Ем је скупа, ем не ради

Пише Миодраг Зарковић

Громогласна кукњава овдашњих културних радника, надигла због најаве да ће додељена им буџетска средства убудуће бити далеко мања, прикрива истину да српска култура, као једно од последњих уточишта самоуправног социјализма, одавно не служи Србији, већ „региону“

Ни 24 часа пошто је Емир Кустурица најавио да ће, по сценарију који је написала његова ћерка, снимити филм о трговини људским органима на Косову и Метохији, огласио се извесни Љирак Ћељај, председавајући „косовског удружења филмских уметника“, захтевајући да Приштина прогласи Кустурицу непожељном особом због ширења „антиалбанске пропаганде“. Додајући да „Кустурицу не можемо звати уметником, јер је подржавао режим Слободана Милошевића“, Ћељај је још рекао да најава филма о трговини људским органима „завређује реакцију и локалних власти, али и међународне заједнице“.
Љирак Ћељај је, дакле, реаговао муњевито и сместа започео нападе на саму замисао дела. Урадио је, према томе, оно што ниједан од београдских културних посленика није ни помислио да уради када је, почетком прошле године, балканске међунационалне духове узбудила Анђелина Џоли са својим назови филмом „У земљи крви и меда“: дао је мишљење о неком остварењу пре него што га је и погледао! Штавише, Ћељај је позвао на свеопште осуђивање Емира Кустурице због филма који је тек у строгом повоју и који ће, према речима српског редитеља, бити готов најраније за три године.
Такво што се, јамачно, нити једном београдском филмском раднику не би поткрало. Напротив, безбројни примери филмских и телевизијских остварења у којима се најгрубље вређа и клевеће српски народ, никада нису наишли на какво приметније противљење овдашњих културних кругова, па чак ни појединаца. Установе које су од стране српске државе и српског друштва ем задужене, ем плаћене да воде културне битке попут описаних, ни у једном случају нису се понеле попут Ћељаја. Оне су имале све разлоге овог света да се громко огласе у одбрану своје нације, али су сваки и један пут остале неме. Он је, насупрот томе, имао не само разлоге, већ и моралну обавезу, да оћути Кустуричину изјаву, али је свеједно преузео на себе задатак јавног сукобљавања са филмским уметником који је далеко познатији и признатији од свих оних „косовских“ за које је Ћељај надлежан. (Ћељај је, чак, отишао толико далеко да је, иако је он сам високи званичник Демократске партије Косова Хашима Тачија, Кустурици пребацио како је наводно „подржавао режим Слободана Милошевића“).
Набројане разлике показују да чак и „косовска нација“, измишљена наврат-нанос и у туђој крви, има културну политику; за разлику од Србије.

ЛДП ДАО ЗНАК Колико Србији недостаје одговорна културна политика, заиста се најбоље види по томе што Холивуд, углас са британском и кинематографијама земаља бивше СФРЈ, већ деценијама на великом платну користи Србе као нечовечне злочинце и бездушне касапине, у заплетима који ни по чему не подсећају на стварне догађаје из ратова деведесетих, али се у име Србије нико до данас није званично огласио у вези са таквим изопачењима истине и ружењем нашег националног угледа. Поменутим потезом – наметањем обавезе да се филм најпре погледа, тј. пусти у редовно биоскопско приказивање, пре него што се о њему донесе коначан суд – овдашњи културни посленици у ствари су сваки пут унапред обесмислили сваки одговор, јер на сплачине, попут оне какву је снимила Анђелина Џоли, много више смисла има указивати унапред, пре него што је млеко просуто.
Српски културни кругови, међутим, не показују занимање за то како би они могли да помогну држави у којој делују, већ само за то како би дотична држава могла или чак и морала, да олакша живот њима. Примера ради, културни радници су протеклих дана били усредсређени искључиво на тешкоће произашле из нечега што они препознају као маћехински однос министарства, самим тим и власти, према њима. Својеврсно такмичење у кукњави као да је огласила трибина коју је Либерално-демократска партија уприличила пре отприлике две седмице, и на којој су окупљени осули дрвље и камење на одлуку извршне власти да се за културу издвоји минималних 0,62 одсто укупних буџетских средстава. Нико од њих се, до закључења овог броја „Печата“, ни словом није осврнуо на Ћељајев политички насртај на Кустурицу, али су зато у свако доба дана били у стању да дају изјаве о томе како ће Србија сигурно пропасти без улагања у културу, тј. без улагања у њих. Јер, реч је о слоју људи који је успео у незамисливом: да појам културе, као један од кључних и најширих у данашњем схватању уређеног друштва, сасвим поистовете са самима собом.
Преузет из латинског, где је првенствено значио „узгајање“, „раст“, „напредовање“… израз култура обухвата најраширенија могућа значења, од свакодневног, међусобног општења људи у оквиру једне заједнице, па до стваралачких узлета њених даровитих појединаца. У ужем и много чешће употребљаваном смислу, међутим, култура углавном подразумева ово друго, односно стваралачке, махом уметничке изразе, те однос друштва и државе према њима. За одређену средину првенствено важи да је „културна“ ако се с довољно пажње и обзира опходи према људском стваралаштву, како савременом – које може и непосредно да поспешује широком лепезом средстава и прописа, од новчане помоћи, па до пореских олакшица – тако и некадашњем, наслеђеном из прошлости.

[restrictedarea]

ЊЕГОШ И ГОГОЉ С те тачке гледишта, ововековна Србија збиља не делује као да је култури посвећена на задовољавајућем нивоу, јер, на пример, није у стању – тј. не показује неопходно занимање, као предуслов за деловање – да достојно обележи двестоту годишњицу рођења Петра Петровића Његоша, која пада управо 2013. Тако се наставља обичај срамотног занемаривања јубилеја важних за српску историју и културу, док се годишњице са којима Србија има овлашне везе, ако и такве (Милански едикт), помпезно и папрено обележавају.
Пре четири лета, на пример, угледни књижевни теоретичар Миодраг Сибиновић био је, као међународно признати слависта, пренеражен што нити једна овдашња издавачка кућа није нашла засходно да објави ишта од дела Николаја Гогоља, руског књижевног великана чију је 200. годишњицу рођења те године обележавао и УНЕСКО:
„Треба ли било кога образовног човека нашег средњег и старијег поколења подсећати на то шта је Гогољ значио за развој српске књижевности 19. века? На италијанску књижевност није извршио ни приближно толики непосредан утицај, али се Гогољев јубилеј 2009. године у Италији, у којој је руски писац, док је писао ‚Мртве душе‘ и неке друге текстове, боравио у више махова – обележавао богатим програмом, програмом који је садржао, поред осталог, снимање филма о Гогољевом боравку у Риму и конкурс за најбољи нови превод једног Гогољевог дела на италијански језик“, писао је тада професор Сибиновић.
Како ли њему и другим ученим људима делује данашњи податак, да Србија нема жељу да обележи ни годишњицу рођења Његоша, највећег српског песника?!
Крвна слика је, дакле, врло неповољна, али културни посленици не јадикују над ограничењима или пропустима српске културе, већ искључиво над њеним материјалним странама, односно над тиме што ће се суочити са далеко мањим средствима од оних на какве су навикли доскоро. То јадиковање је у моралном смислу крајње противречно, ако не и иронично. Управо су најгласнији културни посленици – глумци, редитељи, сценаристи, како филмски, тако и позоришни – од петооктобарског преврата наовамо лармали о потреби да се Србија „модернизује“ и „реформише“, а нарочито да Срби морају да „промене менталитет“ и прихвате „здраву тржишну утакмицу“ налик оној која наводно постоји на Западу. Данас, када се „здрава тржишна утакмица“ смеши њима, исти ти људи делују као да су малтене спремни да се дижу на оружје како би устројство у којем они послују остало „нереформисано“ и „немодернизовано“, тј. исто какво је било и у доба титоистичког социјализма.

ЈУГОНОСТАЛГИЈА Да, социјализам је у огромној мери опстао у културним делатностима, па тако позоришта упорно избегавају приватизацију, а филмови остају зависни од државних средстава, која су до сада некако увек и успевали да добију копродукцијским укључивањем Јавног сервиса или пак преко новчане помоћи из водећих српских јавних предузећа попут „Телекома“. Најгрлатији заступници „модернизације“ тако су задржавали повластице успостављене под Јосипом Брозом, бескрајно вештим саморекламером коме није било тешко да у сврху сопственог величања потегне и за тадашњим холивудским звездама (као када их је окупио, рецимо, у филму „Битка на Неретви“, прескупом ратном спектаклу за једнократну, пропагандну употребу, који је редитељ Вељко Булајић недавно „поклонио“ хрватској кинематографији, на шта су многи одавде заграктали у противљењу, као да је то остварење нешто за чим вреди жалити).
Уопштено гледано, носталгија обојена загушујућим југословенством јесте надмоћно оличење ововековне српске културе. Понајбољи пример је српска кинематографија која, у својој понизности, није презала од тога да на олтар „региона“ приноси кривицу сопственог народа за сва зла виђена деведесетих година („Турнеја“ Горана Марковића отишла је најдаље, мада не заостаје много ни „Четврти човек“ Дејана Зечевића) или чак и за историјске трагедије на Балкану („Свети Георгије убива аждаху“ Срђана Драгојевића), али је нарочито усавршила шарлатански злослутне приказе српске ововремене „стварности“ („Шишање“, „Клип“, „Српски филм“, „Парада“).
Сва та делатност, врло скупа и захтевна у производном смислу, била је могућа једино због тога што су средства отимана из јавних фондова, где су се пак сливала из џепова пореских обвезника, оних истих чијем су оцрњивању дотични филмови и намењени. Зато је својевремена најава из Министарства културе да у 2013. години ниједан филм не може да рачуна на помоћ из буџета, била у ствари добра вест за српску културу. Наравно, то је истовремено био ударац за противсрпску културу, усидрену у Београду, због чега су овдашње филмаџије прве отвориле сезону згражавања над Министарством културе. Згражавању су се последњих дана прикључили и остали вајни уметници, нарочито они чија се делатност везује за позориште (Јован Ћирилов, Јелена Богавац…), тако да је у свеопштој халабуци тешко сагледати много оштрију истину, а та гласи да је умањивање или укидање средстава за овакву врсту „културе“ у ствари једини од небројених пожељних потеза нових власти, који није изостао у овом мандату.

„ЈАДАН“ ТИХИ Ако се досадашње деловање Министарства културе сагледа трезвеније, види се да њиме могу да буду задовољнији размажени „уметници“ што кукумавче, него испонижавани и измрцварени народни слојеви који, често и не знајући, издржавају тај злокобни строј самомржње.
Заиста, каквог разлога има Војислав Брајовић, бивши министар културе, да се жали на стање у српској култури? За шта је то Брајовић, заједно са многим својим колегама које су се такође прописно окористиле о ову државу, остао ускраћен? Да ли је можда поднео одговорност за то стање које тако мрачно описује?
Одакле икоме право да, после срамотног искуства са загребачким дрзником Оливером Фрљићем и његовом позоришном шамарчином Србији названом „Зоран Ђинђић“, додели девет милиона динара Браниславу Лечићу – још једном бившем министру културе, познатом и по томе што је у „Сабљи“ гасио гласила декретима – који је за 9. април најавио премијеру свог издашно потпомогнутог комада, чији и сам назив „Опомена“ наговештава још једно иживљавање по националном поносу?
Не спорећи право Јовану Ћирилову да се бави театрологијом, нити умањујући његова могућа достигнућа на том пољу, ипак би се требало запитати одакле му слобода да захтева од државе и друштва да наставе да издржавају којекакве, вероватно сасвим безначајне фестивале, а да истовремено он лично подржава политичке снаге које уши пробише залагањем за „суочавање“ Србије са разнораним изазовима, од којих су закони суровог тржишта међу најпомињанијима?
Основна законитост тржишта управо гласи да се вредност свега мери односом уложеног и добијеног. А, с обзиром на то колико смо од ње до сада добили, српска култура тешко да је заслужила иједан динар из заједничке касе. Напросто, изузев њих самих који су у „пројекте“ непосредно укључени, нико у Србији нема никакву разумску или духовну корист од већине онога што се ради под паролом културе. Културним делатницима, међутим, ни на крај памети није да макар послушају сопствене „савете“, па да се суоче са сопственом вредношћу. Напротив, у великој мери су запосели гласила (од ТВ емисија ничим оправданог постојања, као што је „Хоћу да знам“ на Б92, па до такозваних културних додатака по дневним листовима), не би ли натерали/приволели јавност да се сажали над њиховим незаслужено тужним судбинама и удели им још средстава.

ДОМ АМЕРИЧКЕ ОМЛАДИНЕ С обзиром на спрегу покондирених културних делатника и њихових једнако несношљивих истомишљеника по средствима извештавања – спрегу успостављену још у титоизму, али неначету ни за мандата садашње власти – београдска гласила остају не само оглашивачи такве, наопаке културне политике, већ и њено пуноправно оруђе. Тако је, као још један пример овдашње културне једнообразности, дневни лист „Политика“ протеклог понедељка, првог априла, у редовној рубрици „Србија разговара“ објавио разговор са позоришним редитељем Јеленом Богавац и скупштинским послаником ЛДП-а Бојаном Ђурићем. Тако смо уместо сучељавања супротстављених ставова, чему је дотична рубрика осмишљена да служи, могли да читамо опширно описану сагласност посланика и редитељке, која је и раније била наклоњена управо ЛДП-у. А још је у тој отужној какофонији наново потегнута фамозна „деполитизација“, коју ЛДП наводно заговара, али коју ипак није спровео ни на нивоу Београда, где је ова странка задужена за културу. Напротив, култура у главном граду не да није „деполитизована“, већ је скоро сасвим посвећена политичким циљевима ЛДП-а, који су, као што је познато, у длаку исти као и циљеви западних насилника; ово је најочигледније у потпуно американизованом Дому омладине, некада омиљеном окупљалишту београдских момака и девојака, који последњих година, сав украшен америчким тробојкама, првенствено намењен опскурним „регионалним“ (читај – југословенским) догађањима као што су, парафразирано, „дани загребачке културе“.
Уколико се нешто под хитно не промени, српска култура ни надаље неће доприносити онако како би морала – између осталог: образовањем најширих слојева становништа, нарочито деце и младих; похрањивањем српске и светске културне баштине, и њеним приближавањем данашњим нараштајима; очувањем и заштитом националног и државног угледа, ако су исти угрожени; опипљивом подршком ствараоцима чији рад служи на корист друштву.
А за почетак, неко би најзад морао да подигне глас у одбрану Емира Кустурице, али и да се запита како смо дошли до тога да су Кустурица и његова ћерка једини филмски ствараоци који су показали било какву жељу да се кроз уметнички израз баве грозоморном темом отимања и продаје људских органа на Косову и Метохији.

[/restrictedarea]