Виђено очима победника – Есеј о муслиманским војним победама током рата у БиХ 1992-1995. (први део)

Пише Миливоје Иванишевић

Да бисмо дошли до битних, довољно поузданих чињеница о ратном путу и, посебно, победама јединица Армије БиХ, прегледали смо више десетина различитих публикација које су нам биле на располагању. Најисцрпније, а сматрамо и довољно верификоване податке пронашли смо у монографијама појединих војних формација, корпуса и бригада, Армије БиХ…

У свету, а поготово код нас, ретко се наилази на анализе војних, не политичких или идеолошких, успеха које себи приписује оружана формација која их је извојевала у властитој држави против својих држављана друге верске или националне припадности. Реч је о грађанском или верском рату каквих је у прошлом веку било и превише на нашим просторима. Те победе или боље рећи „победе“, показатељ су карактера и квалитета војске и њеног командног, а још више политичког и државног руководства. То су околности у којима реч терор добија замену у речи победа, српско село се назива окупирана територија, а мештани српске националности су агресори. То су околности у којима страни фактор – у нашем случају то су државе евроатлантске коалиције или НАТО савеза – распирује и подстиче оно чега се у властитој држави највише плаши, терор, међунационалне или међуверске сукобе и сепаратизам… Ни то им није било довољно, већ су се отворено и оружјем ставили на страну носилаца исламског терора и босанских локалних сепаратиста.

Логично и оправдано, есеј је писан језиком оних чија су документа коришћена. А реч је о победама Армије БиХ и наша морална обавеза је да користимо језик хроничара који су на свој начин овековечили ратна дела својих муслиманских сународника, а највероватније у време рата и својих сабораца из Армије БиХ. Питање на које би можда још требало сачекати одговор је да ли би постојала данашња самостална и оваква Република Босна и Херцеговина да у тим пресудним тренуцима на челу државе није било високо квалитетног, пре свега муслиманског, али и хрватског, државног и политичког руководства и војних старешина који су све њихове идеје оберучке прихватили и свесрдно оружјем спровели у дело. Да ли би муслиманско руководство са својим коалиционим и војним партнерима Хрватима, без свеопштег војног ангажовања и остварених победа, успело да створи данашњу заједничку државу, Муслиманско-хрватску федерацију.
Сви успеси и све победе, па и оне најзначајније, о којима ћемо писати, свели су се у данашња права и ограничења Муслиманско-хрватске федерације. Сједињене Америчке Државе и остали чланови НАТО савеза, муслимански партнери током целог рата, и поред великог дипломатског труда и исцрпљујућих дебата у Дејтону, једино су федерацију могли да обезбеде дубоко депримираној делегацији својих муслиманских штићеника и сабораца. Нажалост и разочарање муслиманских политичара, та полудржава није била циљ њихових победа. Њихов циљ је био целина Босне и Херцеговине. Преостали, ништа мањи део ове бивше југословенске централне социјалистичке републике, припао је мештанима српске националности или је боље да се послужим ратним језиком муслиманских хроничара, а то значи да је припао агресорима и окупаторима. Тек та чињеница је компромитовала муслиманско-хрватске циљеве и открила суштину рата. Свет је схватио да Срби нису ни агресори, ни окупатори, већ да су своји на свом и да им не може нико ништа. Тако Срби, на изненађење, па и жалост, многих Дејтонских преговарача, постадоше један од незаобилазних ентитета без чије добре воље, сагласности и потписа, данас не би било ни самосталне државе Босне и Херцеговине, па, уз то, ни Муслиманско-хрватске федерације.
Тиме ни Срби нису остварили свој циљ, нити су добили оно што су хтели, напротив. Њихова жеља није била самостална држава Босна и Херцеговина.

[restrictedarea]

РЕЧИ ПОБЕДНИКА Да бисмо дошли до битних, али уз то и довољно поузданих чињеница о ратном путу и, посебно, победама јединица Армије БиХ прегледали смо више десетина различитих публикација које су нам биле на располагању. Најисцрпније, а сматрамо и довољно верификоване податке пронашли смо у монографијама појединих војних формација, корпуса и бригада, Армије БиХ. Међутим, у недостатку монографије за Армију БиХ као целину – где би успеси и победе муслиманске војске били вероватно најпотпуније исказани за укупан простор на којем је та армија дејствовала – на располагању су нам биле, такође веома значајне, монографије муслиманских корпуса. Ми смо се после доста колебања коначно определили за монографију једне од најбројнијих и најмоћнијих муслиманских јединица, Други корпус, из Тузле, који је дејствовао на веома великом подручју. Тај корпус је по бојном стању, количини наоружања и зони оперативног дејства био водећи у новоствореној држави. Јединице овог корпуса оствариле су многе значајне победе у босанској Посавини, на тзв. коридору, али и у Подрињу (подручје Сребренице, 8. оперативна група и 28. дивизија такође су се налазили у саставу овог корпуса). Монографије мањих јединица, разних оперативних група, као што су дивизије, бригаде, батаљони или чете, нисмо овом приликом узели у обзир, јер, уочили смо, њихове победе су доста мањег обима од победа које региструје корпус као своје највеће успехе. А нас су једино интересовале, велике, капиталне победе које служе на част корпусу, а вероватно и Армији БиХ, па и држави која има тако добру и ефикасну војску. А већ смо нагласили да је Други корпус ту ознаку добио не по јачини, већ само по номиналној формацијској ознаци. По много чему осталом тај корпус завређује прво место.
Али, боље је кренути редом.
У тој обимној и веома амбициозно припремљеној научној публикацији, чији пун назив гласи: „Монографија 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине“, дат је опис ове, за муслимане веома значајне и велике војне формације, са седиштем у Тузли и, уз то, појединачно и детаљно, по истој методологији и на исти начин, приложен је опис сваког од саставних делова корпуса: појединих специјализованих и пратећих или борбених јединица. Приложен је и опис сваке оружане формације која се налазила у саставу овог корпуса. У монографији су доста прецизно евидентирани и сви значајнији документи и догађаји од времена кад је формиран корпус до Дејтонских преговора и краја оружаних активности. Ти документи су: правни основ за формирање корпуса и појединачно сваке његове бригаде (правни основ представља одлука цивилних државних органа о формирању корпуса и решења или наредбе Команде корпуса о формирању или реорганизацији појединих бригада), потом следе ликовна знамења сваке јединице, заставе и грбови, песме које су народ и талентовани родољуби спевали о тој јединици. У наставку следе пуни називи бригада и осталих формација које су се налазиле у саставу корпуса, њихов ратни пут и њихови најзначајнији ратни успеси, састав командног кадра, имена официра унапређених у више чинове, имена одликованих и награђених шехида, војника и старешина; преглед и попис расположивих техничких средстава, оружја, оруђа и опреме, имена погинулих шехида и осталих бораца, а у посебном прилогу дата су имена свих војника који су, макар и повремено, били у саставу појединих формација: бригада, приштапских и осталих јединица наведеног корпуса.
Посебно поглавље садржи подужи преглед званичних протоколарних посета виђенијих босанских државника и њихових гостију из земље и иностранства учињених 2. корпусу Армије БиХ. (У ратном периоду 2. корпус су, цитирамо део тог списка, поред осталих, посетили: председник Председништва Алија Изетбеговић, потом и амбасадор САД-а у БиХ, али и др Сулејман Угљанин, командант помињане формације Патриотска лига из Рашке области или Санџака, са седиштем у Новом Пазару у Србији, верски вођа босанских муслимана БиХ реис-ул-улема Мустафа Церић, делегација међународне организације „Лекари без граница“, Миро Лазовић, Висока државна делегација из Турске, генерал Јово Дивјак и др.) Број представника страних информативних кућа је је варирао, али страни новинари су били присутни у зони одговорности и под заштитом овог корпуса током читавог рата.

ИЛИРИ, РИМ, СЛАВА… При анализи Монографије, обима око 500 страница, као и при анализи појединих њених делова – изузев „научног“ историјског поглавља, где се помињу Илири и њихови ратови са Римом или нека средњовековна босанска војска – нас је, као шта смо поменули, посебно интересовало поглавље у којем су аутори навели борбене успехе које су јединице корпуса оствариле на свом вишегодишњем ослобдилачком, славном и победоносном ратном походу против агресора.
Ти ратни походи и тријумфи јединица корпуса изнети су на више места, али прецизно су наведени у дванаестом поглављу чији наслов гласи: „Успјеси у борби против агресора“ (стр. 483), а још детаљније су дати у посебном одељку истог поглавља под још убедљивијим насловом: „Ослобођене територије и мјеста“. На исту тему, о победама и успесима, налазимо значајне информације и на 138. страници. Све то чини сумаран преглед победа постигнутих током рата, а у највећој мери остварених већ прве ратне 1992. године. Пратећи борбене успехе које су у својим хроникама поједине бригаде такође набројале, веома је упадљиво да је током скоро четири ратне године било неупоредиво више успешних оружаних акција него што је у поменутом поглављу набројано. Види се да су од више хиљада, по обиму, значају и карактеру, различитих, претежно локалних, мање или више успешних борбених сукоба, аутори Хронике извршили ралативно рестриктиван избор и навели само оно што су оценили као победе које завређују посебну пажњу и које се не смеју заборавити. Тако се у том попису нашло више од стотину значајних победа 2. корпуса Армије БиХ и, приближно толико, ослобођених насеља у зони деловања ове војне муслиманске формације.
Било би сувишно да износимо податке за сва ослобођена места, али сматрамо да је неопходно, као илустрацију или као доказ, наше основне тезе, навести податке и српске жртве бар у неким од тих ослобођених насеља. У овом случају, при избору значајних победа или ослобођених места (за која, као неопходан, пратећи, показатељ, дајемо и податке о евидентираним српским жртвама) руководили смо се највише географским распоредом тих села и општина којима припадају, него неким другим можда и упутнијим критеријумима.
У значајне победе и „Успјехе у броби против агресора“ или, у монографији дефинисано вероватно по истом критеријуму и на истом месту, у „Ослобођене територије и мјеста“, остварене захваљујући оружаним дејствима и војних јединица овог корпуса у Босни и Херцеговини, наведене су, поред осталих, и следеће победе и успеси.

РЕЗЕРВИСТИ – УБИЈЕНИ, ЦРКВА – ОШТЕЋЕНА
Тузла периферија града, Брчанска малта. Једна од најзначајнијих и првих победа битних за историјат корпуса остварена је већ петнаестог маја 1992. године, када је извршен напад на колону возила ЈНА која су напустила своје објекте и касарну „Хусињска буна“. У колони се налазило око 200 моторних, највише теретних возила и око 600 припадника ЈНА: претежно резервиста из тог краја, војних старешина и знатан број регрута, са подручја тузланског региона. Према одредбама Резолуције Савета безбедности ОУН и у договору представника Савезне Републике Југославије са руководством Босне и Херцеговине само припадници ЈНА који нису рођени у БиХ морали су да напусте Тузлу и ову републику најкасније до 19. маја 1992. године. По истом споразуму, припадници ЈНА који су рођени у БиХ имали су право да остану у тој бившој југословенској републици. Међутим, прикривени и маскирани борци Армије БиХ и Територијалне одбране, од којих су неки, ради маскирања, били преобучени у женску одећу, нису били сентиментални и убијали су све одреда. Димије су биле доказ њихове ратне мудрости и лукавства. Међу убијеним агресорима највише је било оних који су рођени у БиХ и који су, по поменутом споразуму имали право да остану у својој држави.
Ово је предмет и веома познатог случаја који још увек траје у судским списима и питање је да ли ће у догледно време бити завршен. У истом победничком муслиманском походу оштећена је у Тузли и Саборна црква Успење Пресвете Богородице из 1882. године, која је, као споменик културе, већ деценијама била под заштитом државе. Два пута је гранатиран и два пута пљачкан Епископски двор. Гранатирана је и тешко оштећена управна зграда и црква Светог Георгија из 1910. год. Све су то споменици културе под заштитом државе која их је, зато што су православни, немилосрдно разарала.
Судећи по званичним извештајима успех муслиманских оружаних снага или Другог корпуса Армије БиХ био је импресиван.
У том нападу, каже се даље, убијено је 83 СрбИНА чија имена објављујемо (следи списак имена убијених, уз свако име приложена и година рођења).
Ни данас, после више од две деценије, нису са пуном сигурношћу утврђена имена немилосрдно побијених резервиста и младих регрута, недужних припадника ЈНА. Још се, срамотно, лицитира чак и око броја страдалих. Распон је веома широк, од 60 до 160 убијених и преко 200 рањених. Ми смо се овом приликом у евидентирању имена служили са више докумената из различитих српских извора, као што су кривична пријава надлежне службе Републике Српске и тужба СРЈ против БиХ за злочине почињене над српским народом која је из непознатих, али не и разумних разлога повучена. После овог значајног војног успеха над ненаоружаним војницима ЈНА, уследили су још значајнији успеси муслиманске војске над припадницима српске нације и окупираних, односно привремено заузетих територија.
Дубница претежно српско село у Општини Калесија (према попису из 1991. у селу је живело 1.024 лица српске националности, муслимана 196, Хрвата пет, Југословена три и осталих 25). Такође је једна од победа којима се муслимани данас поносе. Овај њихов војнички успех је коштао живота тридесет осам, током рата из Дубнице, убијених лица српске националности. Многи мештани су при нападу и освајању села 25. маја 1992. године поубијани хладним оружјем. То је и цена ослобођења Дубнице од агресора, у шта су преименовани староседеоци српске националности овог села. Остали мештани Дубнице: муслимани, Хрвати, Југословени, Роми, нису били агресори и остављени су у животу и на слободи.
Евидентиране су срп-ске жртве Дубнице; следи списак 38 имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
Велики број преживелих мештана српске националности је претрпео теже или лакше повреде, а знатан број њих је похапшен и отеран у околне, претежно тузланске логоре. Уништена је и православна црква Св. Јоаким и Ана, а репортер телевизијског канала из (муслиманске) Тузле је, уз слике спаљене цркве и села Дубница, истог дана 25. маја 1992. године тријумфално, како приличи спикеру муслиманских победника, обавестио своје гледаоце: „Дубница није више село у којем се може живјети!“ У нападу на Дубницу прославила се 205. брдска бригада из Калесије.
Жељева српско село (Срба 336, Југословена два, осталих два) у Општини Бановићи је такође једна од истакнутих победа. Село су напале 19. јуна 1992. године оружане формације Другог корпуса Армије БиХ, регрутоване углавном из муслиманских и хрватских насеља Бановића и околних општина. После напада и ослобођења села убијено је пет цивилних лица српске националности.
Српске жртве села Жељева; следи списак пет имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
Велики број похватаних мештана одведен је у злогласни концетрациони логор који се налазио у запуштеним подрумским просторијама Железничко-транспортне радне организације „Бановићи“. Покретна имовина убијених, затворених и избеглих српских агресора реквирирана је, стока одведена у села ослободиоца, а непокретна имовина агресора, преко 120 само стамбених кућа и знатно више осталих, помоћних објеката, разорено је и спаљено. За овај успех заслуге припадају 108. витешкој моторизованој бригади Армије БиХ и 210. брдској бригади „Живинице“.
Ратковићи етнички чисто српско село у сребреничкој општини (по попису 1991. године у селу је живело 338 становника искључиво српске националности). Фотографија мајке која приликом обдукције и сахране у суседном братуначком селу Факовићи држи лобању свог од муслимана убијеног сина, обишла је свет и објављена је у многим публикацијама често са веома спорним и неистинитим потписом (то је Добрина Продановић, са главом сина Живана). И ово село је у списку великих победа, а нападнуто је и ослобођено од српских агресора 21. јуна 1992. године. Имовина мештана је однета у села победника, а што се није могло однети то је разорено и спаљено.
Српске жртве набро-јане – следи списак 27 имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
И овде се нашло више жртава које су ликвидиране хладним оружјем или спаљене у својим кућама. Укупно је из овог планинског српског села, као што се види, страдало двадесет седам мештана. Ова победа је евидентирана и данас се води у досијеу Насера Орића, команданта муслиманских јединица тог краја.
Брежани још једно претежно српско планинско село из сребреничке општине (по попису 1991. године у Брежанима је било Срба 271 и муслимана пет). После вишечасовне одбране у којој је учествовало укупно двадесетак мештана Брежана, 30. јуна 1992. године муслимани су успели да окупирају село. Колико је то значајан успех види се по томе што је и ово село сврстано међу велике победе јединица Другог корпуса Армије БиХ. У Брежанима је током рата убијено 30 мештана српске националности. Поред поменутих двадесетак млађих људи, који су покушали да одбране село, ту се затекло и неколико старијих мушкараца и жена који су остали да би одржавали куће и хранили борце и стоку. Деца и њихове мајке благовремено су склоњени на сигурно, у Братунац или преко реке Дрине у Србију.
Убијени мештани Брежана; следи списак 30 имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
У Брежанима су нађена и угљенисана тела неколико жртава из породице Ранкић. Међутим, угљенисана тела страдалих мештана нису нађена само у Брежанима. Убиства на свиреп начин, хладним оружјем или спаљивањем ухваћених мештана, нису била реткост при походу јединица овог корпуса на окупиране територије. Ово село је, као и претходни Ратковићи, страдало од локалних муслимана и у Другом светском рату. И тада је село било опустошено, претворено у рушевине и згаришта, и годинама, све до краја тог рата 1945. године било празно. Напад и пустошење Брежана извршили су сребренички муслимани.
Кљештани брдско и веома мало, лилипутанско, сиромашно српско село (82 мештанина српске националности) у Општини Власеница савладано је или како муслимани у својим документима наводе ослобођено 13. августа 1992, али и 4. марта 1993. године, и том приликом су убијена четири лица из истоимене породице.
Српске жртве Кљештана: следи списак четири имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
Њихове куће и имовина су опљачкани и уништени. У трагању за сакривеним српским агресорима и њиховом имовином учествовали су и цивили, жене, чак и муслиманска деца. У ослобођењу је учествовала 243. муслиманска подрињска брдска бригада.
Буковац посавско, претежно српско и делимично, условно би се могло речи, лојално село (Срба 279, Хрвата 69, муслимана шест) у Општини Брчко побеђено је и ослобођено од стране здружених хрватско-муслиманских оружаних формација из састава 2. корпуса Армије БиХ у јесен, првих дана септембра 1992. године. Овај тријумфалан успех и ослобођење Буковца трајно је овековечено у евиденцији великих победа. Највише мештана убијено је у двориштима испред својих кућа у подневним часовима, после повратка са напорних пољоприврених радова у пољима. Изненадан, ничим изазван напад није омогућио мештанима да дођу себи и схвате шта се догађа. Похватани становници Буковца српске националности отерани су у логоре за Србе и ту су били изложени најразноврснијим физичким злостављањима које стари и болесни нису могли да преживе.
Жртве Буковца: следи списак 15 имена убијених, уз свако име приложена и година рођења.
Није ништа необично кад у српским селима, као што је и сада случај, страдају комплетне породице. Главна заслуга за најзначајније победе и ослобађање појединих места у босанској Посавини углавном се приписује 108. бригади ХВО Брчко, односно 108. моторизованој бригади Армије БиХ – Брчко, потом преименованој у 215. витешку моторизовану бригаду – Брчко.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Годинама, наши (независни и зависни) новинари (укључујући и оне, самозване) и безбројни “независни” медији одржавају табу, над
    (јединим) ратом на тлу бивше нам Југославије. Рат је почела,
    већ призната Н.Д. Хрватска, против, такође признате државе, БиХ.
    Последице рата на територији упада Армије НДХ, нису ни занемариве,
    ни мале, ни без злочина, који захтевају, истрагу и санкционисање.
    Рат је прекинут, заарћене стране присиљене на “мир” и савезништво.
    “Миротворцу” није било тешко да изда наредбу и да убеди Хрвате и
    Бошњаке да су Срби прави циљ, и заједнички, им непријатељ.
    У оружаним сукобима-грађанском рату, “војни саветници” су гурали
    Бшњаке у битке, које само доносе велике жртве, па се није презало
    ни од дроге, ни од сабљи у рукама жедних билочије крви и глава, иза борбених редова. Како све те погибије нису биле “инструкторима” довољне, Сребрница је пружила прилику за веће
    жртве (на једном месту).
    Нажалост, многима још увек није јасно, да је несрећа Срба и
    Бошњака, користила толикима, кроз (илегалну и зато прескупу) продају оружја, муниције и свакојаке “подршке”. Ништа није добијено бесплатно, па ће се, само они који се иселе, бити ослобођени дужничог јарма.
    Србољуб Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *