Почетна / Колумне / Како је „Ферал“ васкрснуо у „Новостима“ и шта с тим има „друга Србија“

Како је „Ферал“ васкрснуо у „Новостима“ и шта с тим има „друга Србија“

Пише Ратко Дмитровић

Звучи нелогично и чудно, али је истина; једино гласило Срба у Хрватској, недељник „Новости“ о Србији пише горе и грђе него већина хрватских штампаних медија што, сложићемо се, не иде руку подруку са здравим разумом. Зашто је тако?

Средином јуна 2007. године редакција сплитског недељника „Ферал“ обавестила је јавност да лист више неће излазити, јер нема новца. Био је то крај једног изузетно значајног и по много чему посебног пројекта у новијој историји хрватског журнализма, крај готово апсолутне слободе става и мишљења о свему и свачему. Никада пре „Ферала“ и никада после њега Хрватска није имала тако слободан медиј. Настао крајем осамдесетих, као подлистак за политичку сатиру „Недељне Далмације“, у изведби Виктора Иванчића, Предрага Луцића и Бориса Дежуловића, можда најдуховитијих новинара последњих тридесетак година бивше Југославије, „Ферал“ је почетком деведесетих прерастао у самостални недељник и, онакав какав је био, стао пред нишан хадезеовске власти.

ВАСКРСНУЋЕ ПОД ДРУГИМ ИМЕНОМ Најпре су га сатанизовали наводним југословенством, а потом сврстали у категорију порнографских медија, чиме је порез на све трансакције листа подигнут на 50 одсто. Уследила је серија тужби и јавно анатемисање, уздигнуто до мере физичких напада на уреднике и новинаре тог листа. Подразумева се да ниједна хрватска фирма, предузеће, привредни систем, занатска радња, није смела да се оглашава у „Фералу“. Није им падало на памет, што због забране са врха државе, што због страха да би још истог дана кад и реклама у „Фералу“ у њихове просторије могла да бане финансијска полиција и други облици државне освете. „Ферал“ је живео, тачније преживљавао, искључиво од проданог тиража, али како се држава и ту може умешати по вољи (притиском на продајне ланце да задржавају исплате) „Ферал“ је константно био на коленима. Нису се обистинила ни очекивања да би Туђманова смрт и Рачаново преузимање власти у Хрватској могло да побољша климу у којој је „Ферал“ све теже дисао. Ниједна власт не воли кад је критикују. Упркос свему Рачан је био готово шокиран чињеницом да у „Фералу“ има скоро исти статус као некада Туђман. Рачан и „Ферал“ престали су да живе исте године, у два месеца. Рачанову странку преузео је Зоран Милановић, а „Ферал“ се, истина неочекивано, појавио под другим именом – „Новости“. У питању је гласило Српског народног вијећа из Загреба, кровне организације Срба у Хрватској. Наравно, „Ферал“ не извире из сваког делића „Новости“, али почев од насловне стране, преко главног уредника и главних колумниста, у великој мери и кроз графички изглед, то је реинкарнација „Ферала“.

[restrictedarea] Да ли је то добро или није? За Хрватску, јавне слободе у њој, и хрватски журнализам, свакако јесте. За Србе у Хрватској није. Садржај, теме, проблеми који се отварају, начин како се отварају, „уметничка изведба“, све је за похвалу али… За „Новости“ редовно пишу Маринко Чулић и Виктор Иванчић, без сумње двојица најбољих колумниста које Хрватска данас има, али сваки њихов текст оцењује се кроз националну диоптрију. Ма то је „српско гласило“, кажу њихови критичари, додајући да би и ти текстови вероватно били другачији да нису плаћени „српским парама“. „Новости“ се, наиме, финансирају из буџета државе Хрватске. Овакве примедбе не стоје, то сви знају, и није предмет ове анализе, није мана листа. Главни проблем тог листа – у делу његове одређености, циља и намене – налазимо у односу према Србији. „Новости“ матичну државу народа чије су гласило виде као затуцану, антиевропску, клеронационалистичку средину која и даље баштини „Милошевићево наслеђе и вредности деведесетих“. Нећете у „Новостима“ прочитати ниједан афирмативан текст о Србији, тамо је забрањена свака позитивна опаска о, на пример, Емиру Кустурици, Синиши Ковачевићу, Горану Петровићу, Миловану Витезовићу, Матији Бећковићу… За „Новости“ из Београда пишу новинари и писци „друге Србије“, чланови и симпатизери ЛДП-а, Хелсиншког одбора, НУНС-а, сподобе чији је професионални и приватни живот клупко мржње и нетрпељивости према свему што има српски предзнак. Разуме се да ти и такви не уређују „Новости“ – нису се сами ни произвели у статус сарадника, неко их је одредио – и ту лежи проблем, чак опасност за Србе у Хрватској, бар оне који читају „Новости“, на које тај лист има утицај.
Идеја оваквог приступа је да се Срби из Хрватске потпуно одвоје од Србије, да се изолују, претворе у егзистенцијално угрожену групу којој би требало помоћи по основним принципима хуманизма. Као што се помаже инвалидима или особама са геријатријских одељења. Ништа више од тога. Да није других медијских канала, других могућности да се сазна шта Србија данас јесте, читаоци „Новости“, Срби, осећали би стид што уопште припадају народу чија је матична земља Србија.

СУДБИНА МРКОГ МЕДВЕДА Извесни Саша Илић, наводно писац, у „Новостима“ од првог фебруара ове године ставља Емира Кустурицу, његов Дрвенград, Мокру гору, Анђелину Џоли, у контекст који је омаловажавајући, поспрдан, тенденциозан и за Кустурицу и Србију као земљу која је, вели Илић, дала 200 милиона динара за „свој Дизниленд“, хоће да каже Дрвенград. У тексту „Дани свете Монике“ споменути аутор забринут је за мрког медведа пошто је те дивљачи на Мокрој гори, вели он, пре доласка Кустурице било 250 (како их је пребројао – оп.а), а сада испод педесет. Остало је нејасно да ли је оних двеста и нешто медведа отишло у Босну или Црну Гору, или их је Куста побио. Илић је ту неодређен. „Новости“, да наведем још који пример, дају целу страну београдском дописнику Дејану Кожулу за интервју са човеком који се зове Владимир Миладиновић. Наравно, не знате ко је, али не очајавајте – не зна нико. У питању је још једна нада „друге Србије“, трудбеник чији је задатак да подсећа на српске „медијске и ратне злочине“. Специјалност Омарска и Вуковар.
Посебну мотивацију другосрбијанци и „Новости“, гласило Српског народног вијећа из Загреба, имају наспрам Добрице Ћосића, САНУ уопште, али Ћосић им је посластица. Све би, кажу, било другачије да није било Ћосића; он је напао јадне Албанце на Косову, измислио Милошевића, написао Меморандум, створио Рашковића и Караџића, закувао рат, поделио Босну. Свесни да ће их можда неко некада споменути само као јуришнике на великане попут Кустурице и Ћосића, јер иза себе овако неталентовани, духовно празни, мржњом пуни, ништа друго оставити неће, критичари Добрице Ћосића упорно пљују према њему, не схватајући колико је он високо и да им се „критика“ враћа у лице.

СВИ ПИСЦИ „ДРУГЕ СРБИЈЕ“ Паралелно са том работом Српско народно вијеће промовише писце „друге Србије“ у Хрватској кад год може и како год може. Тако на Данима српске културе у Хрватској, из Србије гостују Марко Видојковић (тај се у међувремену, изгледа, призвао памети), Владимир Арсенијевић, Драган Великић… све перјанице „друге Србије“ и првоборци антисрпске револуције новијег доба. Подсетићу да је прошле године, гостујући у Загребу на споменутој манифестацији, Арсенијевић на „Хрватској телевизији“ отворено рекао да он нити је Србин, нити је српски писац. Душу дао за „другу Србију“ и „Новости“. Има ли овде нелогичности? Како је могуће да људи из „Ферала“, за које се са безброј аргумената може тврдити да су антифашисти, жестоки противници усташтва и радикалног хрватског национализма, сада у „Новостима“ гаје споменути однос према Београду и Србији.
Ништа се ту није променило, они су такви били и деведесетих и две хиљадите, и на дан гашења „Ферала“. Истина, сада нешто мало другачије гледају на узроке рата, што је после свега неважно, али о Милошевићу и Добрици Ћосићу мисле исто као и деведесетих, исто што и Чедомир Јовановић и Латинка Перовић, иконе групе дописника „Новости“ из Београда. Ту су се нашли. Узгред, „Новости“ као српско гласило, негују хрватски новоговор брижније од „Матице Хрватске“. Леп пут за асимилацију Срба преосталих у Хрватској.
Због чега све ово, такво какво је, одговара Милораду Пуповцу, врховном контролору и Српског народног вијећа и „Новости“? Због његове позиције у Загребу, код тамошњег режима, хадезеовског, есдепеовског, свеједно, јер, кад је у питању рат деведесетих, узроци и дефиниција тог рата, у Загребу, ван сваке сумње, влада мишљење да је Београд крив за све. Дакле, ставови идентични ставовима другосрбијанаца из београдског круга двојке. Отуда „Новости“ овакве какве јесу.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Pero Nadoveza

    „чиме је порез на све трансакције листа подигнут на 50 одсто“
    U Hrvatskoj nikad i ni za što nije psotojala porezna stopa od 50%. Dmitrović, znači laže.




    0



    0
    • Ima li jos neki pogresan podatak u tekstu. Da li je bas toliko bitno koliki je porez? Mozda je autor teksta pogresio, mozda je stamparska greska itd. Visina te cifre tesko da menja ista u clanku. Sta je sa njegovom sustinom?




      0



      0
  2. FERAL je stvarno svetleo.
    Njegova svetlost je dopirala daleko i duboko
    Ko zna kad cemo na Balkanu opet imati takav sjaj ?
    VIVA LUDEZ !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *