Почетна / Друштво / Између Лазара и Вука – Стефан

Између Лазара и Вука – Стефан

Пише Бранко Радун

Да ли је у бирању између херојског жртвовања и капитулантске калкулације могуће наћи трећи пут?

Објашњавајући колико је тежак задатак владе да на прихватљив начин разреши косовски чвор, Александар Вучић је позвао у помоћ српске историјске архетипове: „Срби познају само две верзије Србије, Србију цара Лазара и Вука Бранковића. Ми данас трагамо за трећом верзијом Србије“. Само позивање на историјске архетипове Косова и Видовдана говори да је ситуација изузетно тешка и драматична, јер кад год је Србија угрожена она покушава на овај или онај начин да нађе снагу и инспирацију у историји, а пре свега у видовданском „миту“.
Питање је међутим да ли је могуће наћи неки трећи пут између херојског жртвовања и капитулантске калкулације. Некад је могуће, а некада и није. Када је ситуација релативно стабилна вероватно је и једини прави пут онај који избегава непотребне жртве, али и олаке капитулације. Но и то не значи забијање главе у песак, већ суочавање са реалним опцијама и бирање оних које су краткорочно можда болне и ризичне, али дугорочно плодотворне. А то сигурно не подразумева прихватање бриселског, а заправо вашингтонског ултиматума.

ДЕФЕТИЗАМ И ИСКУШЕЊА У тешким и преломним ситуацијама попут оне у време Видовданске битке 1389. или Првог српског устанка, или Првог светског рата је било тешко или немогуће избећи отворени сукоб, а тиме и поларизацију на „Лазаре“ и „Бранковиће“. Слично је било и деведесетих, па и у време НАТО агресије 1999. године у којој је Милошевић био у Лазаревој улози, а поједине вође опозиције у улози Бранковића. Како време пролази све часније и боље се у свести јавности котира Милошевићева улога, а све лошије улога већег дела опозиције. Но, ни до данас није дошло до јединственог суда јавности о томе ко је коју улогу и како одиграо.

Србија данас заиста и жели да крене неким „трећим путем“ – путем који би избегао директну конфронтацију са Западом, али који не би значио капитулацију. Јавност јесте склона компромису око Косова, чак и на нашу штету, али да то буде без дефинитивног признања сецесије јужне српске покрајине.
Нажалост, дефетизам је победио српско друштво. Па је мало ко данас и међу патриотама спреман да ратује за Косово, што је и природно после свега што се десило у протекле две деценије. Јавност међутим, па чак ни она проевропска, не жели да има власт која би признала (de iure и de facto) Косово као државу. Већина не жели да буде део генерације оних који су потписали или без потписа признали албанску сецесију (иако су свесни да ми Косово војнички не можемо повратити, барем не у неко ближе време). Став већинске јавности је некако на позицијама – нека они глуме независност, али ми не би требало да у томе учествујемо и да им помажемо.
Власти су од 5. октобра нажалост често прелазиле ту „црвену линију“ и прикривено и отворено толерисале и помагале осамостаљивање Приштине. То се и правдало слабошћу Србије, недостатком војске, ниским наталитетом у односу на албански и недостатком савезника у свету. Доста од тога јесте тачно, али је често служило као алиби за прихватање „реалности“ коју је Запад стварао или настојао да створи. Нико од тих који прихватају „западну реалност“ није рекао и да је српски ентитет на северу Косова исто тако реалност коју Приштина и Америка морају уважити. Тако се настојање да се води реалистична политика од 5. октобра до данас често сводило на прикривање пораза и на капитулантство бранковићевске политике.

ВАЗАЛ И СИН СРБИЈЕ То нас доводи до питања из наслова – која је то политика између кнежеве жртве и бранковићевске политике прихватања „реалности“? То је политика деспота Стефана који је у посткосовској епохи (која кореспондира са нашом) био и највернији султанов вазал, али и највернији син Србије. Он би да је на месту власти после 5. октобра, схвативши реалност вазалства евроатлантском султану вероватно и послао војнике у Афганистан, са одлучним ставом да Србија не признаје сецесију, али би истовремено ојачао и војску и економију, и чекао повољну промену односа снага у свету.
Само би таква активна политика омогућила Србији мало више маневарског простора, па и могућност јаче сарадње са Русијом у различитим областима. Уосталом да се не лажемо и Путин је активном подршком америчком рату у Афганистану добио драгоцено време да стабилизује и ојача Русију. Тако би данас преговарачка позиција Србије била значајно другачија.
Но, на овакве потезе нажалост није била спремна, ни способна политичка елита после Милошевића. Европејци су се плашили да би тако изгубили изборе, а патриотама би се то чинило ризичним за њихове политичке позиције. Створена је равнотежа немоћи која је и одговарала страним туторима постоктобарске Србије. Није постојала идеја и храброст да се вуку ризични потези који би можда променили будућност Србије.
Уски и тешки пут деспота Стефана, а не његова симулација и пародија, јесте данас стварна ситуација. Србија може да дела, и то је, чини се, њен једини спасоносни пут.

 

3 коментара

  1. malo o mitovima, vuk branković nije izdajnik srbije već je tom mit, jer zemlje /KOsovo/ čiji je on bio gospodar nije bio vazalni podanik Turaka, dok je sin cara Lazara despot Stefan bio turski vazal i u borbi turaka i vuka brankovića despot stefan bio je na strani turaka, zasto se nasa istorija prekraja. sin vuka despot djuradj branković bio je poslednji srpski vladar slobodne Srbije, i padom Smedereva /grad koji je on izgradio/ srbija je pala pod tursko ropstvo.




    0



    0
  2. „Izmedju Lazara i Vuka – Toma“…




    0



    0
  3. Nagomilano istorijsko iskustvo (po)kazuje da se Srbima, sve ovo što doživljavaju sada, dogadjalo i ranije.I perfidan zahtev koji se namece danas (odrecite se Kosova i Metohije, da bi vam bilo bolje) star je i isprobavan!Znali su Srbi, i znaju, da bi im dobrovoljno prepuštanje njihove Svete zemlje predstavljalo nestajanje kao naroda, uz gubitak i svih ostalih prostora na kojima su živeli. Zato se nisu nikada zvanicno odricali Kosova i Metohije, i uz razne pritiske i veci teror mocnika. I uvek bi se, cim bi se prilike malo izmenile, vracali svom Kosovu i svojim svetinjama.I svaki osvajac koji ga je osvajao, samo ga je nakratko osvajao. I u tim vremenima, kao i u ovim danas, Kosovo je u duši svakog Srbina, i u enklavama oko Gracanice, Štrpca na Šar planini, Gnjilana…Srbi znaju da je Kosovo i Metohija samo Božije.I znaju za tu trajnost.I za tu vecnost…. I ranije je otimano mnogo puta, i uvek vracano. Tako ce biti i ubuduce. Dok je veka i sveta.  




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *