Почетна / Култура / Дучићева Грачаница – ћерка Његошеве капеле

Дучићева Грачаница – ћерка Његошеве капеле

Пише  Јован Делић

Дучић је имао више среће са Требињем и цијелим Српством него Његош са Црном Гором: Његош је изгубио капелу на Ловћену; Дучић је добио косовску Грачаницу на Црквини изнад Требиња

Велика ми је радост што могу да вас поздравим у својству руководиоца пројекта Министарства просвете и науке Републике Србије „Смена поетичких парадигми у српској књижевности ХХ века: национални и европски контекст“ и да вам честитам сјутрашњи свијетли празник – Благовијести – дан упокојења пјесника који нас окупља, Јована Дучића.
Благовијести су, за нас, празник жетве и сјетве: управо објављеним Зборником радова о Миловану Данојлићу убирамо жетву са прошлогодишњег научног скупа, а данашњим научним скупом засијавамо будући зборник радова о Алеку Вукадиновићу који би требало да промовишемо догодине, на Благовијести 2014.
Долазак у Требиње сваке године о Благовијестима за нас је велика радост и велики празник. Ово је шести научни скуп који овдје одржавамо и пети Зборник радова који промовишемо. Овдје су настали зборници радова о Јовану Дучићу, Стевану Раичковићу, Љубомиру Симовићу, Матији Бећковићу и Миловану Данојлићу – цијела једна мала библиотека. Ако ћемо право, једино што остаје иза Дучићевог дана као трајно свједочанство и научна вриједност јесу ови зборници: Fama volat, scripta manent! Хвала ти, Требиње, за љубав и подршку; хвала и вама, колегинице и колеге, за љубав према Требињу.

[restrictedarea]

Овогодишње Благовијести су изузетне по томе што се ове године навршава седамдесет година од уснућа у Господу великог пјесника Јована Дучића и од појаве његове ненадмашне Лирике, која се појавила на дан његове смрти и чији му је примјерак мртвоме на груди положен да са њим у гроб оде. Управо је у Лирици Јован Дучић водио његошевски дијалог с` Богом:
„Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежане,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ` мене.“
Том поезијом и дијалогом с` Господом Дучић је један од највећих настављача највећег српског пјесника Петра II Петровића Његоша, па је природно што је овај Дучићев дан озарен Његошевим именом и јубилејем – два вијека његовог вјечног живота. Јер ми од Његоша – од Луче и од Горског вијенца – немамо таквог метафизичко-религијског пјесника као што је то био позни Јован Дучић, пјесник међе и пјесник тајне; оне свете тајне коју је Његош настојао да досегне у ватреноме заносу:
„Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије тајну (…)
(…)
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.“
Човјек је слабашан да изрази своје осјећање и да досегне до најдубље тајне. Људске сазнајне моћи су ограничене да би досегле „Творца непостижног“, али је човјек, ипак, огледало Божанско:
„Човјек орган доста слаби има
Да изрази своје чувствовање.
(…)
О свевишњи Творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
Ума твога огледа се свјетла.“
То огледање Бога у човјеку осјетио је и опјевао Јован Дучић:
„Господе, знам ти клицу чудну
У свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну –
Као небеса у бунару.“
И за Дучића је, као и за Његоша, Бог скривен у свјетлости, „у морима сјања“ до којих може допријети само људска слутња – једино је она безгранична и зато предрагоцјена – па га, Господа, не могу чути ни небо, ни земља, али је, парадоксално, његов глас од постања у човјеку:
„Знам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.“
Зато је свјетлост мјера и цијена свих ствари, о чему говори Дучић гласом сунцокрета. Опозиција свјетлост–тмина паралелна је опозицији свето-проклето. Овако, шумећи, говоре Дучићеви сунцокрети:
„Шуме у страху свом од мрака:
‚Бог је помало све што зâри;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!…
Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало –
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!…‘“
Бог је, за Дучића вјечни стваралац; свемир се непрестано изнова ствара:
„Божји лик трепти на свим морима,
Сваки час свемир ниче изнова.“
Тешко је у свјетским размјерама наћи такав однос човјека (пјесника) и Бога какав је Дучићев у пјесми „Човек говори Богу“. То је однос храбрих и равноправних сабесједника који упућује Господу питања незамислива у другим религијама, па и црквама. Пред Богом стоји и Богу се обраћа надахнути човјек достојан таквог става и дијалога; достојан „посљедњих питања“ која поставља – да ли наш пут води ка Богу; јесу ли крај и почетак једно; личимо ли данас на Божанско обличје; шта је и откуда људски дух:
„Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак – је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе –
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.
Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.“
Добро је познато колико се Дучић старао да се у Требињу подигне Његошев споменик 1934. године. Требињу служи на част, славу, понос и љепоту што се двије пјесничке громаде – Његош и Дучић – међусобно гледају и дозивају са споменика, опомињући нас ко смо, шта смо и чији смо. То нема нико осим Требиња. Дучић је имао више среће са Требињем и цијелим Српством него Његош са Црном Гором: Његош је изгубио капелу на Ловћену; Дучић је добио косовску Грачаницу на Црквини изнад Требиња. Али, није ли и косовски храм над Требињем и по идеји, и по положају, и по реализацији духовно чедо Његошеве капеле? И не утире ли Грачаница на Црквини и вјечну сузу Његошеву, распаљујући преузету његову вјечну зубљу? Није ли она потврда Андрићевог става да је Његош трагични јунак косовске мисли и да је то Дучић знао и осјећао? Ја видим отјелотворење косовске мисли и у храну изнад Требиња, и у споменику Његошу. Његош је, уз то, персонификација свега онога у шта је Дучић вјеровао: и Бога, као православни епископ, и Српства, као владар Црне Горе, једине слободне подланице српске земље, и као пјесник и мислилац Косовског завјета и косовске мисли.
Благо теби, Требиње, и слава теби, мили Дучићев граде, са твојим споменицима и са твојим косовским и његошевским храмом!
Господине градоначелниче Требиња, имате хиљаду разлога да о Благовјестима 2013. године будете најпоноснији међу свим градоначелницима у Српству. То су Вам даровали Његош и Дучић.
Молим Вас да примите мој скромни традиционални дар – наш заједнички Зборник радова, овога пута посвећен пјесничком дјелу и мисли о поезији Милована Данојлића, као израз наше љубави према овом граду и жеље да наша сарадња траје на многаја љета. У то име завршићу ово своје поздравно слово Данојлићевим реченицама које се и те како односе и на наш данашњи скуп:
„Освајачи су постигли неке ефемерне успехе, променили су називе фирми у центру престонице, англифицирали киоске и дућанчиће, али у бруј матерње мелодије нису продрли. Матерња реч је све што имамо, а она има само нас.“
Зарад тог бруја матерње мелодије и зарад матерње ријечи данас смо овдје.
(Поздравна ријеч на отварању научног скупа
„Предачка мелодија Алека Вукадиновића“
на Дучићевом дану у Требињу, 6. априла 2013. године)

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *