Почетна / Други пишу / Ана ФИЛИМОНОВА: СРБИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ КАО ФАКТОР ЕВРОПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Ана ФИЛИМОНОВА: СРБИ СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ КАО ФАКТОР ЕВРОПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Влада Србије је 22. априла одобрила, а власти Косова ратификовале “Први споразум о главним принципима нормализације”, који је парафиран 19. априла текуће године од стране преговарача Београда и Приштине. Споразум не прецизира о каквој се државној творевини ради, но, у суштини регулише положај српске националне мањине на Косову и Метохији. Списак права Срба је окрњен у односу на раније одбачени “Ахтисаријев план” како од стране Србије тако и од стране Русије у СБ УН.

Што се тиче Заједнице српских општина, споразумом је предвиђено да она функционише уз “гаранције постојећег законодавства и Уставног закона”; његова организација “биће заснована на истим принципима као и заједница косовских општина”; у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима, општине-чланице Заједнице ће остваривати контролу у области економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања”; Заједница ће располагати “допунским пуномоћјима, које ће им предати централне власти” и имаће представничку улогу при централној власти (Косова – А.Ф.). По питању полиције и докумената, указује се да ће “полиција бити јединствена и то ће бити косовска полиција, читава полиција са севера Косова треба да буде интегрисана у оквиру косовске полиције, плату ће исплаћивати једино косовска полиција”. У општинама са већинским српским становништвом предвиђа се постављање регионалних полицијских командира из редова косметских Срба, међутим, ти командири ће се сматрати службеницима МУП-а Косова. Судски органи на северу Косова такође ће представљати саставни део правног система Косова. Локални избори на северу Косова, у складу са споразумом, треба да се заврше до краја 2013. године, у складу са законима Косова. Осим тога, стране се обавезују да неће једна другу блокирати на путу ка европским интеграцијама и неће подстицати друге на блокаду.[1]

У документу се уопште не помиње Резолуција 1244 СБ УН о Косову као саставном делу Србије, исто као ни државнe структурe (институцијe) Републике Србије. Истовремено, у документу се помиње Уставни закон и законодавство Косова, јединствени полицијско-правосудни систем Косова. Полицијски и судски органи, као и други органи Републике Србије који су остали да функционишу на северу покрајине, морају постати саставни део одговарајућих структура Косова. Термин “нормализација” појаснио је амерички дипломата Данијел Сервер: “Под нормализацијом се не подразумева само реинтеграција северног Косова, него и завршетак кампање Србије против међународног признања и чланства Косова у УН”.[2]

Прихватање “Првог споразума о главним принципима нормализације” поделило је српско друштво на два табора. На једној страни су партије владајуће коалиције, а на другој страни су опозиционе партије, Срби са Косова и Метохије (КиМ) и СПЦ.

И Српски Патријарх Иринеј се обратио држави Србији и српском народу. Патријарх је подвукао да је споразум о “нормализацији односа” који је потписао српски премијер са “председником владе Косова”, иначе лица са потернице коју је расписала Србија.Патријарх СПЦ подвлачи: “Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни „датум о почетку преговора“, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање „независног Косова“ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице „Косова“ у Уједињеним нацијама”.

Глава Српске Православне Цркве поставља питање: “Шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег“, који је ипак мањи од „минимума пожељног“ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије?”

Уочи ратификације потписаног документа Патријарх Иринеј је позвао посланике Народне Скупштине Републике Србије и Председника Србије:“да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на овакав текст споразума.”

Патријарх се такође обратио целокупном народу и Србима на Косову и Метохији: “Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек, својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.” Као закључак Патријарх је рекао: “Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим светињама на Косову и Метохији.”[3]

На Сабору српског народа који је 22. априла одржан у северном делу Косовске Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и српских опозиционих партија једногласно су одбацили све тачке споразума, парафираног у Бриселу. Сабор је потврдио приврженост линији израженој на прошлогодишњем референдуму у Косову и Метохији (непризнавање независности Косова, одбијање од интеграција у косовски систем) и осудио је покушаје “срамне предаје српског народа и територије у руке Хашиму Тачију”. Споразум је назван поразом и капитулацијом Београда и наметањем албанизације Србима са Косова и Метохије.

Као главну претњу која произилази из потписаног споразума, представници 4 српске општине са севера Космета виде у “независном Косову”. Раденко Недељковић, шеф Косовско-Метохијског округа, каже: “То је класичан вид повлачења, демонтаже државе Србије…После свега овога много лакше ће ићи распарчавање државе Србије…  Нажалост, оно што нису могле да одраде међународна заједница и Приштина, то хоће да уради власт из Београда која је овим споразумом планирала да изврши асимилацију Срба са севера. Но, Срби то неће прихватити јер смо свесни да нам у независној држави нема опстанка.”

Представници осталог дела Косова и Метохије, у којима живи два пута више Срба него на северу покрајине, сматрају да у поређењу са постојећим стањем, Срби на Косову и Метохији овим споразумом ништа не добијају, а ликвидирање државних структура које су омогућиле да се очува и преживи српски народ на Косову и Метохији, значи “тихо и постепено нестајање Срба”.[4]

Косметски Срби виде само један излаз: стварање Скупштине Аутономне Покрајине Косово и Метохија, која ће радити у складу са Уставом и законима Републике Србије, без обзира да ли ће Београд финансирати рад Скупштине. У састав Скупштине ће ући председник, заменик председника, секретар и 119 посланика из локалних парламената општина Косовска Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток. Скупштина ће располагати пуномоћјима аналогним Скупштини Аутономне Покрајине Војводина.

На Сабору је такође истакнут захтев за спровођење сведржавног референдума поводом закљученог споразума и донета је “Декларација Сабора Српског народа” у којој се између осталог указује да је Бриселски споразум нелегитиман и правно ништаван, а “народ који живи на Косову и Метохији неће дозволити његово извршење, како не би потпао под власт квази-државе Косово”.[5]

*         *         *

Срби са Косова и Метохије, подржани од стране СПЦ и апелујући на принципе Устава Републике Србије и територијалног интегритета државе, прешли су на политичко самоорганизовање – приступили су формирању Скупштине Аутономне Покрајине Косово и Метохије, са функцијама законодавне и извршне власти. Овај покрет има све перспективе да буде у жижи не само друштвено-политичког живота земље, него и да постане један од најважнијих фактора балканске и целокупне европске политике…



[1]http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/378674/Tekt-briselskog-sporazuma

[2]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/305456/Posle-severa-Pristini-i-stolica-u-UN-

[3]http://www.nspm.rs/hronika/sinod-spc-u-odnosu-na-

ovakav-sporazum-i-podela-teritorije-bila-bolje-pravednije-i-odrzivije-resenje.html

[4]http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/srbi-sa-okupiranih-teritorija-ako-prihvatimo-nestacemo/

[5]http://www.mondo.rs/s287295/Info/Srbija/Srbi_sa_severa_Kosova_ne_prihvataju_sporazum.html

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Ja sam znao od samog početka štaće Vučić i Dačić uraditi.Znao sam daće pogaziti predizborna obećanja a li sam se iznenadi gaženjem našeg USTAVA.Neverovatno je da Ustavni sud ćuti a za takve stvari se ide u zatvor.Ovo je klasični vid IZDAJE i moraće odgovarati za ovo.Neverujte im ništa više jer oni su SRPSKA sramota…..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *