Почетна / Друштво / Грузија (ни)је у њиховим мислима

Грузија (ни)је у њиховим мислима

Пише Александар Павић

Запад никада неће ништа променити у односу на нас, ма колико нових истина буде откривено, ма колико закључака буде донесено. Та промена ће доћи тек када ми променимо, не нешто, него све у односу на њих. Дакле, неће бити потребно само да „знамо“ истину, већ да и по њој деламо

Чувена песма Реја Чарлса, „Џорџија у мојим мислима“, требало би непрекидно да одзвања како у ушима западне, тако и у ушима српске јавности. Наравно, може и као забавна песма. Али би била још релевантнија и неупоредиво кориснија као стално подсећање на начела која је Европска унија сама прокламовала у вези сукоба у Грузији 2008. године (на енглеском, Грузија се назива Џорџија), који се завршио фактичким отцепљењем Абхазије и Јужне Осетије. Јер, закључци Извештаја међународне мисије за утврђивање чињеница о сукобу у Грузији, нарученог од Савета министара ЕУ 2. децембра 2008. и објављеног 30. септембра 2009. требало је да буду сигурне, непогрешиве смернице за решавање проблема Косова и Метохије, и улогу какву је ЕУ морала да игра у том процесу. Индикативно је, наравно, да нико данас – ни у структурама ЕУ, ни у структурама власти Србије – не помиње ни поменути извештај, ни његове закључке. То би већ у старту могло да нам бар наговести одговор на питање којим се, у претпрошлом броју „Печата“, бавио Стефан Каргановић: да ли нове чињенице које се обелодањују пред западним судовима и/или у склопу рада западних институција, као и закључци који из њих произлазе – наговештавају неко ново вредновање распада СФРЈ, па, самим тим, и неку нову политику западних сила према овом простору?

ПРЕЋУТАНИ АРГУМЕНТ Дакле, кратак одговор би могао да гласи – не. Но, ако је тако, то не значи да се дискусија аутоматски затвара. Напротив. Јер, чињеница да западне претензије на глобалну премоћ и арбитрирање првенствено почивају на аргументима „цивилизацијске супериорности“ – обавезује нас да стално усмеравамо пажњу на то како тај исти Запад своја „висока начела“ спроводи на делу. Да ли и говори и твори – или само ово прво? Јер, ако је у питању само ово прво, то руши саме основе западног аргумента по којем му светски примат припада по праву „бољег“, тј. „моралнијег“. А, ако му тај „морални примат“ не припада на глобалном плану, онда не може да му припада ни на локалном, па ни нашем. Другим речима, у том случају, не само да „Европа“ (тј. ЕУ) има алтернативу – већ би и морала да је има. Али, окренимо се поменутом Извештају и његовом потенцијалу за промену слике о распаду СФРЈ, у овом случају, једностраног отцепљења тзв. Косова. За њега се не може рећи да је баш нов у временском смислу – али у практичном смислу јесте, с озбиром на то колико је јавност упозната са њим, и колико је досад коришћен.
Већ у свом саопштењу за јавност поводом представљања поменутог Извештаја, Министарски савет ЕУ јасно је објавио следећи принцип: „ЕУ такође подсећа да мирно и трајно решење за сукобе у Грузији мора да буде засновано на пуном поштовању независности, суверенитета и територијалне целовитости, онако како их признаје међународно право, укључујући и Хелсиншки завршни акт Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), заједно са резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација.“ Звучи познато – зар не? Наравно да звучи. То је управо аргумент који изазива највише подсмеха и презира од стране европлаћеничке класе у Србији кад год се помене у вези са Косовом и Метохијом – отприлике у истој мери колико и помињање Устава Србије. И то је, гле чуда, аргумент који никада неће употребити ниједан ЕУ бирократа који долази у Србију да би „помогао“ „заједнички пут Србије и Косова у ЕУ“.
Аргумент је, требало би признати, врло незгодан по ЕУ и њену „посредничку улогу“ у (коначном) решавању питања Косова и Метохије. Поготово зато што ниједан српски правник не би могао боље да га изложи него што је то урадила сама Мисија коју је ангажовао Савет министара ЕУ: „Међународно право не признаје право на једнострано стварање нове државе на основу начела самоопредељења изван колонијалног контекста и апартхејда. Ванредно прихватање сецесије услед услова као што је геноцид досад није наишло на опште прихватање… Ово се такође односи и на процес распада државе, онако како се може говорити о Грузији после распада Совјетског Савеза. Према надмоћно прихваћеном начелу uti possidetis, само бивше конститутивне републике попут Грузије, али не и територијалне подјединице попут Јужне Осетије и Абхазије, добијају независност у случају распада већег ентитета као што је Совјетски Савез. Стога, Јужна Осетија није имала право на отцепљење од Грузије, а исто важи и за Абхазију, већином због истих разлога. Признање отцепљених ентитета попут Абхазије и Јужне Осетије од стране треће земље је стога противно међународном праву, у смислу незаконитог мешања у суверенитет и територијални интегритет земље о којој се ради, тј. Грузије. То је противно начелу Завршног акта из Хелсинкија, у којем се каже: ‚државе учеснице ће међусобно поштовати своју суверену једнакост и индивидуалност, као и сва права која произлазе из права која су обухваћена њиховим суверенитетом, што се посебно односи на право сваке државе на јуридицијалну једнакост, територијални интегритет и слободу и политичку независност‘.“

[restrictedarea]

 

СУВЕРЕНИТЕТ И „КОСОВСКИ СУВЕРЕНИТЕТ“ Као што знамо, када уопште говоре о потреби „поштовања суверенитета“ када је реч о косовском проблему, водеће државе ЕУ то искључиво помињу у контексту „косовског суверенитета“. А јасно је да је тај феномен искључиво плод кршења управо принципа на које се ЕУ, када је реч о Грузији – чији јој пуни територијални интегритет, за разлику од српског, очигледно одговара – у моралистичком тону позива.
При том не би требало заборавити да је, када је реч о Србији, ЕУ хладно прешла – и прелази – не само преко начела Хелсиншког завршног акта и резолуција Савета безбедности УН, већ и преко сопственог правног преседана установљеног још на почетку сукоба у бившој СФРЈ. Реч је, наравно, о закључцима Бадинтерове комисије, који је требало да легализују првобитни грех ЕУ (тадашње ЕЗ), који је још тад из темеља пољуљао послератни међународни поредак. Ево шта, о поштовању тзв. унутрашњих, тј. републичких граница (које су, противно свакој логици, проглашене „важнијим“ од спољних) кажу закључци Бадинтерове комисије: „Мишљење бр. 3: Прво: Међународне границе се морају поштовати; Друго: Интерне границе се не могу мењати осим по договору; Треће: У складу са начелима (1) поштовања територијалног status quоa и (2) начела uti possidetis, бивше унутрашње границе постају спољне границе, заштићене међународним правом, осим према другачијем договору; такође, чл. 5 Устава СФРЈ предвиђа да се границе република не могу мењати без њиховог пристанка; Четврто: Према међународном праву, постојеће границе се не могу легално мењати кроз употребу силе.“ А, да подсетимо шта кажу релевантни делови наведеног члана Устава СФРЈ (оног који је домаћој плаћеничкој класи најдражи – из 1974. године): „2) Територија републике не може се мењати без пристанка републике, а територија аутономне покрајине — ни без пристанка аутономне покрајине; 4) Граница између република може се мењати само на основу њиховог споразума, а ако се ради о граници аутономне покрајине — и на основу њене сагласности.“
Као што знамо, тишина понуђача преговарачких „добрих услуга“ из ЕУ у вези са тим како су прекршени сви горенаведени принципи – везани и за спољне и за „унутрашње“ границе када је реч о случају Србије и Косова и Метохије“, просто је заглушујућа.
Но, ту није крај незгодним преседанима које је ЕУ сама себи наметнула у извештају о сукобу у Грузији. Погледајмо неке наводе из поменутог извештаја из одељка „Опсервације“:
„4. Постало је јасно да делотворност надзорних, мировних и других стабилизујућих институција и аранжмана у великој мери зависи од поверења и поуздања са којим их доживљавају стране у сукобу. То се у већини случајева непосредно везује за то колико их стране у сукобу сматрају непристрасним, што је опет непосредно повезано са земљом из које долазе или земљом за коју се сматра да контролише процес. И то је тако без обзира на то да ли непристрасност стварно постоји у пракси или не. Ниједној страни у сукобу, нити страни за коју се сматра да снажно подржава било коју од сукобљених страна не би требало омогућити да заузима командни, председавајући или арбитрирајући положај, или да врши било какву контролу над операцијом која нужно мора да буде заснована на начелима непристрасности и правичности да би била делотворна.“ Овде је јасно да би примена овог начела аутоматски дисквалификовала било какву посредничку улогу свакој држави која је признала тзв. косовску независност или учествовала у злочиначком бомбардовању СРЈ 1999. године. Прве међу тим државама су свакако водеће државе ЕУ и САД. А бриселски тзв. преговори се воде под искључивим окриљем управо тих држава. Паметном доста.

НЕЗГОДНИ ПРЕСЕДАНИ Но, ни ту није крај незгодним преседанима које је ЕУ сама себи поставила: „8. Сукоб у Грузији у лето 2008. је оголио склоности неких политичких актера да се удаље од општеприхваћених начела међународног права, као што је поштовање територијалне целовитости… Такође постоји склоност ка удаљавању од мултилатеризма и резултата и решења која су плод преговора, у корист једностраних акција (као што су нпр. једнострано проглашена ‚независност Косова‘ – прим. аутора)… Међународно право требало би да настави да се поштује у целости. Све тенденције да се прихвати ерозија или селективна примена само неких од његових принципа, као што је поштовање територијалног интегритета, не смеју да се толеришу.“
Или Опсервација 9: „Дестабилизирајући ефекти се такође могу појавити услед агресивне спољне политике засноване на постизању циљева везаних за привилеговане интересне сфере, поготово када је реч о суседним земљама, јер таква политика лишава мање државе њихове слободе избора и ограничава њихов суверенитет. Политичка схватања и појмови попут привилегованих интересних сфера или било каквих других претензија на посебна права мешања у унутрашње, или спољне послове других земаља су неспојиви са међународним правом. Они представљају опасност за међународно право и стабилност, и неспојиви су са пријатељским односима између држава. Требало би их одбацити.“ И у овом случају, тишина је више него јасна. Плаћени пропоненти тзв. ЕУ интеграција непрекидно користе аргумент како је Србија у „природној“ или некој сличној сфери интересовања ЕУ и како ће, ако не буде тежила чланству – бити „изолована“. А што би била изолована – када на свету постоји још скоро 200 других држава? Да не говоримо о целом, очигледно нелегитимном концепту по којем ЕУ има некакво „природно“ право да се „највише занима“ за проблем Косова и Метохије, што наводно оправдава „водећу улогу“ коју би ЕУ требало да игра – не само у преговорима у вези са КиМ, већ и у свим унутрашњим и спољним питањима која се тичу Србије.
А ево и шлага на торти, Опсервације број 12: „На крају констатујемо да се ситуација у региону сукоба практично није променила од времена када је сукоб избио, у августу 2008. Политички амбијент за решавање сукоба је заправо постао далеко тежи после признања Абхазије и Јужне Осетије као независних држава од стране једне од страна у сукобу.“ Наравно, ту се мислило – и мисли се и даље – на Русију. А садашње ћутање западних сила и свесни заборав које покушавају да успоставе у вези са овоим извештајем је очигледно у функцији спречавања сваке помисли на државе на које би се овај део извештаја односио када би се говорило о Косову и Метохији: све државе које су признале једнострано проглашену „косовску независност“.
Као што је констатовано на почетку текста, прилично је лако закључити да политику водећих западних сила према нашим просторима неће променити ни нова сазнања, нити закључци који се из њих могу извући – чак и када их саме те силе установљавају. На Западу је очигледно све подређено голом интересу, који се, када је реч о Србији, очигледно своди на сто година стари германски аксиом: „Serbien muss sterbien!“ То је та „цивилизација“ у коју би, наводно, требало да се интегришемо, отприлике као и нацистички заробљеници у концлогоре. Њено ћутање када је реч о стварима које њеним ултрапрагматичним циљевима не иде у прилог, сасвим је разумљиво. Оно што је апсолутно неразумљиво је зашто је то ћутање подједнако „гласно“ у самом Београду, тј. у круговима власти и медија. Зашто се нове чињенице, аргументи и начела које су саме западне силе установиле, а који би нам били и те како корисни у дипломатском спаринговању – уопште не користе? Јер, сигурно је једно – овакав какав је, Запад никада сам од себе неће ништа променити у односу на нас, ма колико нових истина буде откривено, ма колико нових закључака буде донесено. Та промена ће доћи тек када ми променимо, не нешто, него све у односу на њих. Дакле, неће бити потребно само да „знамо“ истину, него да и по њој деламо. Једино тако ћемо их све „научити памети“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *