Почетна / Интервју / Александар Раденковић, глумац: Са Нушићем је моја подсвест нашла вентил

Александар Раденковић, глумац: Са Нушићем је моја подсвест нашла вентил

Разговарао Микојан Безбрадица Фотографије Михаел Кипкер

Позориште не сме да постане западно-капиталистичка, само на сопственом успеху базирана, „ја-фирма“, каже наш саговорник – Србин који је у Немачкој један од најпознатијих и најтраженијих позоришних глумаца млађе генерације

Иако је у Немачкој већ годинама један од најпознатијих и најтраженијих позоришних глумаца млађе генерације, Александар Раденковић је „широким народним масама“ у нашој земљи, све донедавно, био непознат. Али, после 28. марта, када се на Великој сцени Народног позоришта у Београду представио као Хамлет, насловни јунак истоименог Шекспировог ремек-дела, у продукцији чувеног Шаушпилхауса из Дизелдорфа, тај податак, без претеривања, моћи ће веома брзо да се подведе под термин плусквамперфекат. Маестрално, у маниру великих мајстора глумачког „заната“, одиграо је најпознатијег јунака светске драмске литературе и у препуној сали побрао заслужене вишеминутне аплаузе београдске публике која, заиста, није штедела дланове да га, заједно са, такође, веома добрим члановима комплетног ансамбла, награди за све оно што им је те вечерио приуштио. После свега тога, постало је више него јасно да је, вероватно, само питање тренутка када ће његова глумачка звезда засијати и на овим просторима, одакле, иначе, вуче корене. Између осталог, о томе, говори и у интервјуу за „Печат“, истичући да би било веома интересантно да заигра на матерњем, српском језику.
Пре него што смо и званично започели разговор који је пред вама, замолио је да „ако је икако могуће, заобиђемо политику“. Његов разлог: „Увек веома искрено одговарам на питања која се баве позориштем, уметношћу и, тако у даљем смислу, друштвом, али не желим као глумац да коментаришем политичке догађаје“.

Први пут сте као глумац заиграли у једном српском позоришту. Са каквим утисцима сте се вратили у Немачку после гостовања у Београду?
Пресрећан сам. То осећање ћу покушати да опишем следећим речима – као скок падобраном из авиона. Док тутња адреналин кроз тело, осмех је на лицу, а ја не падам.

Шта је на вас оставило посебан утисак?
Интензивни контакт који је све време, током играња представе, трајао између београдске публике и нас глумаца. Та посебна енергија и међусобно „невербално“ разумевање је доживљај који ће ми увек остати у сећању.

Како су ваше колеге доживеле ово гостовање?
Многи су ми већ најавили да желе, обавезно, да проведу летњи „распуст“ ове године са мном у Србији.

Како је из вашег угла изгледао тај „необичан спој“ чији су главни актери били „хладни“ Немци и „гостољубиви“ Срби?
Мислим да тај „хладан“ Немац не постоји, осим у ратним филмовима, где свака немачка реченица звучи ватрено, као митраљез. Ја га, ипак, чујем другачије. Он је, у дубини, веома осећајан, наравно комплексан и понекад крут, али пун мелодије. Са друге стране, када смо ми у питању, било би лепо да Европа, нас Србе, више препознаје по гостољубивости, а не на онај тамнији начин. Тако се све своди на угао нашег погледа и на отвореност и толеранцију нашег карактера. Спој је препознати непознато, и у томе лепоту, која је свуда око нас. Потребно је само видети.

Колико сте уопште упознати са дешавањима у Србији, како оним културним, тако и осталим, пре свега, друштвеним и политичким?
Веома интензивно пратим целокупну политичку и друштвену ситуацију везану за Србију, и наравно да ме све то јако дотиче.

Шта вас дотиче?
Већ сам, на почетку разговора, рекао да не желим да коментаришем свакодневне политичке догађаје.

Како наша земља данас изгледа из „угла“ немачких медија, грађана… Да ли смо и даље „bad guys“ или се тај „утисак“ о нама мења набоље?
Мислим да мој одговор на то питање никада не би био објективан.

[restrictedarea]

Зашто?
Зато што сам Србин који је, задњих 20 година, лично доживео, све могуће познате медијске слике и стереотипе о Србима. Много сензибилније реагујем на неке журналистичке описе и реченице. Понекад, можда, чак и претерано. Због свега тога, мислим да би то питање „како се њима чинимо“, било много интересантније да се постави мојим немачким колегама. А, можда, би требало и да нам буде потпуно свеједно како нас други гледају.

Разуме ли, уопште, Запад балкански менталитет?
Запад нас разуме у истој мери, колико и ми сами разумемо Запад.

Који карактер је код вас доминантнији – српски или немачки?
Одговорићу на следећи начин: 42,6 одсто српски + 38,4 одсто немачки + 13 кашика Европе и шест литара памети = ја!

Да ли сте се некад, у некој прилици, осетили као странац у Немачкој?
Јуче сам разговарао са једним иранским режисером који ми је причао да је његова породица пре 30 година протерана из Ирана. Он је тада био дете. Никада није био у Ирану и нема никакво осећање према тој земљи. Наравно да постоје дани када сам се осећао као странац у Немачкој, али, на срећу, увек сам имао место у глави где сам, у тим моментима, могао да прибегнем носталгији. Мој ирански колега ту могућност нема. Тако да сам стварно, и у томе, имао среће. Како бих само могао да опишем колико је леп Дунав у Бачкој Паланци.

Чини се да је та носталгија још увек поприлично јака. Да ли бисте се вратили да живите овде?
Интересантно питање. Што се тиче земље и људи – одмах! Међутим, теже би ми пало одрећи се немачког језика у контексту посла којим се бавим. Глуму веома повезујем са немачким. Али, ко зна?

Немачки језик говорите без акцента, српски, такође…
Хвала. Понекад, можда, бркам падеже, али, све у свему, задовољан сам. За то је најзаслужнија моја мајка Светлана која је новинар.

Ако би вам неко српско позориште понудило стални ангажман, односно радни однос на неодређено време, да ли би, евентуално, прихватили такву понуду?
Нисам велики љубитељ сталних или на неодређено време договорених ангажмана. Међутим, сад после овог првог искуства у Београду, било би веома интересантно играти на нашем језику. Да, свакако. То бих одмах прихватио.

Како вам Београд изгледа из оног „непозоришног“ угла?
Нажалост, нисам имао времена да се проводим изван позоришта. Једном сам успео пола сата да се прошетам Кнез Михаиловом улицом и то је било све. Иначе, Београд је Београд. И увек би требало такав да остане: искрен и пун енергије.

Београдску публику, између осталог, освојили сте и једним симпатичним гестом. Наиме, када је Полоније поставио Хамлету питање: „Шта читаш?“, одговор је био: „Нушића“, што је наишло на одушевљење свих присутних гледалаца. То сте унапред припремили у договору са редитељем или је „излетело“, онако, у тренутку?
Излетело је у тренутку и мислим да ми је то један од најдражих позоришних момента у досадашњој каријери. Размишљао сам много о томе да ли би Хамлет требало да у Београду проговори и српски. Покушавао сам на проби, дан раније, да испробам неке ствари и после свега сам, ипак, одлучио да то не урадим јер мислим да би та чињеница публику деконцентрисала. Фокус би са Хамлета прешао на Александра. То, никако, нисам желео. Са Нушићем је моја српска подсвест нашла неки мали вентил. На срећу.

Публика је увек „гладна“ импровизација? Волите ли да „шмирате“?
Мрзим досаду. Верујте ми, тада сам у стању и да заспим на сцени, без обзира на публику. Наравно да међу нама постоји договор, али шта ће се десити између тога, никад се не зна. То је увек неизвестан, али и узбудљив пут. Међутим, глумци се, међусобно, после неког времена навикну један на другог. Импровизација са публиком је увек интересантна. Са њом не постоји договор „сад се смејте“. Бити ил‘ не бити, питање је тад!

Кад већ помињемо Нушића, колико познајете његов списатељски опус?
Нажалост, још нисам имао прилику да гледам неки његов комад у позоришту. Али, наравно да сам читао нека дела. То су „Народни посланик“, „Госпођа министарка“ и роман „Општинско дете“.

Када је реч о другим српским писцима, постоји ли неко ко је на вас оставио посебно јак утисак?
Пре неколико година упознао сам Владимира Арсенијевића. Као младић сам читао његов роман „У потпалубљу“ и био дубоко дирнут. Заједно смо на Лајпцишком сајму књига представили његову нову књигу „Југолабораторија“. Он на српском, а ја на немачком. То је био веома леп и интересантан сусрет.

Већина глумаца, међу својим колегама, обично има некога коме се диви. Ко су ваши узори, пре свега, у српском глумишту?
Не постоји тај један узор. Понекад се дивим неком гесту колеге, некој прелепој сцени или представи. Понекад ми на улици „упадне“ у очи неки необичан покрет шетача или ми се деси да слушам неки чудан разговор у трамвају… Волим Микија Манојловића у „Андерграунду“, Драгана Бјелогрлића у „Лепа села лепо горе“, Жарка Лаушевића у „Ножу“… Постоји, заиста, много примера који су ме инспирисали и инспиришу и даље.

Улога Хамлета, која је одувек припадала само најбољим глумцима, претпостављам, да вас је, у уметничком смислу, веома инспирисала?
Додела лепе улоге је увек веома узбудљив моменат. Али, тај моменат траје кратко. Све после тога је рад, рад и само рад, велика одговорност, али и срећа. Мој најважнији циљ је увек био да добијем могућност да радим са најбољим колегама, а не само да играм највеће улоге. Квалитет ансамбла, концепт режисера и могућност рада у отвореној, продуктивној и мирној атмосфери су битни фундаменти „успешног“ креативног процеса. Нажалост, то врло често заборављамо. Позориште не сме да постане западно-капиталистичка, само на сопственом успеху базирана, „ја-фирма“. Наравно, улога Хамлета пружа огромну могућност комплексне глуме и дубоко порињање у душу једне од најинтересантнијих улога светске литературе, али губи истовремено вредност и егзистенцијалност без „адекватног“ Клаудија, Офелије, Гертруде, Хорација и свих осталих особа који су одговорни за његову животну дилему.

„Хамлет“ је политичка драма о власти, одмазди, освети… али истовремено и породична драма о губитку вољених људи, прељуби, злочину, убиствима, похлепи. Судећи по ономе што смо видели, модерна поставка Стафана Валдемара Холма, очито, веома добро кореспондира са временом које је „искочило из зглоба“?
Стафану је породична драма на први поглед битнија од спољнополитичког аспекта дела. Питање је, да ли Хамлет без те политичке проблематике губи важну спољну рефлексивну снагу? Да ли је долазак Фортинбраса стварно неопходан? Или да ли се у свакој породичној дилеми, поготово на овако високом нивоу државне одговорности, скривају исто сви ти политички аспекти одржавања и преузимања моћи? Зар свака „унутрашња“ породична структура не добија спољнополитички значај, чим једна или више особа те заједнице поседују моћ? Примера који су данас тако „искочили из зглоба“, заиста има много.

Економска криза, криминал, ратови, тероризам… само су неке из низа негативних ствари које су саставни део данашњег света. Колико вас све то „дотиче“, плаши…
Заиста мислим да постоји много тога чега би требало да се плашимо. На пример, целокупног убрзања нашег свакодневног живота. Све информације су нам увек и свуда доступне. Помоћу најновијих технологија нам се чини да живимо лакши и комфорнији живот, али нам све чешће недостаје време за бригу и негу људских односа. Састајемо се на Интернету у потрази за том људском топлотом, а не схватамо да се тиме све више изолујемо и отуђујемо. Губитак материјалног статуса и одржавање западно-европског животног стандарда су теме које ме не плаше. У поређењу са другим земљама и континентима, ми на Западу већ дуго година живимо у великом луксузу. Једног дана, томе мора доћи крај.

Недавно сте изјавили да је театар све мање огледало времена у којем живимо. Којим аргументима браните тај свој став?
Нестају нам гледаоци. Позориште без гледалаца не може да егзистира. На тај начин губи разлог и право свог постојања. Сасвим просто и једноставно. Дакле, без критичког ока публике, без те живе расправе и сваковечерњег дијалога, позориште још може да егзистира само у неком чудесном, елитном друштвеном балону у којем ваздух већ дуго година није промењен. Самим тим, оно полако губи свој експлозиван потенцијал.

Зашто позоришта губе гледаоце?
Зато што, бар ја тако мислим, не успевамо да мотивишемо млађу генерацију да постане активан члан тог друштвеног дијалога. Нисмо пронашли језик да на други начин постанемо интересантнији од „Супер идола“ или „Великог брата“, и због тога је позориште изгубило ту важну улогу да друштву буде једно од могућих уточишта. Нисмо још пронашли тај нови уметнички „прибор“ да у адекватној брзини реагујемо на питања овог, све бржег, мултимедијалног света. Не чуди ме зато да се средства културног фонда, не само у Немачкој, из године у године смањују. То је велика опасност са којом је потребно да се суочимо.

За разлику од Србије, позоришта у Немачкој функционишу на потпуно другачији начин. Нема радног односа на неодређено време, него постоје уговори који се потписују на три године. Шта су предности, односно мане једног таквог модела?
Не волим „сигурност“ у радном односу. То, можда, звучи лудо, нарочито у ово време финансијских криза и беспарице, али ипак покушавам себе, понекад са више, понекад са мање успеха, да убедим да је за уметничко стварање неопходно одржавати баш ту несигурност у себи. Но, можда ће се то променити једног дана. Рецимо, кад постанем отац. Даље, у Немачкој влада велики притисак, поготово на позоришне директоре. Критике и број гледалаца одлучују колико година један директор остаје у радном односу. Зашто би ту глумци били изузетак? Никад нисам веровао у онај фудбалски принцип: кад екипа игра лоше, мењај тренера. Не! Сви ми смо одговорни. Уосталом, три године је дуг период. То је 10 до 15 продукција за једног глумца. После тога, гледаоци, можда, желе да виде и неког новог.

Тај „нови“, у берлинском позоришту „Максим Горки“, од следеће сезоне, бићете управо ви. У том театру, у чијем је ансамблу однегована мултикултуралност, провешћете наредне три године?
Нова директорка је Туркиња, а што се тиче глумаца, многи од нас нису Немци. То је веома ретка појава у, још увек, затвореном традиционалном немачком позоришном систему. Са друге стране, иако је Немачка, као држава, мултикултурална, на великим позоришним сценама то шаренило још увек не постоји у оној мери колико би по мени то било потребно. Јер, ако стварно желимо да расправљамо о темама које нас свакодневно дотичу, морамо почети да слушамо баш те људе о којима желимо да причамо.

Често играте у класичним драмским комадима. Може ли се, на основу тога „закључити“ да је баш класика нешто што вас највише занима у позоришту?
Изазов позоришног глумца који се налази у сталном радном односу је да он, у суштини, нема могућност да бира улоге које игра у наредној сезони. Иако то, можда, личи на неприхватљиву уметничку рестрикцију, за мене је увек представљало велику шансу и срећу да корачам у непознат стваралачки правац. У праву сте да се у мојој биографији налазе више класичних дела. Из којег разлога је то тако, не бих знао да одговорим. Али сам веома захвалан да сам добијао поверење да у предивном, али и понекад нимало лаком класичном језику тражим и проналазим ту актуелност тадашњег и данашњег доба. Конфликти човечанства се не мењају. Најбољи пример за то је трагична и тужна смрт Адмире Исмић и Бошка Бркића у Сарајеву деведесетих година. То је потресан доказ да „Ромео и Јулија“, и у данашње време, није само нека измишљотина неког енглеског генијалног писца.

Пре неколико тренутака поменули сте фудбал, па ме интересује да ли верујете у чуда, односно могућност да се наша репрезентација пласира на наредно Светско првенство у Бразилу?
Ако се не варам, то ни математички више није могуће.
Зар? Но, добро… Искрено говорећи, ја нешто претерано и не пратим тај спорт, али знам да су Немци у њему веома јаки. Дакле, шта је то што недостаје српском фудбалу да буде на нивоу оног који се игра у Немачкој?
Чињеница да је Борусија из Дортмунда, недавно, у Лиги шампиона, током надокнаде времена дала два гола у четири минута и успела да победи, показује једну непрекидну веру у себе. Мислим да је тај психолошки фактор у спорту веома битан. Грешке су увек резултат нервозе, неприпремљености, спољног притиска и страха. Желим српском фудбалу више мира и времена у изградњи тог новог заједничког менталитета, где на први поглед неће бити важни само резултати и квалификације, него и начин сопствене игре, али и, наравно, јак и транспарентан савез и јака домаћа лига.

Животни и уметнички пут

Раденковић се родио у Новом Саду 1979. године, а потом је, кратко, живео у Бачкој Паланци, одакле се са родитељима преселио у Београд. У српској престоници живео је до седме године, а онда су мама и тата одлучили да се отисну у свет и крену у неизвесну гастарбајтерску „авантуру“. Дестинација – Франкфурт на Мајни.
Током „загрејавања“ за овај интервју, причао нам је како му је требало много времена да одлучи да се пријави на аудицију за студије глуме. „Изговор“ је гласио да није био сигуран да ли је, стварно, поседовао неопходан таленат, али и способност да постане глумац. У међувремену, док није „преломио“, студирао је на Правном факултету, радио као стјуарт у „Луфтханси“, више од десет година веома успешно играо и фудбал, а један од клубова био је и чувени „Ајнтрахт“ из Франкфурта.
Дипломирао је на Факултету за музику и позориште „Феликс Менделсон Бартолди“, а недуго после тога, уследио је и први стални ангажман – у Лајпцишком позоришту. Паралелно, као гостујући глумац, играо је на сценама Франкфуртског и Берлинског позоришта. Када је стигао позив из „Deutsches Schauspielhaus Hamburga“, није се двоумио ни тренутка. Прихватио је понуду и следеће три године био је један од носилаца репертоара једног од највећих немачких позоришта.
Од 2011. године, стални је члан Шаушпилхауса из Диселдорфа, а од нове сезоне, почетком јесени, још једном ће променити „клупске боје“. Поново ће играти у Берлину, али овога пута на сцени мултикултуралног позоришта „Максим Горки“, чији ће члан бити у наредне три године.
Поред „Хамлета“, иза њега су и неке друге веома значајне улоге у делима која припадају самом врху светске класичне драмске баштине, као што су Ибзенов „Пер Гинт“, Бихнерова „Дантонова смрт“, Ростанов „Сирано де Бержерак“, Шекспиров „Ромео и Јулија“…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *