Почетна / Колумне / „Чудо“ у Међугорју и језива истина у Пребиловцима

„Чудо“ у Међугорју и језива истина у Пребиловцима

Пише Ратко Дмитровић

Више од тридесет година траје и развија се прича настала у главама двојице сеоских фратара, прича која је добила планетарне размере, а смишљена је са циљем да заувек потопи сећање на један велики злочин почињен над Србима

Пре два месеца, први пут после шест векова, један папа, централна фигура Католичке цркве, поднео је оставку. Разлози ни данас нису јасни, службено објашњење каже да је „свети отац“, Бенедикт XVI, изгубио животну енергију, да се ради тога повукао, али слободне теорије иду тако далеко да се може чути тумачење о присилном одласку, о повлачењу из страха. Као многе друге тајне које чаме иза зидина Ватикана, тако ће и ова заувек остати недокучива. Да је другачије не би Ватикан био то што јесте; најбогатија и најутицајнија фирма на свету, мултинационална компанија којој је вера везивно ткиво без којег се пословати не може. Овога пута на страну све то, друго нешто је интересантно за Србе.

КО ЈЕ ТОМИСЛАВ ВЛАШИЋ? Нико од познавалаца религије, политичких аналитичара, стручњака за верска питања није рекао, написао, у овом периоду после папине оставке, да је тај човек, какав год да је био, учинио и један гест који Срби, какви год да јесу, не би смели да забораве. Наиме, папа Бенедикт XVI рашчинио је 2009. године фратра Томислава Влашића, Хрвата, одузео му право да проповеда, шири католичку веру, да исповеда људе, претворио га у црквеног лаика и забранио, а ово је суштина приче која нас занима, да пропагира тзв. Виђења Марије, мајке Исусове, у селу Међугорје, у Босни и Херцеговини. Ко је Томислав Влашић?
У сутон, 24. јуна 1981. године, док је ужарена кугла тонула на хоризонту, остављајући иза себе све дуже сенке, а први се сумрак спуштао на топло херцеговачко тло, Иванка Иванковић, петнаестогодишња девојчица из села Бијаковићи, видела је на једном узвишењу жену у белој одори, са белом марамом пребаченом преко главе, обасјану последњим зрацима сунца, са повојем у рукама у којем је наводно било дете. Тако је почело. Данас је тај простор шесто место на свету по броју католичких ходочасника; тридесет милиона људи дође сваке године на то парче земље у западној Херцеговини, у потрази за здрављем, вером, надом, тражећи од мајке Исусове да помогне.
Да, она жена била је Богородица, мајка Исуса Христа. То је сутрадан, после виђења, окупљенима пред локалном црквом објашњавао жупник Томислав Влашић, упркос причама по селу да је све то режирао сам Влашић, ангажујући једну часну сестру да глуми мајку Божју.
Такозвана указања настављена су у све већем броју, а Иванки се придружује још петоро деце, видилаца: Мирјана Драгићевић, Иван Драгићевић, Јаков Чоло, Вицка Иванковић и Марија Павловић. Вест о указању Госпе у Међугорју шири се муњевито, рушећи све политичке, полицијске, идеолошке, друштвене, препреке. Један од у то време најмоћнијих људи Титове Југославије, Бранко Микулић, чини све да причу задржи на локалу, плашећи се да би верски талас, у земљи која је тек остала без Тита, могао да угрози комунистичку власт. Привођени су на саслушање и Томислав Влашић и његов религијски брат, фратар Јозо Зовко, „због узнемиравања јавности“, али ништа није помогло.

[restrictedarea]

 

СЛУЧАЈНО ПОЈАВЉИВАЊЕ? Узнемиреност јесте постојала, посебно у Херцеговини, али није била истог предзнака; Хрвати су, ношени проповедима споменутих фратара, падали у егзалтацију као нека врста изабраног народа којем се обраћа Мајка над мајкама, док је Србима Херцеговине, преосталим иза усташког ножа, из времена Другог светског рата, цео случај био још само један доказ бестијалне игре Католичке цркве над гробовима и сенима српских жртава. Наиме, Госпа се указала готово на истом месту где су Хрвати, августа 1941. године, извршили покољ који је заведен у светске књиге великих убијања. Две трећине српског села Пребиловци поклано је или бачено у јаму Голубинку, њих 600, жена, деце и стараца. Било је то петог августа 1941. године. Мушкарци су ноћ пре тога напустили село у страху да им се не догоди што и другим Србима по Херцеговини. Чули су да усташка власт сакупља мушку чељад и одводи их на стрељање, али да жене и децу не дирају. Била је то велика лаж. Покољ је извршен управо над нејачи. Од хиљаду Пребиловчана, колико је било пре Другог светског рата, прву ратну годину преживело их је само 172. Првог Србина на одслужење војног рока, после Другог светског рата Пребиловци су испратили 1961. године. Живот је чинио своје, средовечни људи, скоро старци, поново су заснивали породице. Распад Југославије Пребиловци су дочекали са 640 становника. Избијањем рата у Босни и Херцеговини простор Међугорја, Чапљине, Мостара, Пребиловаца као да се временском машином вратио у 1941. годину; опет иста реторика, исте црне униформе, усташка обележја, претње Србима. Под командом Јанка Бобетка, некада легендарног сисачког партизана, а тада усташки настројеног старца, у Пребиловце упада јединица регуларне хрватске војске и сравњује село са црном земљом. Минирана је Спомен црква са костурницом. Експлозив је разнео кости пребиловачких мученика из Другог светског рата у којем се тај исти Јанко Бобетко, тако кажу књиге, борио против усташа. Срећом, Срби су добили дојаву шта се спрема и сви су на време евакуисани. Данас у Пребиловцима живи педесетак стараца, селу је промењено име и више не постоји на географским картама. Живи у сећањима потомака оних који су скончали на месту где се 1981. године појавила Госпа.
Да ли се госпа тамо „појавила“ случајно?

ШТА ЈЕ ГОСПА ГОВОРИЛА? Ватикан, истина, никада није прихватио Међугорје као место указања Богородице. Споменути папа Бенедикт, у време док је био кардинал Рацингер, први човек ватиканске Конгрегације за доктрину вере, забрањивао је верницима ходочашће у Међугорје, али га углавном нико није слушао. Нема назнака да ће Ватикан ускоро или некада у будућности признати указање Богородице у Међугорју, као што је учињено у случају Фатиме, места у Португалији. Разлика је огромна, кажу ватикански теолози, и подсећају да је Госпу у Фатими видела једна редовница, звала се Луција, свега шест пута, док ови у Међугорју, данас одрасли људи из села Бијаковићи, тврде да су Госпу видели најмање 40.000 пута. Неки од њих кажу да су на сталној вези са мајком Исусовом. Луција је остала редовница, наставила је да живи врло скромно, док видиоци из Бијаковића данас живе у раскоши која је незамислива обичном човеку; имају виле са базенима, луксузне аутомобиле, рачуне у иностранству и најављују да ће у Међугорје ускоро навратити и сам Исус Христос. Чак се јесенас појавила једна фотографија, наводно снимљена у Међугорју, на којој се изнад окупљеног света види прозрачна фигура човека који неодољиво подсећа на филмски лик Исуса Христоса. Случај је окончан кад се јавио један момак, стручњак за техничке операције у фотошопу, и казао да ће им урадити исту такву слику на којој ће уместо Исуса бити генерал Монтгомери. А може и Елвис Присли, казао је.
За разлику од Ватикана Католичка црква у Хрватској никада није заузимала став у вези са Међугорјем. Већина бискупа одбија да расправља на ту тему, што оставља утисак да они имају другачије мишљење од ватиканске Конгрегације за доктрину вере, на пример. Изузетак је мостарски бискуп Ратко Перић, који годинама води рат против Међугорја, тврдећи да је у питању опака ђавоља работа, подметање наивном народу, скрнављење вере и повреда истинских верских осећања. „То је обична превара коју ми католици морамо да одбацимо“, понавља често бискуп Перић али…не вреди. Рекох, тридесет милиона људи из целог света долази сваке године у Међугорје.
А шта је са сеоским поповима, Зовком и Влашићем? Овај први годинама није привирио Међугорју, повукао се у мир самостана на једном од јадранских острва и одбија сваки контакт са људима. Влашић је неупоредиво живахнији; један од најбољих хотела у Међугорју је у његовом власништву, у Италији је хтео да оснује свој религијски ред, уз претходно самопроглашење за свеца, али је папа Бенедикт био бржи са оним рашчињењем.
Умало да заборавим; шта је Госпа говорила у својим објавама, какве је поруке доносила? Видиоци из Бијаковића углас понављају да се све поруке мајке Исусове, од прве објаве 24. јуна 1981. године, могу свести у једну реченицу: „Будите кротки, молите за друге и за себе, и пропагирајте мир, мир, мир.“ Јанко Бобетко није био упознат са детаљима „чуда“ у Међугорју.
Нема тамо никаквих чуда осим монструозно чудесне потребе многих цркава у Хрвата, да где год је то могуће затиру Србе и њихову веру. Ако је делотворно и јефтином сеоском представом над местом где леже кости хиљада невиних мученика, као што је било и још увек јесте у Међугорју.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Sve je to planski…malo biznis,malo agresija…
    Otvorite naslov:SURKOVAC,CENTAR VERSKOG TURIZMA,koji je objavljen u Novostima 16.marta 2013.g.
    To mesto Surkovac ,na 15 km od Prijedora…je bilo ustasko mesto za vreme 2.SR…imaju 200 zitelja.
    Sada ga posecuje preko 100.000 katolika godisnje,po istom „receptu“ Medjugorja.I bas im se prividja u RS,kod Prijedora?

    To je sve masinerija i borba za prostor,jer muslimani zele da izbiju na Savu i to je borba za Prijedorsku oblast,i nista vise.
    Na zalost nas Srba,posebno iz tih krajeva.




    0



    0
  2. Tomislav Vlasic i Jozo Zovko su pripadnici reda Franjevci. Samostan u Mostaru je franjevacki. Kada se izgradila katolicka katedrala (red isusovaca)u Mostaru osamdesetih godina proslog vijeka cesti su bili sukobi izmedju franjevaca i isusovaca, cak i fizicki obracuni. Isusovci su negirali pojavu gospe.
    Pojavu gospe je „proizveo“ vatikan uz saglasje sa hrvatskim kadrovima Bih, koje jepredvodio branko mikulic, ivo jerkic, vaso gacic, hrvoje istuk, potpomognuti sa cijenjenim cvijetinom mijatovicem.




    0



    0
  3. sada kada ne možete na kosovo, pa možete hodočastiti u međugorje.. pa svi smo kršćani/hrišćani, zar ne?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *