је врло тешко успоставити, подићи. Тај простор мене занима.

Кажете да перформанс није позориште, ни забава. То је озбиљан посао. У позоришту крв је кечап, у перформансу све је стварно. Да ли је то доследност концепту да није важно да ли је уметност лепа или ружна, већ само треба да је истинита?
Мислим да уметник не би требало да има лак пут. Ако уметник има лак пут, ако је увек срећан у животу, мислим да онда ништа вредно пажње неће створити. Срећа је стање које нас не мења. У том стању нема прогреса и нема креативности. Креативност долази када ниси срећан, када се не осећаш добро, кад те све боли, када се бориш против неке неправде… Онда уметник може да ради, из тог материјала може да створи нешто што има значај. У основи мог рада јесу моји лични проблеми које покушавам да разрешим. Једини начин да их разрешим као уметник је да нађем кључ који је универзалан – да свако може да се поистовети са тим истим проблемима, да их осети, да сагледа своје сопствене проблеме и нађе свој кључ за разрешење. То је једини прави одговор уметности.

Уметник је огледало друштва, то је увек био.
Не желим да говорим о прошлости, о томе да ли сам била призната или нисам. О томе како сам увек била „црна овца“, а онда постајала бела, па црна, и то се непрестано смењивало. То све није важно. Важно је увек веровати у себе, радити оно што желиш, важно је не правити компромисе и никако не продати своју душу.
Наравно, остаје ми до даљег несхватљиво сво то неприхватање моје уметности овде. Читала сам недавно у нашим новинама како сам пронашла идеалан кључ за комерцијализацију своје уметности. То толико није тачно, и то ме заиста боли. Последњих десетак година моја уметност бележи велики успех у свету, али немојте заборавити колико су почеци били тешки, нико није ни мислио да је то што радим уметност, само екстремно мали број људи је веровао у мене. Други су то исмејавали, а неки још увек исмејавају. И то искључиво овде, у овом граду. Више уопште не желим да коментаришем такве наступе, ја једноставно само и даље радим свој рад. Понекад се само запитам како је могуће да сви ти домаћи критичари моје уметности никада себи не поставе питање колико је рада уложено у то што ја данас јесам?

Тај српски синдром је невероватан. Зашто постоји љубомора, тај невероватан цинизам? Зашто је тако тешко прихватити неког из сопствене средине који је нешто урадио у том великом свету који нас окружује.
Има ту још један мали запис у мом сећању. Када сам добила позив да радим перформанс у Гугенхајму, „Седам лаких комада“, то је било 2005. године, стигло је писмо нашег Министарства културе о донацији од десет хиљада евра, којом желе да подрже тај пројекат. Одговорила сам да никада нисам тражила тај новац, да не желим да га примим и да мислим да је нашим уметницима у земљи неупоредиво потребнији. То писмо чувам и данас. Новац никада није послат, а ја никада нисам добила одговор. У ствари, можда то и јесте био одговор. Неколико месеци касније стигло ми је приватно писмо једног од секретара тог министарства, у којем је отприлике стајало да су били емотивно потресени мојим одговором и да никада нико није одбио новчану помоћ.
Ја то све заједно и даље не разумем. Награду „Карић фондације“ прихватила сам зато што је приватна иницијатива, а то је за мене после свега – права ствар. Драго ми је што ћу као почасни доктор њиховог Универзитета бити у прилици да младим људима одржим неколико предавања. Они ни за шта нису криви. Њима свакако треба помоћи.

Све то о чему говоримо подразумева и огроман утрошак енергије.
Недавно сам била у Црној Гори и пожелела да видим место где ми је отац рођен. То место се зове Бјелице, потпуно је разрушено, једва да има две куће. Кућа у којој се мој отац родио је такође рушевина, у средини некадашње трпезарије налази се огроман камен, а из тог камена расте огроман храст. Села сам испод тог храста и помислила да ако он успева да расте из тог камена, онда је то та виталност, та енергија која ме покреће, коју знам да имам.

Своје знање и искуство у перформансу синтетизовали сте у Абрамовић метод којим подучавате изабране младе уметнике из читавог света.
Човек мора да има јасан циљ пред собом. Ја желим да своје знање у уметности перформанса пренесем младим генерацијама. У овој доби мог живота то је најзначајнији циљ ка којем тежим. Човек не би требало да буде егоиста, да помисли да је најважнији на свету. Его је један од наших највећих непријатеља. Уметник мора да зна да он није важан – његов рад је важан. То су две различите ствари. На моју велику срећу то сам схватила веома рано. Неки то никада не схвате. Уметник би требало да буде доступан, да људима свих сталежа, узраста, образовања, објасни своје идеје, свој рад. Стварно мислим да перформанс може да промени живот човека. Он има материјализовану снагу, енергију. Делује по принципу: што више дајеш, то више добијаш. Људи то воле. Ја и имам сву ту енергију јер нисам херметична. И даље апсолутно и без резерве дајем. То исто и добијам. Мом предавању у „Театру Пушкина“ у Москви присуствовало је три хиљаде људи. У „Алберт холу“ у Лондону одржала сам предавање намењено само женама, било их је две и по хиљаде. У Ослу је моје предавање чуло и видело хиљаду и осамсто људи. Од свих тих људи који долазе на моја предавања, 70 одсто чине млади.
Када би на моје перформансе и предавања долазили само људи мојих година, знала бих да моја уметност више није жива.

Шта садрже Ваша предавања?
Говорим о историји перформанса. Никада само о свом раду. Ја сам ту као неки ди џеј, говорим о филму, говорим о позоришту, опери, новим уметностима, о свему што се у уметности догађа у свету. Говорим и о болу, о мојим искуствима, почецима, одговарам на питања… Тужно је што професори никада не кажу шта се дешава када ти млади људи заврше Академију. А они као да су у некој црној рупи, не знају на коју страну да крену, шта да раде. На таква питања одговорим им све што знам, онако како јесте, желећи да не направе исте грешке које сам ја учинила.

То у шта верујемо нас одређује као људе. Шта је то у шта Ви успевате да верујете?
Написала сам недавно свој манифест. У њему сам забележила шта је то у шта верујем. Скраћена верзија је да: уметник не сме да убије, не сме да пристаје на компромисе, не сме да производи. Уметник не сме да се заљуби у другог уметника, ја сам то урадила два пута и оба пута је била грешка. Уметник би требало да пати, али не сме да подлегне депресији јер је депресија болест која се тешко лечи. Нижу се ту многа моја запажања о животу уметника, а што је најважније, никако не сме да изгуби душу. Тај манифест је сублимација читавог мог искуства.

ЖИВОТ И ДЕЛО

Рођена је 30. новембра 1946. у Београду, живи и ради у Њујорку, мада је готово цео свет био њен дом у различитим периодима њеног бурног уметничког трагања. Јер, њено тело је, како каже – њена кућа.
Родитељи Даница и Воја били су активни учесници Народноослободилачке борбе, њен деда био је патријарх српски Варнава, од 1930-1937. године.
Студирала је на Академији ликовних уметности у Београду, постдипломске студије завршила је на Академији ликовних уметности у Загребу, а предавала на Академији ликовних уметности у Новом Саду.
Почеци боди арта у којем испитује границе психофизичке издржљивости везују се за Фестивал у Единбургу 1973, када је у перформансу са двадесет ножева себи први пут нанела телесне повреде. Палила је ватру око звезде петокраке, спаљивала косу и нокте, умало се није угушила, а публици је требало доста времена да схвати да она не глуми транс, већ је заиста остала без свести. Перформанс „Ритам 0“ из 1974, многи памте као најсмелији искорак у непознато – када је публици на располагање и на своју личну одговорност – ставила седамдесетак предмета за бол и уживање да са њима на њој чине шта им је воља.
Пре две године је у галерији модерне уметности у Њујорку „МОМА“ њен перформанс „The Artist Is Present“ када је 700 сати седела погледа прикованог у људе преко пута себе, који су се смењивали на столици, видело 850.000 посетилаца, међу којима и угледне личности из уметничких кругова широм света. Утицајни амерички медији су га прогласили уметничким догађајем године.
Добитница је бројних угледних међународних признања: „Златног лава“ на „Бијеналу“ у Венецији, где је учествовала чак пет пута, „Беси“, „Награде удружења америчких критичара“, „Награде града Њујорка за игру и перформанс“, и многих других.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. а шта ћемо са таштином, Марина…??? Колико има `манифестација`, та `змија многоглава` – Хидра, какву ни Херакле сам, није могао да победи а Бајрон признаје, да се ова гуја, што се око срца свија, тешко може `шармирати` ??? Какав то `перформанс` изискује ??? Или, горда Лилит, која `коси` својом белом кугом ??! Зар није, најбоље, после свега пробаног, вратити се добром и – кући…??! “ У дому Оца мојега има много обитељи…“ ?!




    0



    0
  2. Performans kao ovo nase vreme. Zivim ovde i sada i hocu sve. Niti me je briga za buducnost niti cu ostaviti nesto iza sebe. Gde bismo se mi nalazili danas da nije ostala zapisana muzika, naslikane slike, sagradjeni hramovi i kuce, urbanizovani gradovi…
    To je lultura koja ljudske generacije inspirise, oplemenjava i uvek je iznova inspiracija i uzivanje.
    Steta sto se umetnici koji im,aju nesto da kazu ne potrude da RADE




    0



    0
  3. „Сликарство је на својим почецима заменила боди артом“ – to se na srpskom kaže skidala se gola




    0



    0
    • Sve u svoje vreme Ivane. Ako neko ima sta da pokaze lepog nije greh skinuti se. Boje,cetkice, tkanine i igle samo skrivaju ono sto je priroda dala. Moras priznati da u tome svi uzivamo.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *