Почетна / Култура / Цитадела као уточиште

Цитадела као уточиште

Пише Васа Павковић

Бјелогрлићеву збирку можемо разматрати као спасоносну могућност скровишта и бекства за појединца

Oткако сам 1996. године прочитао његову причу „Кракен“ из истоимене збирке, пратим стваралаштво Александра Бјелогрлића: где год сам видео његов текст, било да је то есеј, превод у „Летопису Матице српске“ (где је он, чини ми се, најчешће објављивао) или оглед које би суботом повремено публиковао у културном додатку „Политике“, увек сам га са пажњом читао. И увек се изнова у његовој есејистици, као и у причама објављиваним у периодици, потврђивало да је то занимљив писац, веома информисан, са широким кругом интересовања, и да је изградио једну врсту ауторског стила који делује убедљиво. Касније, када сам био уредник у „Народној књизи“, сарађивали смо при објављивању две Бјелогрлићеве приповедачке књиге. „Анонимус“ је изашао у елитној едицији „Алфа“, а „Темељна опција“ у едицији „Пост“, коју сам замислио као библиотеку у којој ће бити објављивана врхунска књижевна дела, каква су рецимо „Урвидек“ Слободана Тишме или први роман Ненада Јовановића „Инсистирање“.
„Цитадела” је књига прича која у великој мери потврђује оно што знамо о Александру Бјелогрлићу. Свака од прича написана је сигурном руком. Ни у једној од њих нећете наилазити на стилске слабости или на дигресије, што је у приповедаштву важно, много важније него у роману. Али читалац ће у њој наћи много интересантних ситуација, много занимљивих, необичних ликова, што главних јунака, што епизодиста. Уз то, наилазиће често на две (или више смисаоних) равни; најчешће у Бјелогрлићевим причама постоји раван земље или раван Србије, или транзиције овог времена, док са друге стране постоји једна, метафорички речено, раван неба, света идеја. Између та два нивоа креће се приповедна пажња овог аутора. То омогућава да његове приче буду занимљиве за читање, да имају интересантне садржаје, да не буду приче које „есејизирају“ око једног или два мотива, и које читаоца после четири или пет страница почињу да замарају јер увиђа да аутор једноставно не зна да покрене механизам заплета. Прича, уосталом као и песма и роман, мора да буде занимљива. То што познаје свет, ову земљу, друштвену транзицију, што је упућен у живот обичних људи из свих друштвених слојева, омогућава Александру Бјелогрлићу да пише убедљиве приче.

[restrictedarea] Са друге стране, то што он као писац узима у обзир езотерију, метафизику или нека од најновијих научних сазнања из области физике или антропологије, омогућава му да успостави већ поменуту другу раван. „Цитадела“ се чита у једном даху. Када сте прочитали једну причу која вам је заокупила пажњу, одмах хитате ка другој да бисте задовољили радозналост. Узгред, једна од најбољих прича у антологији савремене српске приповетке „21 за 21“, коју сам 2011. године потписао као приређивач, а Ненад Шапоња из „Агоре“ као издавач, управо је била прича Александра Бјелогрлића „Андерсонов потпис“. Она покрива нешто што је суштински део живота многих од нас, искуство поп културе које је импрегнирало наше егзистенције.
У причи „Сумрак на Тасосу“, којом се отвара „Цитадела“, пратимо протагонисту, четрдесетогодишњака који са двоструко млађом љубавницом одлази на медитеранско острво. Он се приближава оним годинама када, како то каже Иво Андрић, „у мушкарцу све уздрхти“. И овај лик се налази у преломном тренутку, јер се са супругом апсолутно не разуме, деца су одрасла и крећу својим путевима, а он би хтео да улије неки смисао својој ненарушеној виталности. Необично је што у такав сиже аутор уноси једну криминогену ситуацију, зато што се протагониста заплео у сукоб са локалним кавгаџијама. Млада жена је и сама на животној прекретници, а поврх тога открива да је трудна. Прича се завршава на неочекиван начин, јер се испоставља да је главни лик виновник злочина почињеног дан раније.
У „Двоструком походу“, последњој причи у збирци, Бјелогрлић покушава да одговори на питање о релацијама кривице појединца и нације. Прича се само наизглед збива у Грчкој, где главни лик одлази на скуп посвећен редефинисању појма хуманизма. Заправо се главнина нарације одвија у возу којим се он и два учесника заједно враћају кући. Промену у причи доноси један Грк који натуца српски језик. Он се укључује у вагонску дискусију и испоставља се да је једини од присутних учесник рата у Босни – и то као добровољац. Бјелогрлић причом сведочи да је тема сукоба у екс-Југославији током деведесетих много сложенија и да нека новија виђења тих догађаја лажирају истину. Памћење дуго траје и нешто што је било иницијални злочин не може се и не сме заборавити. Том завршном приповетком, писац је, кад се узме у обзир уводна, заокружио социјално-историјски прстен и понудио провокативан оквир за тумачење књиге.
Уз три поменуте, осећам обавезу да вам препоручим још неке одличне приче из ове књиге – рецимо „Дијадему западног краљевства“ , „Човеково место у природи“, као и причу која је књизи даровала наслов.
Бјелогрлићеву збирку можемо разматрати као спасоносну цитаделу, могућност скровишта и бекства за појединца. Читаоци који се суоче са њом и који му буду поверовали – а повероваће јер су приче добро написане – сакриће се, док читају „Цитаделу“, од нашег суровог света, са подстицајном могућношћу да размисле о темама које писац покреће.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *