„Дневни аваз“ и Срби

Пише Зоран Милошевић

Сарајевски „Дневни аваз“ показује како изгледа политички коректно писање о Србима; они су геноцидни народ злочинаца, криминалаца и „барбара“…

У чланку професора Милана Шкулића „Деца жртве инцеста – информација или ‚ратна‘ пропаганда?“ отворено је и питање „монструизације“ Срба ширењем нетачних информација од стране појединих невладиних организација и медија. Како су медији поуздани индикатори правца кретања политике у држави, направили смо анализу писања познатог сарајевског листа „Дневни аваз“, најутицајнијег гласила у БиХ (за период од 23. јуна до 31. децембра 2012. године), о Србима, и утврдили да постоји готово потпуна подударност ових „приступа“.

ГОВОР МРЖЊЕ О чему је реч? Анализом садржаја текстова о Србима утврђено је да „Дневни аваз“ етноконфесионални идентитет Срба представља у доминантно негативном светлу, док читаву српску заједницу проглашава криминогеном и склоном свеколикој моралној девијантности. Ту је и већ у неким круговима укорењена мантра да су Срби народ који је извршио „геноцид“ и „злочин“ над Бошњацима. У оквиру ове стратегије јасно се издваја и борба против Емира Кустурице, коме део муслиманске политике не може да опрости његов позитивни став према Србима.
У оквиру истраживања јасно се запажа и улога САД-а у подстицању муслимана из БиХ да воде антисрпску политику, јер када посустану, политичари из ове земље одмах их подстакну да наставе са политиком говора мржње.
Такође, овај лист негира страдање Срба у БиХ која су починили Бошњаци. Из неких написа провејава и великобошњачка политика, јер се за Србе користе појмови Босанац и Босанка, а не Србин или Српкиња. Ова именовања се користе једино у ретким написима о добрим особинама и делима појединих припадника српског народа.
„Дневни аваз“ основан је 1993. године у Сарајеву као месечни лист под називом „Бошњачки аваз“. Године 1994. преименован је у „Аваз“ (занимљиво, то је једини дневни лист у Федерацији БиХ са турским, односно персијским називом. „Аваз“, иначе, значи „вест“) и почиње да излази седмично, да би 1995. прерастао у дневни лист под данашњим именом. Финансије за покретање овог медија обезбедио је тадашњи председник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, са циљем да направи искључиво муслимански лист. Данас овај лист излази под окриљем компаније „Аваз ротопрес“, која је у власништву контроверзног бизнисмена и од пре три године политичара Фахрудина Радончића.
Главни генератори под-сећања и активирања стереотипа о Србима у „Дневном авазу“, током анализираног периода, били су: учестали текстови о криминалним радњама које су починили Срби, односно „српска мафија“; наметање стереотипа о Србима као „геноцидном народу“, односно о Србима као „злочиначком народу“, а преко праћења суђења у Хашком трибуналу бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу и генералу Војске Републике Српске Ратку Младићу због оптужби за ратне злочине и етничко чишћење на територији БиХ; омаловажавање представника Српске православне цркве и борба против режисера Емира (Немање) Кустурице.
Оно што је интересантно, јесте да САД и Велика Британија подстичу Бошњаке да наставе са политиком мржње према Србима. У ову „политику“ подршком се повремено укључују и неки Срби из Србије. Такође, утисак је да одређене организације и појединци из Србије „снабдевају“ негативним материјалом о Србима листове из Федерације БиХ, као и да постоји медијска сарадња дела српских медија у сатанизацији Срба из БиХ и уопште бошњачкој политици мржње према Србима, која се поприлично организује и финансира споља. Истраживање Срђана Пухала о етничкој дистанци и (ауто)стереотипима грађана БиХ показују да 22,9 одсто Бошњака формира свој став према Србима (и другима) на основу медија из Федерације БиХ. Исто истраживање указује на то да су Срби у очима Бошњака: свадљиви (84,3 одсто), не воле друге народе (43,4 одсто), неискрени (42,7 одсто), кукавице (30,6 одсто), нељубазни (20,2 одсто), некултурни (17,9 одсто), хладни (17 одсто), лењи (16,4 одсто), али зачудо ипак осећајни (19,7 одсто). „Као што видимо из резултата, Бошњаци о Србима немају високо мишљење“, закључује Пухало, али ми мислимо да је то преблага констатација. Истраживање, заправо, показује не да немају високо мишљење, већ да имају поразно и неискрено мишљење о Србима.

[restrictedarea]

 

ПОЈАЧАВАЊЕ СТЕРЕОТИПА Невен Обрадовић у свом мастер раду „Медијска презентација националних стереотипа кроз анализу дневне штампе Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске“ бавио се истраживањем стереотипа и прилично добро запазио да „Дневни аваз“ по писању о Србима није лист који би могао добити епитет поуздане, већ таблоидне штампе, жељне сензација, при чему Србе третира на крајње једностран и негативан начин. Он је своју анализу започео од времена почетка суђења генералу Ратку Младићу и запазио истицање стереотипа о кривици „другог“ народа за сукобе и рат. „Најава суђења у ‚Дневном авазу‘ објављена је у понедељак 14. маја, наднаслов овог текста који је потписан иницијалима А. М. гласи:‚У Хагу почиње суђење сребреничком касапину‘, док је наслов следеће садржине: ‚Крвник Младић пред свједоцима злочина‘. У самом тексту се, поред навода главних тачака оптужнице, међу којима су најтежа дела етничког чишћења, напомиње да су сва та дела садржана у оптужници против ‚сребреничког касапина‘. Употреба речи касапин, крвник у оквиру оваквих текстова у супротности је са новинарским кодексима, поготово што се ради о насловима који се прво уочавају. Иако уредништво ‚Дневног аваза‘ тврди да је озбиљна новина, из наведених наслова можемо закључити да се ради о сензационализму, па и говору мржње према другом, који је карактеристичан за таблоиде“, истиче Невен Обрадовић.
Но, млади истраживач је превидео да се корен „таблоидности“ „Дневног аваза“ налази у изјавама водећих америчких и британских политичара, а да муслимански медији у БиХ само то понављају. То нас наводи на закључак да би, пре таблоидности „Аваза“, требало говорити о таблоидности америчке спољне политике. Употреба оваквих термина, без обзира на то што се ради о оптуженику за најтеже ратне злочине, јесте непримерена, отворено подстиче говор мржње, који очито не смета светским моћницима и „хуманистима“. Овакви наслови служе и да се појача утисак на читаоца, иако су јасно наведени тешки злочини који су сами по себи довољни за представљање проблема. Употреба оваквих атрибуција за опис личности која је била на месту команданта војске одређеног народа свакако води и ка стварању или у овом случају појачању стереотипа о народу у име чије је војске издавао наређења.
Примитивна антисрпска пропаганда „Дневног аваза“ (и њему сродних медија у БиХ) против права Срба на сопствени национални идентитет, културу и веру, поред осталог, има за циљ и разарање српске културе. Наиме, ширењем негативних стереотипа о Србима, они који то чине и они који то наручују рачунају на то да ће код овог народа нестати, под утицајем пропаганде, осећање културног и сваког другог јединства, кохеренције, припадности и посебности, те да ће прећи у нови, пожељнији идентитет који се не квалификује као криминални, геноцидни и злочиначки.
Следећи пример је рекламирање једне крајње србомрзачке књиге. Почетком јула 2012. представљена је књига „Културоцид на Дрини“, аутора Шемсе Туцаковића, који Србе назива „барбарима“, који су спалили ретке споменике исламског градитељства, „само зато што се у њему вјерници позивају на пут добра, на разумјевање и сарадњу“. Овај смишљени говор мржње додаје овој етничкој заједници (Србима) и одредницу предодређености да не воли добро. Узгред речено, није нам познато да је на овом подручју било баш толико значајних „споменика исламског градитељства“. Неспорно је да је исламска цивилизација на тлу БиХ оставила и значајне споменике, али не би требало испустити из вида ни чињеницу да је заосталост у овој регији Европе и БиХ била последица управо доминације ислама и Османлија, који су се противили модернизацији друштвеног и политичког живота. Зато је Османска империја и добила назив „Болесник са Босфора“.
Колико мржње има у умовима дела политичке „елите“ Сарајева, говори и чланак Сулејмана Купусовића од 23. јуна 2012, у којем поводом гостовања Народног позоришта из Сарајева у Бањој Луци и њихових импресија изриче тврдње попут оне да је Бања Лука „метропола геноцидног недоношчета“, а у потпуности негира страдање Срба у БиХ, а посебно Сарајеву, речима: „Почесто би требало износити чињенице и из области културе, односно из тог свјетски признатог феномена отпора умјетника и грађана Сарајева дивљаштву барбарских хорди с околних брда. Из ината лажима додиковско-гебелсовске машинерије у којима се тврди да се ‚већ 1992. године десио геноцид протјеривања више од 150 хиљада сарајевских Срба од муслиманске Армије БиХ‘ или да су ‚сарајевски Срби били злостављани и убијани у више од 200 логора у Сарајеву‘, или да ‚данашњи Срби у Сарајеву од страха не смију прићи трафици да купе новине на ћирилици, а камоли да се негдје запосле‘.“ Даље се Купусовић устремљује на Добрицу Ћосића: „Било би неукусно и потпуно депласирано да моја маленкост, као Бошњак и заклети Босанац, говори о изреченим будалаштинама ‚минхаузеновским‘ лажима достојним Добрице Ћосића и његове срамне књиге ‚Босански рат‘.“

ИДЕНТИТЕТИ Распад Совјетског Савеза, Варшавског пакта и Југославије на једној, те појава Европске уније и јачање НАТО-а на другој страни, сведоче о два несагласна процеса. У првом случају, совјетски и југословенски идентитет је брзо напуштен и замењен етничким и регионалним идентитетима, а у другом случају напуштају се етнички и регионални идентитети у корист европског. Један од нових идентитета који се појавио на простору бивше Југославије јесте „Бошњачки“, чиме је остварен давно осмишљен пројекат Аустро-Угарске о удаљавању муслимана из БиХ из српског националног корпуса, као и о супротстављању нове нације „Бошњака“ Србима, те стварања повољне ситуације за превођење Срба у нову нацију и ислам, као проверено атлантистички по свом вредносном и политичком опредељењу. Затим, супротстављање идеји окупљања свих Срба у једну државу, што се скоро увек коментарише у негативном смислу као „велика Србија“.
Свеколику расправу о идентитету, према расположивим подацима, подстакла је Европска унија са жељом да створи позитивну климу за трансформацију националних идентитета у глобални, европски. Стога је преко научних и медијских пројеката „отворила“ проблем идентитета, а главни ослонац у овој хајци Брисела на национални идентитет имале су неке невладине организације, медији, али и део профитно усмерене научне заједнице. Наравно, не како смо већ констатовали, ради објективног научног проучавања питања идентитета, већ ради његове трансформације. Зато су научне часописе и медије запљуснули чланци, извештаји и емисије које су, по правилу, биле против националних идентитета, односно указивале на „штетност“ националног идентитета.
Кад се „Бошњаци“ уморе или посустану да мантрају о „геноциду“ Срба над њима, ту су политичари и други „угледни“ јавни радници да их подстакну да наставе да и даље мрзе своје комшије и сународнике. Другим речима, стара политика „завади па владај“, очигледно и данас има своју примену. Још су, чини се, бројнији такви политичари са Запада који то раде. Антисрпска реторика у „Дневном авазу“ не само да је подржана или боље рећи толерисана од Запада (САД-а и Европске уније), већ је дала и образац писања о Србима, а то је да су „Срби увек зли“, па макар и када се ради и о њиховом страдању и прогону. Зато нити „Аваз“, а ни западни медији не пишу о положају Срба у БиХ, Македонији, Хрватској, Словенији… Антисрпска пропаганда појачала се нарочито када је агенција „Рудер и Фин“, по изјавама њеног власника Џејмса Харфа, успела да придобије јеврејски лоби. Он истиче да је после тога у јавном мњењу Србе поистоветио са нацистима, што је био услов да им се припишу све кривице. Зато пред бомбардовање СР Југославије, председник САД-а Бил Клинтон, без имало увијања и стида, изјављује: „Не, Срби нису изазвали само Први светски рат, не, без њих не би било ни холокауста.“
Но, највећу подршку митовима Бошњака дао је политички врх САД-а и Велике Британије, тачније председник Барак Обама и премијер Дејвид Камерон. Први је дао посебну изјаву за јавност поводом 17. годишњице злочина у Сребреници, коју је пренео „Дневни аваз“: „11. јула одајемо почаст и присећамо се више од 8.000 невиних мушкараца и дечака, браће и мужева, очева и синова који су брутално убијени у Сребреници пре 17 година у бесрамном чину геноцида који је шокирао свет. Име Сребренице увек ће бити повезано с најмрачнијим догађајима 20. столећа. Што се тиче жртава, правда се делимично остварује у судовима у Хагу и Босни и Херцеговини, где починиоци овог злочина, укључујући Ратка Младића и Радована Караџића, коначно одговарају за своја дела. Знамо да болна прошлост неће спутати будућност Сребренице и Босне и Херцеговине. Сједињене Државе одбацују настојања да се искривљују размере овог злочина, да се оправда мотив за овај злочин, да се окриве жртве и да се негира непобитна чињеница да је то био геноцид.“
Док је британски премијер, поводом обележавања годишњице, истакао да се „геноцид не сме заборавити, нити негирати“.
Подршку муслиманима у БиХ дали су и државни секретар САД-а Хилари Клинтон и високи представник Европске уније за спољње послове Кетрин Ештон. Британски историчар Марко Атила Хоаре, који као да преноси ставове своје владе, на насловној страни „Аваза“ опет тврди да „геноцид није почињен само у Сребреници, већ у целој БиХ“, наводећи да Србија не може у Европску унију ако њено руководство негира тај геноцид…

[/restrictedarea]