Почетна / Интервју / Чедомир Антић, историчар: Патриотизам је одговорност за отаџбину

Чедомир Антић, историчар: Патриотизам је одговорност за отаџбину

Медија Центар Београд

Разговарала Љиљана Богдановић Фотографије МЕДИЈА ЦЕНТАР БЕОГРАД

„У време бесмисла и потпуног недостатка уверења лек су мисао и вера. Нушић је написао да је Отаџбина – ‚мисао и вера’. Мисао и вера не умиру, приметио је, па тако не може умрети ни Отаџбина“

Каквог смисла за државу уопште има догађај звани „датум“? Када се сагледа укупни контекст везан за датум, и та без сумње пренаглашена економска добит од „европских интеграција“ слика није претерано оптимистична. Поједини политичари данас без устезања тврде да би у име заштите достојанства народа и наше стварно боље будућности „датум“ заувек требало скинути са дневног реда!
И оно што је било добро у европским интеграцијама похабано је у бирократској, аутистичној ехолалији. То је карикатура коју подржавају ускогруди бирократи у Србији чији су погледи застарели и ограничени. Нама приступање ЕУ више није у интересу, што не значи да нам ЕУ у много чему не може бити партнер и узор. Време је за Европски економски простор.
Мислим да би свако од нас требало да пронађе европске вредности у себи, свом раду и политици. Врло ми је било занимљиво када сам прочитао како један важан функционер задужен за интеграције у ЕУ није изабран у складу са законом. О каквим вредностима онда говоримо?
Да ли је овде могућа ситуација озбиљнијег унутрашњег, међусобног националног сукоба? О томе су странци, наводно, имали и имају разрађени план! Може ли питање Косова – вечитог „грдног судилишта“, да запали искру некаквог српско-српског жешћег судара?
Ако није дошло до грађанског рата у јуну 1999. године, због Косова и Метохије неће никада доћи до грађанског рата. То не значи да су унутрашњи сукоби немогући нарочито када задуживање од 130 евра у секунди не буде више могуће и рупа прецењеног и превеликог државног буџета не постане незакрпива.
У текстовима понављате да „без националног програма Србија неће моћи даље“. Ко би требало да формулише такав програм?
Српски народ није интегрисан. Заједничка држава не доноси интеграцију – у то смо се осведочили током протеклих деведесет година. Нама су потребне снажне националне установе, у условима дисконтинуитета, непостојања истинске елите, општег пропадања и кварења, те установе требало би да створе управо оне политичке снаге које имају демократску подршку. Национални програм није скуп жеља, баш као што није ни фашистички атавизам. Национални програм мора да уважи реалност и предвиди шта је потребно и могуће остварити у одређеном времену. Како то извршити у Србији ако је нашим елитама требало петнаест година да Србију успоставе као „државу српског народа“, ако националне установе воде ускогруди појединци који једва дозволе да у некој српској земљи буде основан њихов огранак, ако на северу земље некадашњи Крајишници политички воде и економски подржавају стварање нове парадржаве?
Пут је тежак, али је само један. Појединици и странке које тренутно имају неподељену подршку јавности требало би да о националном програму јавно створе минималну сагласност са опозицијом, али и са другим важним народним установама. Да не доживимо да владајућа странка води политичку кампању која угрожава Републику Српску, да наша Црква своју улогу своди на одбрану формалног суверенитета на Косову и изградњу цркава, док у гладној Србији не постоји нити једна црквена кухиња за сиромашне и нити једно православно обданиште доступно свету са просечним примањима…
Поменусмо елиту. Толико је било речи о недостојности ове и потреби стварање нове и другачије српске елите, да је готово досадно понављати „потрошену“ причу. Ипак, остаје извесност да уважавани ауторитети готово углас понављају како је „за спас Србије неопходно да се потпуно промени њена елита“!
Тешко је очекиивати посто-јање ваљане елите после деценија овакве историје. Ипак, на почетку сваког пута је први корак и он је увек тежак. Ако у наредним деценијама имамо миран развој, демократију свакако бољу него данас, да заокружимо некако државност и да стабилизујемо економију (што значи да престанемо да трошимо неумерено оно што нисмо зарадили), онда ће временом бити створена озбиљна елита.

На глобалном нивоу појам „патриотизам“ помало је „сумњив“ (на Западу главу разбијају како да деци у школи представе његово значење !) Крајем прошле године написали сте: „Данас је патриотизм у Србији у ствари окосница одбране демократије и слободе, а наш циљ је да заштитимо права и јединство српске нације.“ Чини се дакле да Ви сами немате недоумица, па појасните шта је данас патриотизам око питања Косова и његове одбране?
Кад је реч о Косову и Метохији патриотизам је данас жеља за истинским и болним компромисом. Ми немамо снага да КиМ реинтегришемо, заједно са Албанцима ми не можемо да организујемо слободну државу, приче о спремности на жртву и стогодишњем чекању нису тачне, ни одговорне. На другој страни, увредљиво је говорити о томе да је Србија изгубила морално право на Косово и да ће нашем народу бити боље под албанском влашћу, а цркве бити сигурније када их као „косовско-илирске“ буду чували они који су их раније рушили. Управо такав лицемеран и циничан однос према Косову морално је дисквалификовао бирократски врх Европске уније.
Љубав према домовини – односно патриотизам не би требало да буде ни празна реч, ни егзибиционизам. Патротизам је изнад свега одговорност. За разлику од других љубави циљ овог осећања није да буде узвраћено, посебно не за живота појединца.
Шта је патриотизам у хватању укоштац са другим виталним проблемима земље – попут, на пример, борбе са корупцијом и актуелног преиспитивања приватизација и тешких огрешења у овом домену? Најзад, да ли је залагање за промену Устава сада патриотска идеја или њена супротност?
Корупцију прогоне снажне установе, а не генијални појединци. Дакле патриотизам је изградња тих установа. Не верујем у успех појединца који каже да је питање неког корупционашког скандала његова лична борба и одговорност, као и оног ко каже како је тужилаштву „наложено да води случај слободно, без препрека“, таква моћ теоретски може имати и другачије, супротно дејство. Дакле патриотизам моћника је да створе озбиљне демократске установе којима ће моћи да повере део својих (неуставно великих) моћ без страха по слободу грађана.
Устав није Нови завет. Питање је какав је садржај промена. Можда би требало да напустимо штетну традицију да на двадесет година мењамо устав. Мислим да би наш устав у будућности требало рационално поправљати, а не замењивати другим.
Недавно је један од водећих српских тајкуна јавно рекао: „Али у основи великог решења је појединац. Одлучни лидер“. Делите ли ово мишљење, сматрате ли да земља чека правог лидера – Спаситеља, да је у нашем менталитету склоност јаком вођи зацртана?
Присталица сам демократије. Наравно за демократију су потребни предуслови. Наше друштво није слично руском или турском, и призивање Петра Великог (Путина) или Ататурка могло би имати врло лоше последице. Код нас не постоји идеолошка, институционална или било која друга основа за просвећеног апсолутисту. Кнез Милош је био изузетак, настао на једној од најславнијих политичких и ратних геннерација српског народа, чије је вође већим делом поубијао, маргинализовао или терао у опозицију. Кнез Михаило у својим настојањима није имао успеха, али ни оно што је постигао не би било могуће без савеза са чиновничком олигархијом која је у Србији стварана четири деценије. Код нас нема лаких решења и нема „спаситеља“. Прво би требало да се препороди државна идеја, затим да се појаве њене присталице, а онда ће бити потребно снажно и чврсто вођство које ће напослету морати да прерасте у истинску модерну демократију.
У понашању великих сила у међународним односима нема „саосећања“, али има мање или више лоших решења и расположења. У Вашој књизи „НЕИЗАБРАНА САВЕЗНИЦА – Србија и Велика Британија у Првом светском рату“, показали сте, између осталог, да у управљачком врху најмоћнијих држава често има супротстављених ставова, да има простора за различита решења и тумачења, да понекад пуки стицај околности одреди далекосежне одлуке.
Судбину Србије и српског народа карактеришу три особености којима нема упоредника у суседним и сличним европским државама и нацијама. Код нас је из историјских разлога толико изражен социјални радикализам да имамо тешкоће да консолидујемо државу (нисмо у прилици да успоставимо порезе, буџетски, спољнотрговински баланс, зауздамо јавну потрошњу …), нисмо национално консолидовани због чега смо створили две велике државе (Србију и Југославију), а већина данас радије бира да живи у уставној развалини Брозове и Милошевићеве државе, него да почне из почетка. Коначно, у лошој смо међународној позицији, што никако не олакшава уверење београдских елита и дела народа да смо некакав важан балкански и европски политички и економски фактор.
Велике силе немају трајне пријатеље и непријатеље. Иако на њихову политику утиче много фактора, бројне одлуке бивају донесене на чудно олак начин – посебно када се не тичу директно тих држава. Ипак, у условима оволиких унутрашњих проблема, наша политика не сме бити непромишљена, нејединствена и радикална. Те идеје да би Србија требало да буде „напреднија од Европе“ и прихвати понижења страна слободном и демократском народу или да би требало да постане верска држава којом руководи некакво велико старешинство, нису само карикатуралне, већ воде Србију ка даљим губицима и понижењу.
Као научник посебну пажњу посвећујете дипломатској историји, те односима Велике Британије и српских држава током протекла два века. Из перспективе савременог искуства који моменат бисте издвојили као пресудно историјско и полтичко-стратешко раскршће, „нулту тачку“ са које су Срби могли да крену различитим путевима и следствено томе, изборе другачију, можда бољу судбину за своју државу?
Лако је препознавати грешке у прошлости. Србија у 19. веку није могла да постане равноправна осим да је дошла у прилику да изгради индустрију или се веже за неки већи државни систем. Прво нисмо могли, ни хтели, друго природно нисмо хтели. Природа ратовања почетком 20. века учинила је српску војску вишеструко значајнијом у војном погледу од значаја који је Србија имала у европској политици. Југословенство није било заблуда, то је био један озбиљан концепт сачињен по узору на европске, није успео из много разлога и велико би било изненађење да Србија није изабрала тај пут. Слично је било и са социјализмом.
Постоје наравно и грешке: 1. саможивост елита (посебно савремених) и 2. непостојање алтернативе. Дакле, ако смо се определили за Југославију, зашто смо затворили српску националну причу? У Југославији је Српство изгубило католичке и муслимаске Србе, у Југославији су створене македонска и црногорска нација, у Југославији је дефинисана посебност Косова и Санџака. У Аустроугарској је објављивано двадесетак новина и часописа на ћирилици, у СР Хрватској само један! Слично је и у социјализму. У Словенији су сви руководиоци били прво Словенци, па тек онда све остало. Код нас се део народа данас куне у комунисту који је Броза толико волео да је доживео инфаркт када га је овај лажно оптужио и сменио, а део обожава другог који је водио Србију, а оправдавао се како није Србин (отац му је био Црногорац, а мајка Францускиња) и тврдио да се нећемо бринути око САП Косова и Метохије ако уставом буде одређено да покрајина није више део СР Србије… Србију и Југославију победила је упорност странке хрватских сељака и црквена организација чија се централа простире на 44 хектара (а руководи са две милијарде верника). Где су наше националне установе? Где наша улагања? Где су књиге? Где народне болнице? Где новине? Где добротвори? Где минимум националног и државног циља?
Ми можемо да будемо једниствена нација, то нам нико озбиљно и упорно не брани. Ми то, међутим, нисмо. Нисмо то зато што тако не желе самољубиви, себични и просечни политичари који су земљу водили током протеклих деценија.
Пишете редовне колумне за „Политику“ и „Вечерње новости“. Ваша критичка реч чује се, слуша и уважава у јавном животу. Како међутим објаснити овако запањујуће одсуство критичке јавности у Србији? Мук о значајним догађајима постало је правило у медијима и на јавној сцени.
Људи гледају своја посла. У неколико прилика сви они који поштено раде и поред свих својих политичких грешака (које су некада и неизбежне у доброј вољи), имали су прилике да подрже долазак на власт особа које нису извршиле дело за које су се обавезале народу. Напротив, одустале су од тешког и ризичног посла и посветиле се противзаконитом богаћењу. Шта остаје ономе ко поштено и без користи подржи долазак на власт политичара који све изневери и покраде? Стид, повлачење, одговорност? Многи наши политичари представљају политичке и моралне зомбије, али су своје мртвило обукли у милионе евра вредне куће, возе га у стотинама хиљада евра вредним џиповима, школују децу на универзитетима чија диплома гарантује запослење на најпрестижнијим пословима у САД-у и ЕУ… Таква ситуација депримира и обесхрабрује чак и више од стадиона за стрељање, соба за мучење или јама. Садашња ситуација обесмишљује. Али, и за то има лека. У време бесмисла и потпуног недостатка уверења лек су мисао и вера. Нушић је написао да је Отаџбина – „мисао и вера“. Мисао и вера не умиру, приметио је, па тако не може умрети ни Отаџбина.
Не без извесног задовољста (разумљивог!)у својој службеној биографији спомињете да сте редовни сарадник „Политикиног забавника“. Како би „Забавников“ аутор и сарадник сада писао, на пример, о теми: савремени српски хероји и њихова улога и судбина?
Некада сам често писао за „Политикин забавник“. То је права установа наше просвете и културе. Жао ми је што не пишем чешће. Волео бих да једнога дана пишем седмичне текстове. Текстови за „Забавник“ носе велику одговорност, па сам их зато увек писао уз већи напор и током дужег времена него рецимо чланке о политичким темама.
Савремени херој је онај ко живи исправно од свог рада, ко воли оно што ради и спреман је да ради правде, истине и слободе поднесе личну жртву без ниске жеље за материјалном наградом и малоумног порива за великобратовском славом. Таквих људи има много. Много више него што можемо да претпоставимо. Само је потребно да им се да прилика да успеју да учине нешто за народ и човечанство, требало би им помоћи да се не обесхрабре и не би их требало трошити, исмевати и жртвовати улудо.
Поводом предстојеће годишњице Првог светског рата, недавно сте, иронично парафразирајући мемоарско писаније покојног Холбрука, приметили: „А зна се да су колективно криви Срби тада спречили стварање Европске уније и створили услове за два светска рата и појаву нацизма“! Можемо ли стрепети од обележавања Стогодишњице Великог рата? Хоће ли Срби и званично и „научно“ наредне године бити проглашени водећим грешницима у „породици човека“?
Притисака ће бити. Уверен сам да ће Србија, Република Српска, српске установе у Црнј Гори, и наш народ у Македонији, Хрватској и расејању дочекати сва искушења као достојанствена, модерна нација. Ми имамо довољно добрих научника, уметника и интелектуалаца да не дозволимо победу лажи и неправде. Ипак, поучен искуством Стогодишњице Балканског рата, питам: да ли морамо да будемо толико лични и тако кратковиди. Да ли је проблем да десет милиона Срба сакупи довољно новца како би подстакли неког познатог страног писца да напише сценарио и омогући неком познатом холивудском редитељу да сними филм о Србији у Првом светском рату? Требало би да прикаже стотине британских болничарки које су овде оставиле живот и здравље на одбрани слободе и демократије, овде су се бавиле занимањима којима у својим напредним државама нису још увек имале право да се баве. Нема потребе да о томе пишемо и снимамо ми, нема користи од родољубиве лимунаде на српском. Сваки народ верује да је проживео највеће патње и значајно допринео човечанству. Такве наше филмове у свету, бар оном који би требало да придобијемо, углавном не желе. Наравно ја знам да комшијин мали, страначки колега, женин рођак итд. могу све да ураде за пети део толиког новца… али такво нас је размишљање већ много пута превише коштало.
Слично је и са великим научним пројектима. Негде не можемо да изађемо као појединци. Ту морамо да изаберемо најбоље међу нама и да ако је то потребно поново покушамо да нађемо заступнике међу страним научницима и интелектуалцима.

 

3 коментара

  1. …“ мисао и вера“, треба да је Реч ( Логос, Господ Исус Христос) и вера ( у Христа),и једино то води у нашу праву `отаџбину` у Царство Божје, небеско…. !? А све ове `земаљске` су само – припрема, вежбе и испит за ту, истинску домовину… ?! Сећа ли се неко, поеме младог К. Маркса – „Уланем“ (Oulanem) / као анаграм од `Емануел`/ ?
    Млади, охоли Прус ( и тако је себе `представљао ?!), `решио` да се – `освети` Богу ?! Па да креира савршено `царство` – али без Бога и против Бога ?! Свето Писмо је познавао – у мери, која му је била довољна за `деконструкцију` и профанисање Слова Божјег ?! И такву лукаву работу обмане, настављају многи Марксови следбеници и дан – данас ?! Нама, који смо упознали „југословенство“ и „социјализама“, дато је то, као `практична вежба` – да схватимо, каква може да буде сила обмане, способна да `омађија` и опије својом заводљивошћу, велике масе народа !? И , да се отрезнимо, вратимо Истини и, поучени искуством – останемо будни.. ?! Јер, све што се сада `нуди`, јесте само други, усавршенији вид обмане… Па звао се `европеизам`, или какав други већ `изам` ?!
    …. Можда неко и умишља, да ће вечно да остане ту, на земљи… За остале, остаје да размисле, за шта је вредније умрети : за „Крст Часни…“ или за – Антихриста…. !?




    0



    0
  2. Poštovanje gospodine Antiću.
    Ostati danas u okupiranoj Srbiji čovjek od integriteta i ne trgovati sa narodom i državom / što sve čine vlastodršci / je za svako divljenje i zahvalnost…




    0



    0
  3. Ljubim državu Srbiju, srpski narod i vlastiti identitet. Za sebe smatram da sam patriota. Za Srbiju u NATO, za Srbiju u EU.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *