Почетна / Економија / Велика потјера за златом

Велика потјера за златом

Пише Момир Булатовић

На изненађење бројних озбиљних економских аналитичара, евро је успио да преживи 2012. годину. Али то не значи да је криза превладана, да је евро на стабилној путањи и да пред цијелом ЕУ стоји период опоравка и враћања изгубљеног сјаја. У питању је много бизарнија (и тужнија) ствар. Агонија се наставља. Пад је одложен, што не значи да га неће бити, или да ће бити лакши у односу на очекиване посљедице.

Европски политичари све теже постижу компромисе у крпљењу брода који воду пушта на све стране. Њихов професионални оптимизам, ипак, не успијева да прекрије апатију и агонију која обухвата све бројније друштвене слојеве некад доброживећих Европљана, и све већи број земаља којима пријети банкрот иако су „у царству“ богатих и срећних.

УЧИТЕЉИЦА ИСТОРИЈА Економска теорија и људска историја уче да је један од несумњивих показатеља кризе која се претвара у слом, нагли пораст тражње за златом. Потјеру покрећу и стално хране најбогатији, они који су највише забринути пред очекиваним губицима. Њихова имена су се мијењала кроз вријеме. Некада су их називали лихварима, да би данас носили име – страни инвеститори. Но, када се новац користи за куповину злата, а злато се чува за дане када наступи веће зло, зло долази неумитно и још брже. Јер, тим би се новцем могла покренути нека производња или било који други напор из свијета реалне економије. Он би могао да дјелује на опште оздрављење привреде, када не би био вођен спекулативним разлозима.
Највећа невоља у куповању злата састоји се у чињеници да је злата много мање него што има папирног (виртуелног) новца за његову куповину. Зато цијена, ма колика била у датом времену, није толико важна, колико је потребно развити технике преваре којима ће се продавци злата намамити да га се одрекну зарад одређене количине новца.
У свим нашим градовима, укључујући и оне најмање и сасвим сиромашне, мјесецима уназад отворене су радње за откуп злата и сребра. Чим их има толико, и чим њихов број расте, значи да нешто раде. Они, дакле, откупљују злато по „најповољнијим условима“. Још је богатија понуда ове врсте на Интернету. Без обзира на то да ли се претражује по географским одредницама (Београд, Подгорица, Сарајево…) наилази се на истовјетан садржај. На почетку се посјетилац обавјештава да је ступио на терен зараде која не може „да омаши“, и најављују се спектакуларни приходи. Први савјет је да цијена злата стално и неспутано расте па, стога, поручују добронамјерни домаћини, не продајте злато ако баш не морате. У питању је, наравно, класична превара из богатог трговачког арсенала, која има за циљ куповину повјерења наивних. Јер, како другачије тумачити то што купац на почетку наговора продавца да од њихова посла не буде ништа. Стога се, одмах у наставку, нуди и напреднија игра (за још лаковјерније). Уче како се тргује папирима од вриједности који у подлози имају злато, и нуде тренинг са виртуелних сто хиљада евра. Ако неко проба да се поигра на овај начин забиљежиће добитак што ће га, надају се власници сајта, навести да уложи стварни новац у ову врсту трговине. Али, као што је сигурно да ће тренинг бити успјешан, једнако је и да ће стварни новац бити посве изгубљен.
Једна се дама хвалила да је, продајом своје златне огрлице, зарадила двије хиљаде евра. Огрлицу је, својевремено, купила за три хиљаде, а управо је продала за пет. Иста таква сада у продавници кошта седам хиљада евра. Није џентлменски покушати објаснити тој дами да није зарадила, већ супротно, да је изгубила двије хиљаде. То је неумитно када се нешто што вриједи седам (независно од цијене по којој је купљено) прода за пет новчаних јединица.

[restrictedarea]

 

ПРИВАТНИ ПОРЕЗНИЦИ Много озбиљиније је када људи продају свој породични накит да би одржали основни ниво егзистенције. А то је све чешћи случај и код нас и у самој ЕУ. Држава у условима кризе тренира строгоћу, и не само да намеће нове намете и таксе, него их и све немилосрдније наплаћује. Увођење приватних судских извршитеља је само први корак на путу евроатлантских интеграција којима се толико стреми на овим просторима. Наредни је продаја права наплате пореза приватним фирмама, које намичу државне паре „на проценат“.
Недавно је „Дојче Веле“ обавијестио како се то ради у Италији под Монтијевом експертском владом. Када стану послови у малим и средњим предузећима, гомилају се пореске обавезе и затезне камате. Заиста, када нема наруџби и промета, како је могуће плаћати запослене и намиривати државну касу? Нека би влада, можда, и покушала да нађе прелазна рјешења, али овдје је у питању приватни бизнис који се спроводи методама као преписаним из уџбеника мафије о наплати рекета. У питању је фирма „Equitalia“ која има хуману интернет презентацију и потпуно супротну праксу. Као највидљивија посљедица ове продаје права на употребу државне принуде је просјек од два покушаја самоубиства дневно међу привредницима изложеним овим утјеривачима дугова. С друге стране расте огорчење које се исказује и молотовљевим коктелима, па је влада коначно морала да се запита куда све то води.
Код нас ствари још нису толико драматичне. Мада, ускоро би могле бити. Зато је веома тужно сазнање да се злато продаје, и то много и можда посљедње из куће, да би се платили рачуни за комуналије, или банкарске рате под пријетњом исељења.
У овој трговини треба погледати и на страну купаца. По несређеној евиденцији, иза већине откупљивача стоје фирме регистроване у Хрватској. По непосредном истраживању, на основу рекла-казала, злато у коначном иде, по једнима, у Њемачку, по другим у Турску, а по трећима и тамо и тамо. У сваком погледу умирујуће обавјештење. У питању су наши добри пријатељи и савезници на путу европских и атлантских интеграција. Стога ваља заборавити да ово није први пут да са ових простора односе злато. Али, шта им оно треба, кад су већ толико богати и моћни да мисле да имају права да уређују како овдје треба да се живи и којим и коликим територијама они дају свој благослов?

ЊЕМАЧКО ЗЛАТО Према америчким изворима (24/7 Вол стрит) Њемачка има државне резерве злата од 3.395,5 тона. По резервама она је на другом мјесту у свијету. Прве су, разумије се, САД са 8.133,5 тона. Слиједе их Италија (2.451,8 т.), Француска (2.435,4 т.), Кина (1.054,1 т.), Швајцарска (1.040,1 т.), Русија (936,7 т.), Јапан (765,2 т.), Холандија (612,5 т.) и Индија (557,7 т.). Међународни монетарни фонд (ММФ) располаже са 2.814 тона злата.
Невоља са њемачким златом састоји се у чињеници да се 72,4 одсто налази ван Њемачке. Слично је и са Холандијом, чијих 59,8 одсто злата чува неко други, као и са Италијом која 71,6 одсто свог злата похрањује у иностранству. С друге стране су (мудра) Кина која свега 1,7 одсто држи у страним резервама, Индија са десет процената и Русија са 9,6 одсто свог злата које јој није надохват руке.
Недавно су свјетски медији објавили спектакуларну вијест: после педесет година у страним рукама, њемачко злато се коначно враћа кући. Суштина је да је Бундесбанка одлучила да најмање половина њеног злата мора бити у њеним рукама. То значи да треба премјестити 54 хиљаде полуга жутог метала. То се тумачи и као резултат вишегодишњег притиска групе економиста, пословних директора и правника који су, заједно са њемачким удружењем за драгоцјене метале, водили кампању за репатријацију злата. Званично, ствар је почела прошлог октобра када је њемачки Федерални суд ревизора затражио инспекцију злата које је Њемачка положила код страних банака. Као почетна политичка контроверза, појавило се сазнање да те златне резерве никад дотад нису биле предмет контроле и ревизије. Уз то, америчке Федералне резерве (ФЕД) су претходно и у више наврата одбиле да дају дозволу да се званично верификују њемачке златне резерве.
По писању „Шпигла“, коначно, 2007. године, „после бројних захтјева“, особљу Бундесбанке је било дозвољено да види просторију у којој се налази њемачко злато. Истина, они су били пуштени тек у предсобље, а све остало је било „на часну ријеч“. Ревизори Бундсбанке су другу посјету обавили у мају 2011. год. Овог пута им је био отворен један од девет одјељака у којима је (кажу) похрањено њихово злато. Свега неколико полуга је било изнесено и измјерено. Али какав је био резултат мјерења не може се знати, будући да је тај дио извјештаја зацрњен, по изричитом захтјеву Банке федералних резерви из Њујорка. Значи, транспарентност коју нам стално намећу као услов даљих интеграција, треба разматрати у широком спектру боја. Од провидне која важи за ситне рибе, до црне која је најдража крупним примјерцима.
Према усаглашеном плану, репатријација њемачког злата ће се одвијати током седам година и биће завршена 2020. Тада ће Њемачка у Франкфурту имати половину својег злата, ма колико тешко било израчунати колико ће она износити. Неки аналитичари сматрају да то неће имати никакав утицај на монетарна кретања, будући да ће злато бити помјерено из једног у други сеф. Други указују да се овим чином покреће низ промјена и подсјећају да је и Холандија, стидљиво али ипак, кренула њемачким стопама. Само је питање времена када ће и остали испоставити исте захтјеве. Без обзира на резултат, једно је већ сада јасно – централне банке не вјерују једна другој, а то је веома крупна посљедица. Поготово у свијету банкара гдје се куле од карата држе само на међусобном повјерењу.
Зашто Њемачка хоће своје злато назад? Да ли се спрема на пропаст евра и размишља о повратку на марку? Да ли је и она препознала улогу коју ће злато неминовно имати у креирању новца у будућности? Да ли је то признање неуспјеха у борби са свјетском финансијском кризом и банкама које су превелике да би пропале и превише бесмислене да би опстале?
С друге стране, болно се намеће питање – да ли је злато заиста ту? Ако јесте, зашто треба седам година да би било враћено? Зашто би био преузиман ризик и трошкови његовог прикупљања и преноса тако полако? Неки кажу да је ту, други да није. Стив Скакалози (Steve Scacalossi), потпредсједник и директор у америчком TD Securities каже да је њемачко злато премјештено и да, стога, не може бити брзо враћено. У међувремену, Кит Барон (Keith Barron), геолог и консултатнт заслужан за једно од највећих открића злата у посљедњих 25 година, изјавио је за King World News да вјерује да је већина злата које се води као државне резерве, умјесто у трезорима, издата на тржиште. Највећи дио се, по њему, налази у приватним рукама у Индији, а оно што преостане иде даље на Исток, у Кину и друге азијске сефове. Дакле, највећи дио државних резерви различитих земаља је нестао из трезора и сада се води само као књиговодствена ставка. Злато никада неће бити враћено државама и банкама које су га чувале „на сигурном“ у Америци. Биће веома интересантно, закључује он, видјети шта ће на крају од свега изаћи. Очигледно, повјерење у систему је разбијено.

ПОРТУГАЛСКО ЗЛАТО Давне 1990. године банкротирала је Drexel Burnham Lambert, једна од највећих америчких инвестиционих банака. Узрок њене пропасти је било необуздано трговање једног њиховог брокера акцијама никакве вриједности (трговање смећем). Али, мали број људи је знао да је Централна банка Португалије у њу положила 17 тона државног злата. Када је банка пропала, португалски захтјев за повраћај злата није био ни узет у разматрање. И он је једнако пропао, истина под велом државне тајне, будући да је свака информација у вези са оваквим пословима под таквом заштитом. Штета је била огромна, иако је тада унца злата (28,34 грама) тргована, вредела по цијени од 380 долара. Данас се унца продаје за око 1.660 долара па многи људи обраћају све већу пажњу и на ове „детаље“.
Али, нека даље нагађају они којих се све ово директно тиче. Сиротиња може да има незнатну моралну утјеху када види да и од јаких постоје јачи. Када само и наслути горчину коју силни и бахати према њој морају да осјете када налете на безобзирније и свирепије од њих самих. (Сада, дакле, знамо зашто њемачке банке купују наше злато).
Дешавања на свјетском физичком тржишту злата развејавају преостале сумње о томе да ли нечије државно злато заиста постоји у америчким трезорима? Очигледно је да га тамо нема, јер се тражња за физичким златом распламсава, потпуно независно од његове цијене. Све озбиљне централне банке дале су налог својим аквизитерима да купују сваку расположиву количину. А, када ове банке уђу у овакав посао, оне у њему не остају кратко и не одустају лако. Током прошле године, оне су као група на свјетској пијаци купиле више злата него ли и у једној од претходних 50 година. У прошлој години је откупљено 493 тоне, а годину раније 457 тона злата. То је довело до двоструког раста цијене злата у неколико посљедњих година, али и до предвиђања да ће садашње цијене бити ускоро упамћене као веома ниске.
На тржишту је све мање продаваца постојећег или новооткривеног злата. По подацима Блумберг агенције, 1991. је било пријављено једанаест нових рудника злата. Двадесет година касније, било их је свега три. С друге стране, купци су све агресивнији. Иначе, велике трговине се одвијају путем посебних механизама (World Gold Council) пријаве потраживања. Међу најагресивнијим купцима су Јужна Кореја, Филипини, Казахстан, Русија, Мексико, Турска, Аргентина и Украјина. Само у септембру прошле године Турска је купила 6,8 тона, а Бразил 1,8 т. злата. (Сада знамо и зашто Турска купује злато код нас).
Ипак, најозбиљнији купци су Кина и Индија. Прије десетак година њихово учешће у укупној потражњи за златом било је 23 одсто. Данас, ове двије велике нације представљају готово половину укупне свјетске тражње (47 одсто) за овим племенитим металом. Уз то, Кина је недавно преко својих финансијских регулаторних комисија објавила намјеру да се потпуно укључи у свјетски систем трговине златом, што није случај са осталим финансијским тржиштима. Представник Народне банке Кине Xије Дуо је рекао: „Ми активно стварамо услове да наше тржиште златом постане саставни дио међународног тржишта златом.“ А када Кинези, после година припрема и оцјена, одлуче да приступе неком међународном систему и пракси, само је једно посве сигурно. После тога, ништа више није, нити може бити као што је било раније.

ЗЛАТНО ЗЛАТО У овим рачуницама упадљиво изостају САД. Оне нису ни у каквој потјери за златом. А и зашто би, када имају сопствени неисцрпни рудник. Истина, није у питању право злато, али (макар досад) сви се праве као да јесте. У овом тренутку вриједност новостворених УС долара (показатељ QЕ3) надилази вриједност новог злата за десет хиљада пута. Није у питању ни рачунска, нити штампарска грешка. Ради се о економској реалности која управо нагони на велику потрагу за златом и приводи крају цијелом свијету наметнуту илузију звану – долар.
Тржиште злата је биљежило чудна кретања током историје. У времену од 1968. до 1974. године цијена злата је порасла са 35 на 200 долара по унци. У наредне двије године (до 1976) цијена је пала на свега стотину долара, да би у сљедеће четири достигла износ од 800 УС долара. Тако је у непуних 12 година неко ко је знао када да купи и када да прода, могао да оплоди своју инвестицију у злато за пуних двадесет пута.
Двадесет једну годину касније, од 2001.године, цијене стално представљају увертиру у оно што данас зовемо новим рекордима. С друге стране, инвеститори у злато су остваривали профите по стопи од 18 одсто годишње у низу од 11 година. Не постоји ниједна друга спекулативна инвестиција која одбацује сличан приход по висини и по дужини остваривања, што злату даје додатни сјај у очима богатих и похлепних. Најскромније прогнозе за ову годину виде цијену злата од 2.200 долара по унци, мада се сви слажу да је, имајући у виду све економске прилике, „само небо“ реална граница.
Наравоученије: ако већ нисте у прилици да купујете, немојте ни да продајете свој породични накит. Времена јесу тешка, али је за бојати се да наступају још гора. А злато је, ипак, злато.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *