Почетна / Свет / Игра са више непознатих

Игра са више непознатих

Пише Зоран Милошевић

За Африку се боре САД, Европска унија, Кина, Индија, Иран и Бразил, а новина је да се борби за успостављање Новог (америчког) светског поретка на „Црном континенту“ придружила и Турска

Да би дестабилизовао Африку, протерао Кину и друге претенденте на „Црни континент“ Запад је покренуо Турску, која је, како за турски портал „Yeni Safak“, у фебруару ове године, сведочи Абдулах Мурадоглу, организовала конференцију на тему „Будућност Африке и Турске“. Турска је, наиме, заинтересована за неколико афричких држава у којима су доскоро Кина и Индија водиле главну реч. Како је то рекао амбасадор Турске у Чаду, професор Ахмет Кавас, познат као пропагатор „Османске Африке“, интервенција Француске и њених савезника у Малију означава „Велику игру у Африци“, у чијој основи лежи борба за велике природне и људске ресурсе овог континента, посебно оне јужно од Сахаре – нафту и уран.

НЕШТО ДАЈ, УЗМИ СВЕ Главна препрека Турској и Западу је Кина, која је у Африци населила стотине хиљада Кинеза, отворила мноштво института Конфучија и центара културе, како би проширила и учврстила свој културни утицај, а не само економски.
Да би се кинески утицај умањио, сматра цитирани професор Кавас, неопходна је револуција. Турска је за почетак издвојила значајне ресурсе за повратак у Африку. Новац се улаже у стварање кадровске базе за повратак неоосманизма, додељује стипендије за студирање Африканаца у Турској, као и за учење турског језика. Друго, Турска отвара економску сарадњу у којој могу да учествују само одабрани Африканци, они који подржавају политичке амбиције Турске. Трећи канал утицаја је ислам, преко којег се Турска враћа у Африку пропагирајући „другачију“ политику према исламу (у односу на америчку „борбу са исламским тероризмом“), али и намећући у оквиру локалних исламских заједница своје кадрове. Политика Турске, како истиче споменути професор и амбасадор Кавас, наводно се разликује од западне. То је политика која се може свести на паролу: „Прво (нешто) дај, затим (много више) узми!“
Добар пример западне политике је ресурсима богата Сомалија у којој од 1991, у организацији Вашингтона и Брисела, траје грађански рат чији је циљ да спречи локално становништво да преузме контролу над ресурсима, пре свега нафтом. То је нескривена истина о грађанском рату у овој афричкој држави, истиче турски професор и такође амбасадор у Африци Абди Елми.

[restrictedarea] Почетком јануара у Африци се обрео турски премијер Ердоган, посетивши Габон, Нигерију и Сенегал, чиме је означио „нови корак Анкаре у Африку“, како је то представио Сами Кохен за турски портал „DUNYA“. Анкара је „открила Африку“ током периода владавине Тургута Озала, али је тек пре неколико година разрађена концепција „зближавања са Африком“. Резултат ове нове политике је отварање 19 нових турских амбасада у Африци. Тако је Турска од 54 афричке државе успоставила дипломатске везе са 31 државом. У оквиру неоосманске политике почело је и коришћење термина „наши грађани из Африке“, којим се означавају они становници и територије „Црног континента“ које су улазиле у Османску империју. Истовремено, турске авиокомпаније започеле су успостављање директних летова за афричке државе. Циљ Турске у Африци су тамошњи ресурси, а посебно увећање робне размене до 2015. године са садашњих 12 милијарди долара на 50. У суштини, обнову свог утицаја у Африци Турска планира да оствари, како пише Сами Кохен уз помоћ „меке силе“, чиме би постала политички играч не само у ближем окружењу, већ и у много даљим деловима света.

ПЛАН ПОДЕЛЕ РЕСУРСА Но, Нови светски поредак за Африку не значи само долазак Турске, која је преслаба да апсорбује „Црни континент“. И Пољска се окреће Африци, писала је недавно „Gazeta Wyborcza“ из пера Павела Вроњског. За сада није послала војнике и војне авионе, већ Лех Валенсу који подржава промене на „Црном континенту“, са задатком да обучава кадрове „нове афричке демократије“ и укаже на пољско искуство транзиције. Пољска је добила мандат од самопроглашене тзв. Међународне контакт групе за Либију и НАТО-а да координира политику Запада у овој држави, али министар спољних послова ове словенске државе истиче да Варшава има много веће амбиције у Африци, у Тунису.
Уопште Запад је поделио зоне утицаја у Африци својим чланицама, конкретно 21 држави које улазе у Унију, па је тако и Пољска добила део колача. Пољаци наступајући у Африку, попут других, „помало“ лажу и истичу у пропагандне сврхе да су изабрани због „уникалног искуства у преласку из диктатуре у демократију“, те да у Африци користе методе „подршке демократији“ какве су испробали у Белорусији. Као други разлог наводе то „што нису имали никада колоније“, заборављајући да су освајали Белорусију и Малорусију (Украјину). Западној и турској агресији на Африку „мекој и војној моћи“ супротставља се, пре свих, Кина, која је од почетка седамдесетих година започела реформе које су значиле прелазак на (државну) капиталистичку привреду, те је на прво место постављена економија, трговина и набавка природних ресурса. Године 2006. Кина је запањила свет организујући Први кинеско-афрички самит на којем је постало јасно у којој мери је Кина присутна на овом континенту. То је навело западне аналитичаре да се запитају: „Да ли је то Кина преузела Африку?“ Пекинг је улагао у развој инфраструктуре афричких држава, делио помоћ без икаквих политичких условљавања, за разлику од Запада који је увек имао непријатне и тешке услове за доделу „међународне помоћи“. Кинези су подстакли и развој домаћих компанија, које су онемогућавале присуство западних, што је довело до појаве грађанског друштва и увећане самосвести афричких народа.

ПОВРАТАК У НЕОКОЛОНИЈАЛИЗАМ Уследило је успостављање сарадње између афричких држава, а 2003. године уведен је Дан сарадње Југ-Југ у оквиру Уједињених нација. План је био да се за 10 наредних година робна размена, инвестиције, запошљавање и слично увећа за 50 одсто. Многим државама Африке, дакле, пошло је за руком да остваре ове планове и њихова друштва започела су стабилан развој у скоро свим правцима, што је погодовало и развоју културе са афричким бојама.
Но, онда почиње „Арапско пролеће“ и дестабилизација неколико афричких држава (Мароко, Египат, Либија), а потом и војне интервенције Француске у другим државама. Тиме је (краткотрајна) афричка бајка скренута у западне сурове неоколонијалне оквире.
Африка је различито представљана у делима белих аутора и у западном делу света, а свакако је најприсутнија кроз песму Јаника Ноа „Афричка бајка“. Према мишљењу представника невладине организације „Африка Норвежанима“ Запад има искривљену слику о Африци, која, када се говори о овом континенту истиче глад, сиромаштво, тероризам, криминал, лењост и некултуру афричких народа, а уопште не говори о штетности западне „помоћи“.
Африка је континент на којем живи милијарда људи (16 одсто становништва планете) и налази се 30 одсто свих природних ресурса. Африка је, што је мало коме познато, и континент који није у кризи и који је имао раст економије до 2012. од стабилних 5,5 одсто на годишњем нивоу. Да ли ће тренд бити настављен после војне интервенције Запада и „Арапског пролећа“, видећемо. .На мети држава – лопова и њихових компанија и појединаца у Африци је све – од људских „ресурса“ до различитих материјалних вредности, истиче Набил Ушугар за француски „Le Huffington Post“. Другим речима, Нови светски поредак није заобишао Африку, већ је враћа у епоху колонијализма, која је почела са Берлинском конференцијом 1884-1885. године, а окончана шездесетих година XX века. У том периоду велике међународне компаније су почеле експлоатацију природних ресурса не остављајући ништа локалном становништву, што је резултирало екстремним сиромаштвом. Остаје, дакле, питање да ли се у Африци историја понавља?

ПРИВАТНЕ ВОЈСКЕ ХАРАЈУ АФРИКОМ

Војна интервенција Француске у Малију, као и терористички акти у Алжиру отворили су простор за формирање „тржишта услуга у сфери безбедности“, истиче Иља Плеханов за руски часопис „Војне новости“ (број 2, 2013). Посебно се брзо наметнула компанија „G4S“ у Нигерији, Малију, Кенији, Либији, Етиопији, Тунису Алжиру, Јужноафричкој републици. Она послује у 29 држава Африке. Компанија има преко 100.000 војника и полицајаца, те представља једну од већих приватних војно-полицијских организација. Компанија обезбеђује банке, амбасаде, велике западне компаније попут „Royal Dutch Shell“, „Barclays“ и „AngloGold Ashanti“. Компанија „G4S“ бави се и „наплатом дугова“ по целој Африци, за шта има и сопствене (приватне) затворе и „инспекторе“ који воде истрагу у случају преступа против њихових клијената. Раде и обуку локалне војске и полиције, пружају логистичку услугу и контролу великих насељених места. Трећина профита компанија „G4S“ остварује се у Африци, а годишња зарада је нешто више од милијарду долара. Суштина је да ова компанија заправо ради у интересу САД-а и по захтеву Вашингтона распаљује грађанске ратове, односно помаже у успостављању Новог светског поретка, а да при том нема видљивог присуства у Африци омражених Американаца и Европљана.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Vecina sve ovo zna ali samo jedan list PECAT o tome pise, drugi se bave realiti cirkusima. Istini za volju i tu nas posmatraju kao narod pa na osnovu toga donose odluke o vecini. Sve nazovi civilizacije ponasaju se poput skakavaca, dodju i sve obrste, ostaje samo gola zemlja. Vecina ,,nasih,, skolovana je u Jevropi, zna engleski ali zato nezna maternji jezik. I bave se nasim sudbinama. Ima mnogo onih koji su i doma naucili engleski ali se ne bave sudbinom sopstvenog naroda, valjda zbog domaceg vaspitanja.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *