Почетна / Култура / Дучићев и српски средоземни идентитет

Дучићев и српски средоземни идентитет

На 70-годишњицу смрти Јована Дучића

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Ходочастећи кроз средоземну културну топографију, призивајући симболичка места, ликове и догађаје што чине упоришта европске цивилизације, Дучић контекстуализује и српски историјски пут и стваралачке трагове у том ширем културном простору

У једном од свакако најбољих есеја о Јовану Дучићу, Милан Кашанин указује на новину коју су унели песникови циклуси из првих година новог, двадесетог века, у српску поезију после „романтичарских и реалистичких песника“. „Ни у чијим стиховима нема толико сунца и неба, толико сјаја и пространства као у његовим ‚Јадранским сонетима‘. У Дучићево време, кад за већину Срба Јадран није био реалност него сан, ти стихови су били више него песме – били су откриће“, истиче Кашанин и подвлачи: „Нема, не бољих, већ нема ни других приморских пејзажа у српској поезији од Дучићевих ‚Јадранских сонета‘“. Средоземље, кроз његов јадрански рукавац, улази у српску поезију у раздобље модерне, али не једино као дотад необрађен тематски простор или пејзаж, него и као оквир српског књижевног и културног идентитета шири од дотадашњег, што га је чинило фолклорно наслеђе положено у темеље нове српске књижевности. Стојећи на узоритим почецима модерне српске поезије, Дучић отвара и пролазе ка архетипским слојевима, за продор у колективно несвесно, чији је море симбол, по Јунгу, јер „испод бистре површине крије неслућене дубине“. Поред тога, у „јадранским“ сонетима „Крај мора“ или „Далмација“ Дучић заснива и лирски ток културноисторијске евокације, што је поступак близак ономе из путописних проза, у књизи „Градови и химере“, којој можемо приписати статус коментара Дучићеве поезије и поетике.

КЊИЖЕВНОСТ ЈЕ ЗАСЕБНА РЕПУБЛИКА Још и више, Дучићев путописни венац, с довољно разлога, можемо читати и у значењу имплицитног српског модерног културног програма, сагласно и песниковом статусу у једном развојно важном раздобљу. Обрисе тога програма назначује Дучић у доба када ће се отиснути у Женеву и Париз. У чланку „Патриотизам у књижевности“ из 1899. године, објављеном у „Зори“ коју је уређивао, тада млади песник овако оцењује текуће прилике, и даље оптерећене прећутним патриотским налогом српским писцима: „Српска књижевност задовољена је тако исто с малим; величине не мјери аршином који влада у литератури опћој; она је за себе сад једна република ограничена на себе и у свом очекивању“ – исписује Дучић и закључује, не без дискретне полемичке ироније: „Но, да се књижевност српска, недорасло дјетенце народа нашег, васпита, да се његовом организму дадне правилан развитак, да се поставе границе његових дјетињских прохтијева и обиљежи пут напредовања, то је данас прва задаћа, најсветији позив нашег патриотизма.“ Друштвени контекст у којем се развијала српска књижевност на размеђи векова био је обележен културноисторијским специфичностима од утицаја на носиоце модерних струјања. „Изгледа да је српска књижевност, стварана у борби за национално осамостаљивање, културно и књижевно уздизање и потврђивање у властитој држави, и деведесетих година била више заокупљена идејом како да дође до општег побољшања квалитета, до ‚изоштравања критерија‘ који би омогућио да се подигне ниво литерарног стварања, него да изврши преображај у смеру новога“ – објашњава Радован Вучковић.

[restrictedarea]

 
У овоме је смеру формулисана и Дучићева „прва задаћа“ нове српске књижевности. Кад младобосанци Митриновић (1907) или Гаћиновић (1908) афирмишу, испред других песама, Дучићеве „Јадранске сонете“, они просто подразумевају постигнуто садејство (а не конфликт!) домаће „расне“ подлоге и европских увида. „Српска крв и српски морал помијешани су љепотама и пластикама запада, то је књижевно покољење данашњег времена“ – оцењује Гаћиновић из активистичког угла националне омладине свога доба. Другим речима, Дучић израста из контекста који модернизацију прихвата као култивисање и поступнo усавршавање, а не раскид и негацију књижевне претходнице, као што је увелико био случај двадесетак година касније, у јеку авангарде. Дучићеви стихови, њихов језик и облик, као и шири тематски опсег, били су одмах препознати у склопу такве улоге.
Али и путописна проза сабрана у књигу „Градови и химере“ подупире исти задатак. Будући да наративни субјект Дучићеве прозе обједињује описане пределе, од Швајцарске до Египта, где преовлађују слике и „химере“ одређене субјективном перспективом и умним преокупацијама ауторског „ја“, он и јесте централна инстанца, главни јунак овога путописног венца. Еволутивна путања једног духа, представника прекретног нараштаја једног народа, може се пратити од младалачких фасцинација и потреса у Женеви и Паризу, преко удубљења у простор античке Грчке, античког и вечног Рима, па до зрелог духовног утврђивања захваљујући боравку у Палестини, као и синтетичког искуственог погледа побуђеног древним египатским наслеђем. Ауторско „ја“ налази се у средишту читаве средоземне топографије, чија дубока прошлост лежи унутар видљивог простора, на којем је остало мало тога што путник призива. Пројекција наративног субјекта у простор, и то не у његов спољашњи садржај, него у фундус историјског и културног памћења, представља основни поступак примењен у Дучићевим путописима. Ако песниково предавање мору значи пролаз ка несвесном бездану и према колективном архетипу, онда умно проницање у места што дуго памте, у градове уздуж Средоземља, посредно означава Дучићево приклањање културној меморији као залогу континуитета и смислотворне акције – наспрам драме људске ефемерности.
У есејистичким деоницама путописа Дучић разлаже најдубља лична и општечовечанска питања, али у своме песничком бедекеру кроз Средоземље остварује још нешто, врло циљано. При поређењу или оцртавању разлика између различитих раздобља, култура и етноса, српски песник, где год може, уткива и историјске и предањске садржаје свога народа. Тако, у опису Херонејског поља, у „Првом писму из Грчке“, путописац повлачи аналогију са Пољем Косовом, местом заветног српско-турског боја: „На Косову сам имао увек толику опсесију слуха да ми се чинило како чујем јасно све покличе војника, све усклике хероја, све јауке кукавица и злочинаца који у једном таквом боју попадају у истој гомили. Увек ми је изгледало да не бих могао проспавати ноћ на Косову не само од историјске туге, него од једне стварне галаме, вике, урнебеса људских и животињских гласова. Мени се чини и да на Херонеји нисам ништа видео, али да сам све чуо. Музика овог страшног и немог предела остаће ми у памћењу као неки изванредни лични доживљај.“ Није ово случајан призив – реч је о ауторској стратегији, јер Дучић уводи репрезентативне српске примере у дискурс о средоземној повести и предаји, на пажљиво бираним местима. Најпре, у „Писму са Јонског мора“ спомиње балканска поља на којима су Римљани „тукли своје највеће битке“, да би, неколико страница даље, говорећи о разорном учинку Турака на Балканском истоку, одредио Србију као природну наследницу „византијског генија“, а потом, каваљерски, по изврсности издвојио, поред сељанки лепотица са Крфа, и девојке Конављанке.
У „Првом писму из Грчке“, песник поставља своје Србе у раван са парадигматачним Хеленима по једном, за њега веома важном елементу. За Дучићеву поетику културног памћења и митотворства, Грци су узорит народ, јер су знаковима премрежили читаво хеленско тло, чувајући своју прошлост и ојачавајући достојанство савремености, по правилу недостојније: „Грчки народ није оставио ни педаљ своје земље без његове легенде (…) Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди“, припрема Дучић аргументацију за изразиту похвалу своме народу: „Због овог је српски народ виши данас од свију суседних народа: јер је сва његова историја у народним песмама претворена у митове, реке и планине пуне вила, хероји, као Милош и Марко, дигнути до ванчовечанског, а краљеви, цареви и кнежеви претворени у светитеље.“ Али то није једино упоређење српске културе са кључним моментима грчке антике. Коментар нарочитог положаја Делфа и Акропоља Дучић користи да спомене бирану топографију српских средњовековних манастира. Простор, spiritus loci, Дучић семиотизује и тако што га изнова повезује са писаним делима насталим у њему: тако у Пниксу чита Демостена, Цицерона у Тускулуму односно Фраскати, у Асизи св. Франциска, у Дубровнику Гундулића и Држића, „уједињујући пејзаж и идеју“.
Читав овај низ песник завршава нагласком на епској традицији Срба, уз самосвесно поређење са легендарним песником „Илијаде“ и „Одисеје“: „Наше народне песме сам радије слушао по димљивим херцеговачким кућама гуслара, у тескобним крчмама поред пута или пред црквом после литургије, сав срећан што спадам међу оне који су доживели да чују гусларе, што временом ишчезавају као што су нестали и њихови претходници који су на исти начин носили пуних пет столећа Хомерове стихове, док нису били забележени и сређени у два велика епоса.“ Исто тако, пишући о Светој Терези из Авиле, у каталог знаменитих жена опште историје уписује и краљицу Јелену Анжујску и кнегињу Милицу.
У самој завршници путописа „Писмо из Палестине“, који чини, у извесном смислу, климакс Дучићеве путописне „аутобиографије једног срца и једне памети“, песник износи издашно похвално слово о уделу Срба у хришћанској историји. Светог Саву поставља међу највеће фигуре европског XII века, иначе „богатог у мистицима, века Бонавентуре и Дантеа“, уз песнику својствене суперлативе („Ниједан народ није имао заслужнијег човека“), не штедећи речи у истицању српских средњовековних житија – у чијем је прочељу Савино „књижевно ремек-дело“ о своме оцу Немањи – потом, у слављењу српске црквене архитектуре и, најпосле, великих окршаја у одбрану хришћанства, укључујући и жртву последњег византијског цара, чија је мајка била рођака цара Душана.
Са авангардне критичке позиције, Станислав Винавер се, у есеју „Скерлић и Бојић“, обара и на Дучићеву „рекламну“ и „декоративну“ прошлост, наводећи да је Дучић „замишљао једну прошлост којом би се могао похвалити пред странцима, па и пред рођеним својим народом“. Ако апстрахујемо вишак полемичке карикатуре, Винавер тачно препознаје да Дучић заправо обликује нови оквир историјско-културног идентитета, односно, данашњим речником речено, аутопрезентације српске културе. Ако Винаверов пародијски импулс добро погађа у одвећ артифицијелне „Царске сонете“, српски екскурси у „Градовима и химерама“, и поред наглашене националне тенденциозности, поседују једну много дубљу функцију унутар ове свакако синтетичке књиге Дучићевог песничког и животног искуства. Ходочастећи кроз средоземну културну топографију, призивајући симболичка места, ликове и догађаје што чине упоришта европске цивилизације, Дучић контекстуализује и српски историјски пут и стваралачке трагове у том ширем културном простору, тако што поставља маркантна места националне културе уз бок темељним тачкама, понајвише античке баштине. Дучићева поезија, уз експлицитну подршку његовог путописног дела, обликује и доказима подлаже наратив о средоземном контексту српске књижевности и културе.
Тако песник засвођује свој, још у раном чланку „Патриотизам у књижевности“ оцртани програм отварања самодовољне српске „књижевне републике“, сагледавања и одмеравања националне књижевности као самосвојног дела европског контекста. Тема што је обликује Дучић не губи на актуелности ни деценијама доцније, и после жестоких удара противкултурних токова авангарде, када Зоран Мишић, реагујући на питање осионог заступника идеолошки оклопљеног надреализма „Шта је то косовско опредељење?“ каже: „Тражили смо посреднике да нас приведу медитеранској култури, не увиђајући да се права култура не прима из посредничких руку, већ се узима са извора. А тај извор ми не морамо тражити по белом свету; он се налази на нашем тлу. И ми смо наследници медитеранског духа; он и данас живи у нашој старој књижевности, живописима и народном предању, у песничким текстовима Стевана Првовенчаног, Зидању Раванице и Сопоћанима.“
Равнотежа између националног културног утемељења и отворености према легитимно припадајућем ширем културном простору била је у основи Дучићевог модерног песничког програма. Такав интегрални приступ баштини и послератни, поставангардни талас песничког модернизма, у доба када и Дучићево дело, после авангардне и потом леве политичке негације, доживљава поновну афирмацију, а на сцену ступају врхунски песници културе, Васко Попа, Миодраг Павловић и Иван В. Лалић, и не само они. Чак и када, практично варирајући давне и познате Дучићеве увиде из путописа, пропуштају да се позову на претходника из националне књижевности – него радије цитирају Валерија (као Јован Христић, на пример), нови заступници идеје о медитеранском идентитету српске књижевности имају путовођу у пројекту песника „Јадранских сонета“ и писца „Градова и химера“. Дучићево првенство у обликовању „мита о Средоземљу“ у модерној српској књижевности није могуће довести у питање и требало би га, с пуним разлогом, нагласити, јер надилази ствар ауторског избора и постаје далекосежни песнички програм, и питање препознавања и подлагања њеног пространијег традицијског простора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *