Човек који је рекао НЕ

Пише НИКОЛА ВРЗИЋ

После 8. рунде бриселских преговора, на коју је морао да оде Александар Вучић да бисмо дошли до резултата, остали смо и без договора са Приштином и (по свој прилици) без датума за почетак преговора о учлањењу у ЕУ. Када нас је последњи пут нешто што нисмо добили толико ободрило? Улило неочекивану наду у заустављање даљег комадања наше земље и наду у васкрс Србије…

Осма рунда бриселских преговора Београда и Приштине о укидању Србије на Косову и Метохији, и свих 14 сати тешких и мучних разговора у уторак 2. априла, донели су нам оно што смо се једва и усуђивали да пожелимо. Дакле, ништа. Није постигнут договор о гашењу институција државе Србије на простору њене јужне покрајине, и њиховој замени институцијама наказне државе Косово. То јест, прецизније: Србија је рекла НЕ! евроатлантском налогу да се самоукине на Косову и Метохији. Казала је тиме НЕ! и даљем комадању државе које би неминовно уследило на досадашњем безалтернативном путу ЕУ интеграција, али и НЕ! оваквим ЕУ интеграцијама које су – управо зато што немају алтернативу – подразумевале да ћемо зарад њих учинити баш све што се од нас затражи, из Брисела, Вашингтона, Берлина, Приштине, Будимпеште, сутра и Загреба… Уторак је, дакле, показао да алтернатива пристајању на сваки захтев који нам се испостави ипак постоји; то је, је л’, непристајање на оно што није у нашем интересу. Да, толико је једноставно.
Ову је, колико једноставну толико и тешку реч – НЕ!, реч какву нисмо чули током последњих пет дугих година нашег пропадања – изговорио овог уторка у Бриселу први потпредседник Владе Србије Александар Вучић. Док су, насупрот Вучићу, премијер Ивица Дачић и потпредседница Владе Сузана Грубјешић изгледа били склони да комадању кажу „да“, и слутимо да би баш у том ситном несагласју требало тражити разлог Вучићеве претње да ће поднети оставку и, тиме, оборити актуелну владу…

ПРИТИСЦИ И ПРЕТЊЕ Осма бриселска рунда уследила је после рунде одржане 20. марта, седме, која је по првобитном плану наших западних доброчинитеља требало да буде кључна; да Србија још тада попусти инсистирали су, јавно, пред ту рунду у Београду ЕУ комесари Кетрин Ештон и Штефан Филе, немачки парламентарци предвођени Андреасом Шокенхофом, потпредседник САД-а Џозеф Бајден у Риму, представник Стејт департмента Филип Рикер у самом Бриселу… Србија је тада, после Вучићеве телефонске интервенције, успела да се одупре – уз уступак у виду прве заједничке конференције за новинаре Дачића, Ештонове и Хашима Тачија. Морао је Дачић нешто тада да им да, није могао да се суздржи – а комесарка ЕУ дипломатије на то је одупирање одговорила да ће јој (Србији) пружити још једну, последњу прилику за поправни: „Сада је време за консултације пре него што се поново састанемо 2. априла, на закључном састанку о овом сету питања и овој групи разговора.“
Од тог 20. марта до 2. априла притисак, поготово онај нејавни, наставио је да расте. О њему можемо тек да наслутимо из драматичних изјава да је данашња ситуација равна оној пред Дејтон и Рамбује, из Вучићеве успутне опаске о „притисцима у стилу да ће нечије политичке каријере бити завршене“, а још нам је у свести и „Викиликсова“ депеша 06PARIS7770, у којој је тадашњи помоћник америчког државног секретара Данијел Фрид припретио: „Независност Косова је неизбежна, и тешку цену платиће свака нација која се томе нађе на путу…“ Ако ишта, јасно је колики је улог био у игри пред овај уторак 2. април; у независност Косова – којој је Србија још на путу – САД су уложиле сву своју силу, и оружану и дипломатску, а ЕУ сав свој ауторитет и политичку тежину у наговарање Србије да ту независност и прихвати. Досадашњи дијалог Београда и Приштине, уосталом, и вреднован је као један од највећих успеха ЕУ, коришћен као доказ да ЕУ од „економског џина и политичког патуљка“ коначно постаје важан играч на светској политичкој сцени, којем приде успева да превазиђе, по ЕУ трауматично, унутрашње нејединство због (не)признавања независности Косова. Најзад, колико су САД и ЕУ инвестирале у сламање отпора Србије подсетила је, дан уочи осме рунде, Викторија Нуланд, портпарол Стејт департмента: „Сећате се да су секретарка Клинтон и леди Ештон заједно путовале у регион да подрже процес… Надамо се да ће сутрашња рунда бити успешна.“
Размишљајући шта би, после неприхватљивог папира који је понуђен 20. марта, на столу могло да се нађе 2. априла, прошле недеље у „Печату“ извели смо једначину која је показала да се, заправо, на столу све време налази исти папир – Ахтисаријев план независности Косова који се ових година спроводио кришом – те да је стога једино могуће очекивати да и финална ЕУ понуда буде неки вид Ахтисаријевог плана, и ништа мимо њега. Као, уосталом, и 20. марта. А да нам је прогноза била сасвим исправна, показало се док је прошлонедељни број нашег листа још био на путу према киосцима; Тачијева влада у Приштини тада усваја најважније црте „нон пејпера“ Ештонове од 20. марта, у виду Уредбе о подстицању међуопштинске сарадње која уређује надлежности „Асоцијације српских општина“, надлежности проистекле, наравно, из Ахтисаријевог плана, устава независног Косова и њиховог Закона о локалној самоуправи. Тиме су Приштина и Брисел (и Вашингтон, наравно) без задршке стали на исту страну, на којој су додуше све време и били.
Што ће рећи да је још крајем прошле недеље сасвим несумњиво постало да о некаквом компромису 2. априла нема ни говора, нити било какве жеље, него је једино питање било хоће ли се тог дана Србија предати као што се предавала у последњих пет година или пак неће.
Уочи 2. априла постојала је и дилема хоће ли Александар Вучић или неће како је најпре наговестио, путовати у Брисел. ЕУ и САД су га, без много увијања, призвале на састанак са Тачијем, у очигледној намери да га истерају начистац. И председник Србије Томислав Николић учинио је исто – позвао Вучића да отпутује у Брисел – али, рекли бисмо, из сасвим другачијег мотива. Да његово присуство буде гарант да неће бити оно што бити не сме.
Јасно увиђајући овакву намеру званичног Београда, западни покровитељи косовске независности унапред су, како се приближавало 11 сати 2. априла, када је 8. рунда званично стартовала, стали да спуштају своја очекивања. Могућност потписивања споразума престала је и да се спомиње; наместо тога, оно гласило евроатлантске окупације Србије („Блиц“) писало је да је „сада најважније да се договор постигне, а онда неће бити тако тешко да се пронађе форма за његову примену“; „Слободна Европа“ тог преподнева јавља да „неће бити потписивања било каквог папира, али ће највероватније бити постигнут начелни, усмени споразум између Београда и Приштине… Дакле, вечерас очекујемо договор, али не и потписани документ у којем ћете моћи да прочитате шта је тачно договорено“; а Данијел Сервер, један од утицајнијих гласноговорника америчке политике против Србије, писао је на свом блогу да би, ако се договор о северу Косова не постигне, Београд макар требало да пристане да обустави своју кампању против даљих признања косовске независности, и омогући Косову „пун приступ“ међународним организацијама.
Све у свему, улог је, одједном, постао двострук. Не само да је Србија требало да се сагласи са суверенитетом независног Косова на читавој територији своје јужне покрајине, већ је требало доћи до макар каквог резултата (дај шта даш) како би се спасао образ Европској унији и њеној баронеси Ештон.
И још нешто нам је откривено унапред. Предали им Косово 2. априла или не, датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ – као оправдање за ту предају, јер ништа нам више од тога он не би донео – Србији дати неће они који би да је распарчају. Петер Бломајер, немачки амбасадор у Приштини, наиме, рекао је да „Србија не може да добије датум уколико не испуни седам услова које су поставили немачки парламентарци“, а укидање Србије на Космету о којем се преговарало 2. априла само је један од тих седам услова. Што само показује какву су, заправо, капитулацију Србији овог уторка припремали њени евроатлантски пријатељи.

ПРЕТЊА ОСТАВКОМ И са таквом је предигром, и дугом и мучном, коначно и освануо тај уторак. Претходна је рунда, седма, потрајала 12 сати; осма је трајала два сата дуже. Ако је Србији прошли пут понуђено „ништа“, како то рече Вучић, „не бих рекао да је (сада) било више“. И Србија је то поновљено „ништа“, то јест пресвученог Ахтисарија, поново одбила.
Али шта се догађало током тих 14 сати разговора? После којих, први пут, није објављена заједничка фотографија бриселских саговорника, каква је била сваки пут када су се без Вучића састајали Дачић и Тачи. Нити се Вучић, после састанка, пред новинарима појавио уз Дачића док је овај говорио о јединству нашег државног врха. Него су до јавности доспеле информације о повишеним тоновима и Тачијевој нервози (какве у досадашњих седам рунди није било, напротив), пропраћене Тачијевим отвореним увредама на рачун Вучића и његове тобожње „емотивне неспремности да се суочи са реалношћу“. А са Дачићем је, после прошлог састанка иако ни тада договор који је желео није постигнут, не само одржао заједничку конференцију за медије, већ су после тога њих двојица заједно, истим авионом, отпутовали у Њујорк…
Као да је Вучићево присуство у Бриселу пореметило хармонију тог односа којем су залог, тако изручени на тацни, постали Србија и њена државност.
Постаје ли, имајући све ово у виду, јасније оно Дачићево, наизглед ничим изазвано откриће да му је Вучић у једном моменту понудио оставку? Или му је том оставком, дакле обарањем владе, заправо припретио? И, зашто?
Размислимо логично. Понудио је оставку зато што га је сломио терет ситуације и одговорности? Неће бити; да је тако, да се сломио, пред оним би притисцима и уценама попустио, не би их одбио. Изненадио га је Тачи својим залагањем за поштовање устава Косова? Свашта. Изненадила га је Кетрин Ештон, својим истоветним залагањем? Наравно да не; сваки читалац „Печата“ добро зна да би изненађење било све осим тога. Што ће рећи да су могли да га изненаде, и натерају на претњу оставком, само Дачић и Сузана Грубјешић. Чиме? Својом спремношћу да Тачију и Ештоновој кажу „да“ на њихову понуду да капитулирамо.
Тако је и било, говоре сасвим поуздана сазнања „Печата“. Али је Вучићево НЕ! превагнуло. И отуда онај Тачијев бес усмерен на Вучића; отуда и она суптилна нијанса из обраћања јавности Ештонове после састанка, у којем је одала признање двојици премијера, а само констатовала присуство на састанку њихових заменика; отуда, најзад, и она Вучићева најава, из интервјуа РТС-у ове среде увече, да ће дилему пред коју смо стављени – Косово или неизгледни датум – „у много оштријој форми поставити пред све чланове владе“, па да „изађемо пред народ и кажемо шта је то што нас разликује“, при чему је, како је рекао, „сит подметања: ‚Нисам ја крив, Вучић је крив‘“.
РОК У сваком случају, остављен је Србији рок до наредног уторка да да свој коначни одговор на ултиматум да се самоукинемо зарад потенцијалног датума. Иако је избегао да се експлицитно изјасни о тој дилеми, Вучић се заправо већ изјаснио. И када је 20. марта одбио „ништа“, и када је то ништа одбио 2. априла, и када је 3. априла увече поновио да „Србија не може да дозволи сопствено укидање“. Може ли то да погази до наредног уторка, тако што ће ипак прихватити понуду коју је већ два пута одбио? У теорији, да, али само ако прегази самог себе, и капитулацијом, сопственом и државном, доведе Србију до ивице устанка, што је уосталом сам и споменуо.
А шта ако их одбијемо? С једне стране, следе унутрашњи притисци; издајници (ЛДП, ДС и отпаци) јавили су још пре 7. рунде да су спремни да саучествују у издаји. Уз њих и пропагандна машинерија евроатлантске окупације Србије, сви заједно окупљени у фронт који ће и од Вучића, као што је од Војислава Коштунице, направити „Носфератуа српске политике“ (депеша 09BELGRADE791) само зато што је устао против њих и стао на страну сопственог народа и државе. Плашиће нас изолацијом, санкцијама, бомбама… већ зависно од личне домишљатости и безочности. (Успут ће и остали партнери у влади, као што је Вучић најавио, морати јасно да се изјасне да ли су за српски Космет или су за евроатлантско „ништа“). Уз те унутрашње притиске, притискаће нас и на југу Србије (Јонуз Муслију, градоначелник Бујановца, прети побуном, спомињући некаква убиства и протеривања, а истовремено се Србија провоцира изградњом новог споменика терористима из ОВПБМ у Ораовици код Прешева) и на северу Космета (Викторија Нуланд у уторак је, док је 8. рунда још трајала, отворено припретила насиљем, рекавши да је „очигледно да је на Косову да успостави аутономију“ за север Косова, што ће рећи, и без договора са Србијом и Србима)…
Али при свему томе не би требало заборавити да је народ на северу Космета и спреман и у могућности да се брани и одбрани од евентуалне агресије. И да је, први пут после пет година Бориса Тадића, Србија исказала спремност да реагује у случају нужде; речима Јадранке Јоксимовић, председнице скупштинског Одбора за контролу служби безбедности: „Наше службе безбедности ревносно прате ситуацију на терену, спремне су да у неком, ја се надам непостојећем, али лошем сценарију одреагују. Службе безбедности су у приправности…“ И никако не заборавити да је, ипак, основни интерес саме ЕУ (за САД то не можемо да тврдимо) да на овом простору остане мирно; оваква криза у срцу Европе, уз сву кризу у самој ЕУ, нипошто им није потребна.
А ту је, коначно, и онај фактор који смо прижељкивали још откако су га у наше име одбацили. Русија, Путинова Русија. Александар Чепурин, руски амбасадор у Београду, одлази у Косовску Митровицу поводом годишњице убиства руског конзула Григорија Степановича Шчербине (1903); иако је тих годишњица било, очигледно, и претходних година, руски амбасадор обележава је у Митровици, на Косову и Метохији окружен српским заставама, баш сада, уочи те кључне, 8. бриселске рунде. И тамо говори да је „једини документ који регулише положај Косова Резолуција 1244“, додаје да „нисмо чаробњаци, али ћемо учинити све што можемо како би помогли Србе у учвршћивању њихових интереса“, чак позива Србију – што досад нисмо чули – да се „прикључи животној снази Русије“, јер „ЕУ не може да јој обезбеди брз економски развој“. Па два дана потом, тек да би било несумњиво да је реч о званичном ставу Русије, а не о амбасадоровом емотивном иступу, позива и да се решавање питања Косова врати УН-у и Савету безбедности у којем имамо руску подршку. А на све то, ове среде телефоном разговарају председници Србије и Русије Томислав Николић и Владимир Путин, о продубљивању међусобне економске сарадње и „горућим међународним питањима“…
Што нам, све заједно, говори да се алтернатива Европској унији која нам комада земљу и то више не скрива нормализацијом односа, очигледно, отвара. Да би се заиста и отворила, потребно је оно НЕ! укидању Србије, без обзира на (у)цену, поновити и следећег уторка. А то, опет, значи да сви који желе добро целој Србији сада само могу да подрже оног човека који је, кад је то било најпотребније, смогао снаге и храбрости да каже то НЕ! које нам је улило наду у васкрс Србије.
Или можда желимо да видимо Хашима Тачија насмејаног и задовољног, уместо овако бесног и јетког?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *