Почетна / Свет / Да ли је Вагнер био левичар?

Да ли је Вагнер био левичар?

Зa „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Двестота годишњица од рођења Рихарда Вагнера пружила је повод за оживљавање контроверзи о политичким убеђењима уметника и његовом антисемитизму, који је, наводно, послужио као инспирација – нацистима

Може ли музика уопште подстицати на зло: двестота годишњица од рођења Рихарда Вагнера пружила је повод за оживљавање контроверзи о његовом антисемитизму, који је, наводно, послужио као инспирација – нацистима.
Под јачом светлошћу и сенке бивају веће.
То бива очигледно ових дана у случају једног од највећих, не само немачких композитора, Рихарда Вагнера. Његова интригантна личност и грандиозно музичко дело нашли су се, овога пута с посебним разлогом, под рефлекторима јавности: навршава се двеста година од његовог рођења (22. мај 1813, Лајпциг) и сто тридесет година од његове смрти (13. фебруар 1883, Венеција).
Под снажним снопом њихове светлости изнова израстају заиста гигантске размере неспорне Вагнерове музичке генијалности, али бивају уочљивије и сенке његовог, у једном часу, спорног јавног ангажмана.
То је сенка у којој се спајају музика и холокауст, најлепше што су људи створили и најгоре што су починили, примећује Дирк Курбјувајт, новинар„Шпигла“, који је „потрошио“ неколико месеци истраживачког рада посвећеног „махнитом генију“ поводом великог јубилеја. Неизрецива лепота и пакао.
Као у случају једног од највећих филозофа двадесетог века Мартина Хајдегера, чије, такође, грандиозно дело, преточено у хиљаде страница, притиска тешка, готово неотклоњива сенка једног пригодног текстића од непуних десет страна, тако се догодило и с Рихардом Вагнером: прати га проклетство речи исписаних и публикованих (још) половином деветнаестог века.

Вагнер и Хајдегер У оба случаја пресудну улогу су одиграли нацисти и њихова, идеолошка и политичка, инструментализација двојице великана. С једном разликом: до данашњег дана се одржава, изнова потхрањивана фама да је Вагнер био велика инспирација нациста и готово инспиратор холокауста (!) – Гебелс: од Вагнера смо научили шта су Јевреји – а да су Хајдегера инспирисали нацисти.
У случају Хајдегера, радило се о једном заиста готово бизарном тексту, изговореном приликом преузимања ректорске дужности на Универзитету у Фрајбургу, и његовом несрећном излету у политику, у околностима – 1933, долазак нациста на власт – којима, признају његови критичари, филозоф „није био дорастао“.
Памфлетски текст Рихарда Вагнера из (пра)давне 1850. године, потписан, иначе, псеудонимом (К. Слободоумни), „Јеврејство у музици“, био би, иако неспорно антисемитски по духу и садржају, заборављен, као и толики други са сличним, мрачним побудама и поривима, да нацисти нису с њега скинули прашину и приграбили импресивно Вагнерово дело.
Томе су, истина, кумовали и његови наследници: Вагнеров клан се, кад су дошли на власт, определио за нацисте. Неки од њих су то учинили и знатно раније. У томе је предњачила Винифред Вагнер, Вагнерова снаха. Она је, тада још непознатог Адолфа Хитлера, двадесетих година минулог века, позивала у Бајројт, на чувене музичке свечаности, на којима се искључиво изводе Вагнерове опере, које и данас магнетски привлаче љубитеље његове музике: на карту се чека годинама. Опремала га је кад се, због „Мајн кампфа“, нашао на робији разним потрепштинама и поклонима, и бивала потом одушевљени домаћин фиреру, у вили Вагнерових на Зеленом брду.
Ту везу, пуну егзалтација, с једне и с друге стране (Хитлер се одушевљавао Вагнеровом музиком, посебно „Мајсторима певачима“ и „Прстеном Нибелунга“, хвалећи се да је прва опера коју је видео и чуо, још као дечак, био Вагнеров „Леонгрин“), „посебно драстично“(„Шпигл“) описао је новинар Јоахим Келер у књизи „Вагнеров Хитлер – профет и његов извршилац“, која је објављена 1997. године.

[restrictedarea]

 

Јеврејство и музика Келер је на пет стотина страна представио Хитлера као Вагнерово (политичко и идеолошко) чедо. Није се, при том, задржао само на анализи већ споменутог памфлета, „Јеврејство у музици“, у којем је Вагнер заиста с гнушањем говорио посебно о двојици композитора јеврејског порекла, Феликсу Менделсону и Ђакому Мајерберу, захтевајући да се из „немачке музике“ одстрани „јеврејски утицај“.Тврдио је да се Вагнерова, наводно, нескривена мржња према Јеврејима испољава и у његовим операма, посебно у „Зигфриду“ и „Персифалу“, где је аутор ове књиге чак открио„подложак“ за каснију, нацистичку и злослутну расну, и расистичку доктрину.
Нацистичко време се наметнуло тако као драстична препрека немачком сећању на лепоту Вагнеровог музичког дела и ту „визуру“ је очигледно врашки тешко отклонити и пренебрегнути. Минулих дана отворена је необична изложба под називом „Неми гласови“. Уз споменик великом композитору постављене су сиве плоче са црно-белим фотографијама и биографијама музичара Јевреја који су, као диригенти или извођачи, учествовали на музичким свечаностима у Бајројту и потом, на сопственој кожи, искусили нацистичка злодела. Доскора се рачунало да је реч о двојици музичара. Истраживања су, међутим, показала, открива кустос ове изложбе Ханс Хер, да је њих дванаест изгубило живот у концентрационим логорима. Он тврди да је Рихард Вагнер, не само у оном фамозном памфлету „Јеврејство у музици“, него и у ставовима које је јавно изражавао последњих година свог живота, био „радикални антисемит“. Тврди да је велики музичар чак заговарао избацивање свих Јевреја из земље још 1876. године.

Пријатељство с Бакуњином Један од оних који се у Немачкој отворено и одлучно противе „жигосању Вагнера“ је политиколог Удо Бермбах. Каже да је, већ споменути аутор књиге о „Вагнеровом Хитлеру“, Јоахим Келер, „претерао“. Нити је, каже, Хитлер Вагнерово „чедо“, нити је Вагнер националист и – десничар. Напротив. Тврди да је велики музичар био левичар. У револуционарним превирањима која су 1848. захватила и Немачку, борио се за „слободу и демократију“. Учествовао је и у устанку у Дрездену, у мају 1849, против саксонског краља. Писао је летке, преносио и правио ручне гранате, друговао с руским анархистом Бакуњином. Кад је устанак угушен, морао је да бежи у Швајцарску. Живео је у Цириху, у изгнанству, све до 1858. године.
Вагнерове опере се изводе на сценама широм света. Нема их у Израелу. И тамо, међутим, међу Јеврејима, има оних које одушевљава његова музика, снажних заноса и егзалтација. Једног од њих представио је и „Шпигл“: Џонатан Ливни. Не крије да је опчињен Вагнеровом музиком. И да је често у Бајројту. Његов отац је живео у Немачкој. Рано је, тридесетих година наслутио несрећу. Иселио се, једини из фамилије, у Палетину. Сви остали су уморени у гасним коморама. „Бог је умро у Аушвицу“, констатује Џонатан.
Новинарима „Шпигла“ је испричао како је његов отац из Немачке понео и неколико грамофонских плоча. Међу њима и ону Вагнерову, с„Мајсторима певачима из Нирнберга“. И отац је, дакле, волео његову музику. Син по свету јури за „Нибелунзима“: гледао је најзначајније Вагнерово дело „Прстен Нибелунга“ – извођење ове четворделне опере у Бајројту траје пуних шеснаест сати! – у Торонту, Сан Франциску, Страсбуру, Берлину, Паризу, Сиднеју, Лондону, Милану, Бечу и Лос Анђелесу.

Вагнера нема у Израелу Ливи је два пута покушао с извођењем Вагнера у Израелу. Иако то званично није забрањено, оба пута је доживео неуспех. Том његовом неуспеху је, добрим делом, „кумовао“ земљак Ноах Клигер. Њему је сада осамдесет шест година. Преживео је Аушвиц. Он се грчевито бори против извођења Вагнерових дела у Израелу. Не (само) због тога што је антисемит. Био би, у том контексту, и против Рихарда Штрауса, а није. За Клигера је Вагнер „више од антисемита“: он је, тврди, хтео да уништи све Јевреје!
Као доказ за то спомиње писмо тадашње Вагнерове супруге Козиме (иначе ванбрачне кћери Франца Листа) мужу, у којем га обавештава о неком пожару у бечком позоришту. Вагнер је (наводно) одговорио: требало би све Јевреје спалити приликом извођења „Натана“.
Много је оних, и изван Немачке, који покушавају да Рихарда Вагнера одбране од тешких оптужби и да га одвоје од (потоњих) нациста и њихових злочина. И кад прихватају тезу о његовом антисемитизму, тврде да никад није испољавао непосредну мржњу према Јеврејима.

Провокативна биографија И без, жучних и жустрих, спорења о ономе што је изван музичког стварања неспорног генија, Вагнерова личност, и његов бурни животопис, пружају доста интригантног штофа за велики роман и драму. Обожавали су га ствараоци и интелектуалци „првог реда“, међу њима један Фридрих Ниче (у каснијим годинама њихов однос се осетно хладио, кад је, по Ничеу, Вагнер отишао (пре)далеко и пао „пред хришћански крст“), такође чувени композитор Франц Лист (готово до раскида њиховог пријатељства дошло је кад је Вагнер преотео Листову кћи Козиму од њеног супруга, великог диригента Ханса фон Билова), краљеви, међу којима енглеска краљица Викторија и, ексцентрични баварски краљ Лудвиг Други.
Баварац је био толико одушевљен Вагнером да је његову, иначе, расипничку природу, увек у дуговима, беспоговорно засипао новцем. Краљ је финансирао изградњу опере у Бајројту, по Вагнеровој жељи (на његову идеју оркестар је први пут спуштен у „тунел“ како би гледаоци могли да се усредсреде на извођење саме опере) и виле на Зеленом брду коју је назвао „Спокој (смирај) од лудила“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *